Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je kao sudija postupala u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 395/03, u kome je tužilac podneo tužbu protiv tuženog VV radi naknade štete. Presudom tog suda od 30.04.2004. godine tužbeni zahtev tužioca je odbijen. Nakon ukidanja prvostepene presude rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž 6244/04 od 08.12.2004. godine, predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, u kome je tužena i dalje posupala kao sudija. Tužilac je u podnescima od 04.11.2005. godine, 01.08.2006. godine i 02.04.2007. godine, kao i u žalbi podnetoj protiv prvostepene presude navodio, između ostalog, da je presuda maliciozna i šizofrena, da sudija ispoljava neukost i pristrasnost, da sudija nema osnovno znanje iz pravne nauke, da će o negativnosti postupajućeg sudije obavestiti predsednika suda, kao i ministra pravde, kako bi poveo računa o nesposobnim sudijama i smenio ih zbog neukosti, neznanja i iživljavanja nad parničnim strankama, da pristrasnost i mržnja sudije prevazilaze svako normalno ponašanje, i da tužioca neće zastrašiti sudija BB, niti njeno pristrasno postupanje na štetu tužioca. Tužena je dana 12.04.2007. godine podnela privatnu krivičnu tužbu protiv tužioca zbog navoda istaknutih u podnesku od 02.04.2007. godine. Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu od 28.05.2007. godine usvojen je zahtev za isključenje sudije BB od daljeg postupanja u navedenom predmetu, na zahtev sudije, iz razloga što je podnela privatnu krivičnu tužbu protiv tužioca. Sudija kojoj je, nakon isključenja tužene, ovaj predmet dodeljen u rad tražila je izuzeće od daljeg postupanja u predmetu, iz razloga što joj se tužilac obraća na krajnje neprimeren način, pa namerava da protiv njega podnese krivičnu prijavu. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu K 5643/2013 od 26.07.2013. godine, odbijena je privatna krivična tužba BB protiv okrivljenog AA u pogledu krivičnog dela klevete, iz razloga što izmenom Krivičnog zakonika to više nije krivično delo, a nisu se stekla obeležja nekog drugog krivičnog dela predviđenog zakonom, dok je u pogledu krivičnog dela uvrede krivični postupak obustavljen usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Tužilac je dana 29.11.2007. godine podneo krivičnu prijavu protiv tužene zbog krivičnih dela zloupotrebe službenog položaja, kršenja zakona od strane sudije i nesavesnog rada u službi, koja je odbačena rešenjem Opštinskog javnog tužioca jer nije bilo osnovane sumnje da su se stekla zakonska obeležja navedenih krivičnih dela, niti bilo kog drugog krivičnog dela čije se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti. U ovoj parnici, tužilac je tužbom tražio naknadu nematerijalne štete, tvrdeći da je tužena povredila njegovu čast i ugled podnošenjem privatne krivične tužbe za izvršena krivična dela klevete i uvrede.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete odbijen kao neosnovan.

Članom 200. Zakona o obligacionim odnosima propisano je, između ostalog, da će za pretrpljenu povredu ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, sud dosuditi pravičnu novčanu naknadu nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu, ako nađe da okolnosti slučaja to opravdavaju. Prilikom odlučivanja o naknadi nematerijalne štete sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, kao i da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Čast se definiše kao subjektivna kategorija i mišljenje koje čovek ima o sebi kao pripadniku određene društvene sredine ili grupe čiju vrednost je prihvatio, a ugled predstavlja mišljenje koje ima sredina, odnosno javno mnjenje o ličnosti, i ona je objektivna kategorija. Pod uvredom se smatra napad na ljudsku čast kojom se izražava prezir, nipodaštavanje i omalovažavanje, a klevetu čini onaj ko za drugog iznosi ili prenosi nešto neistinito, što može škoditi njegovoj časti i ugledu. U slučaju povrede prava na čast i ugled, pravo na naknadu nematerijalne štete po tom osnovu može biti ostvareno ukoliko je povreda prouzrokovala duševne patnje koje opravdavaju dosuđivanje pravične novčane satisfakcije.

U konkretnom slučaju, tužilac nije dokazao postojanje štete i uzročno posledične veze između radnje tužene i nastanka štete. Naime, tužilac nije dokazao da je podnošenjem privatne krivične tužbe došlo do povrede njegove časti i ugleda, niti da je zbog toga trpeo duševne bolove koji opravdavaju dosuđivanje naknade namaterijalne štete u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Podnošenje privatne krivične tužbe od strane tužene, po kojoj je krivični postupak obustavljen zbog dekriminalizacije krivičnog dela klevete i apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja za krivično delo uvrede, ne može samo po sebi predstavljati povredu časti i ugleda, a tužilac nije dokazao da je ovaj krivični postupak doveo do povrede njegove časti i ugleda zbog kojih je trpeo duševne bolove, kao ni da je tužena podnela privatnu krivičnu tužbu sa ciljem da povredi tužiočevu čast i ugled. Stoga se revizijom neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić