U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Dragane Mirosavljević, Zorana Hadžića, Mirjane Andrijašević i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragana Janković, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Kraljevu, radi naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Čačku Gžrr 100/22 od 07.06.2022. godine, u sednici održanoj 13.02.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Čačku Gžrr 100/22 od 07.06.2022. godine.

PREINAČUJE SE presuda Višeg suda u Čačku Gžrr 100/22 od 07.06.2022. godine, tako što se ODBIJA kao neosanovana žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Čačku Prr1 131/20 od 05.10.2021. godine.

OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu na ime troškova revizijskog postupka isplati iznos od 18.000,00 dinara u roku od osam dana od dostavljanja prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Čačku Prr1 131/20 od 05.10.2021. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati iznos od 22.000,00 dinara i iznos od 3.980,00 dinara (iznos usvojen rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I 4325/06 od 20.11.2006. godine) sa zakonskom zateznom kamatom od 26.03.2019. godine, kao dana podnošenja tužbe pa do isplate na teret budžetskih sredstava Republike Srbije namenjenih pokriću tekućih rashoda Osnovnog suda u Čačku. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova postupka plati 53.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Višeg suda u Čačku Gžrr 100/22 od 07.06.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku učinjeno u izvršnom postupku, koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I 827/16, isplati potraživanje radi čije naplate je određeno izvršenje rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I 4325/06 od 20.11.2006. godine u iznosu od 22.000,00 dinara i iznos od 3.980,00 dinara i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova žalbenog postupka isplati 36.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, na osnovu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca radi ujednačavanja sudske prakse, sa kojih razloga je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Osnovnog suda u Čačku R4 – I 3/18 od 26.02.2018. godine, usvojen je prigovor izvršnog poverioca ovde tužioca i utvrđeno je da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu tog suda I 827/16 i naloženo postupajućem sudiji da preduzme sve mere kako bi se navedeni izvršni postupak okončao u najkraćem roku, koji ne može biti duži od četiri meseca. Izvršni postupak pokrenut je predlogom tužioca 30.10.2006. godine na osnovu izvršne isprave – poravnanja zaključenog pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1 1465/05 od 13.07.2006. godine, kojim poravnanjem se FRA „Proizvodnja mašina“ d.o.o. Čačak obavezao da tužiocu isplati dugovani iznos otpremnine i troškova parničnog postupka u četiri mesečne rate. Predlog je usvojen rešenjem o izvršenju od 20.11.2006. godine. Prema podacima Agencije za privredne registre i izveštaja Centralnog registra deopoa i kliring hartija od vrednosti sledi da su registrovani podaci o članu – osnivaču privrednog subjekta FRA „Proizvodnja mašina“ d.o.o. Čačak, u periodu od dana osnivanja privrednog subjekta 28.01.2003. godine do dana brisanja privrednog subjekta 02.03.2018. godine, AD „FRA“ Čačak udeo 100%. U „FRA“ ad Čačak kapitalu Akcionarski fond AD Beograd imao učešće 47,85821%, Republički fond PIO sa stanovništvom 9,79092%, a država sa 57.6491% ukupnih akcija. Tužilac nije namirio svoje potraživanje.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zaključio da postoji odgovornost tužene zbog dužine trajanja izvršnog postupka, te da tužilac trpi materijalnu štetu usled toga i to u visini neisplaćenog potraživanja u izvršnom postupku u kome mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, a što je utvrđeno pravnosnažnom odlukom suda. Pretrpljena imovinska šteta je uzročno-posledično vezana za povredu prava na suđenje u razumnom roku, pa kako se tužena ne može osloboditi odgovornosti po osnovu krivice tužioca ili nekog trećeg lica ni delimično, jer tužilac nije doprineo nastanku štete, to nema podeljene odgovornosti u smislu člana 192. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je, preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, jer je zaključio da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev. Po stanovištu drugostepenog suda, naknada imovinske štete proistekle iz povrede prava na suđenje u razumnom roku nije vid satisfakcije za nenamireno potraživanje, već naknada stvarno pretrpljene materijalne štete, a koja u ovom postupku nije dokazana, kao što nije dokazano ni da je predmetna šteta u uzročno-posledičnoj vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku, budući da nije utvrđeno da je isključivi razlog nemogućnosti naplate potraživanja tužioca neadekvatno postupanje suda. Tužilac nije dokazao da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno sredstava na računima i da je poštujući redosled isplate, kao izvršni poverilad mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje propisane zakonom u cilju naplate potraživanja izvršnog poverioca. Postoji odgovornost tužene zbog dužine trajanja predmetnog izvršnog postupka, ali ta odgovornost ne podrazumeva po automatizmu odgovornost tužene za dug izvršnog dužnika prema izvršnom poveriocu, niti tu štetu može da predstavlja iznos potraživanja izvršnog poverioca prema izvršnom dužniku u izvršnom postupku. Stoga je primenom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od godinu dana od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1.). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivno (stav 3.).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim i državnim kapitalom uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda 02.11.2018. godine).

U konkretnom slučaju, tužilac nije bio u mogućnosti da naplati svoje potraživanje prema poslodavcu u izvršnom postupku u kom je rešenje o izvršenju na predlog tužioca doneto 20.11.2006. godine. U relevatnom periodu izvršni dužnik, poslodavac tužioca je poslovao sa većinskim udelom društvenog kapitala. S obzirom da je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, to postoji objektivna odgovornost tužene za štetu koju tužilac trpi u visini nenaplaćenih potraživanja iz izvršnog postupka (glavni dug i troškovi postupka) i troškova izvršnog postupka.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, zbog čega mu na osnovu člana 153. stav 1. i 154. ZPP pripadaju troškovi revizijskog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara, koji se odnosi na troškove sastava revizije od strane punomoćnika iz reda advokata, a prema opredeljenom troškovniku, sa kojih razloga je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković