Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi-protivtužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011...18/2020, u daljem tekstu: ZPP).

Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz odredbe člana 31. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da je tužilac-protivtuženi vlasnik predmetnog putničkog motornog vozila, te naloženo tuženom-protivtužiocu da ovo pravo prizna tužiocu-protivtuženom i da mu omogući da registruje navedeno putničko motorno vozilo na njegovo ime. Ovo zbog toga što je ocenom izvedenih dokaza utvrđeno da je tužilac predmetno motorno vozilo koje se vodi na tuženog pribavio 24.12.2015. godine od nevlasnika VV na ime ranijeg duga (dakle uz naknadu) i da je bio u savesnoj državini vozila do marta 2016. godine, kada je od oca tuženog stekao saznanje da je VV vozilo dobio od tuženog na poslugu (dakle na osnovu pravnog posla koji nije osnov za pribavljanje prava svojine). Istovremeno je odbijen protivtužebeni zahtev da se obaveže tužilac da tuženom vrati vozilo, jer je takav zahtev podnet nakon isteka roka za njegovo podnošenje propisanog članom 31. stav 2. ZOSPO.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su nižestepene presude u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog kasacionog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Tuženi nije uz reviziju dostavio pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju o istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, pri čemu pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom, kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Pored navedenog, revizijom se osporava ocena dokaza i pravilno utvrđeno činjenično stanje, što ne predstavlja razlog za primenu instituta izuzetne dozvoljenosti revizije.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi odredbe člana 479. stav 6. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 30.05.2016. godine, u kojoj nije opredeljena vrednost predmeta spora. Protivtužba je podneta 23.10.2017. godine. Prvostepeni sud je sudske takse odmerio prema vrednosti predmeta spora od 10.000,00 dinara.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe i protivtužbe u smislu odredbi člana 468. ZPP, to se radi o sporu male vrednosti u kojem protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija na osnovu odredbe člana 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić