Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena BB i sada pok. VV zaključili su brak ...1991. godine i tokom trajanja bračne zajednice, dana 05.04.2002. godine pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu zaključili su ugovor o doživotnom izdržavanju pod brojem 3R 1050/2001, kojim ugovorom se tužena, kao davalac izdržavanja, obavezala da VV, kao primaoca izdržavanja, doživotno izdržava na taj način što će mu obezbediti hranu, odeću, obuću, medicinsku pomoć i odgovarajuću negu u starosti i eventualnoj bolesti, kao i svakodnevne uobičajene potrebe, i da će ga o svom trošku nakon smrti sahraniti i dati podušja i podići spomenik, sve prema mesnim običajima, dok se sada pok. VV, kao primalac izdržavanja, obavezao da se davaocu izdržavanja, po njegovoj smrti, prenese u svojinu i državinu stan broj .. u prizemlju kuće broj .. u ulici ... u ..., površine 60 m2 na kp br. .. upisan u zk.ul. broj .. KO ... . Navedeni stan primalac izdržavanja je, kao kupac, stekao ugovorom o kupoprodaji overenim pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov broj 3470/91 od 29.10.1991. godine, zaključenim sa preduzećem „Duga“ DD Beograd, kao prodavcem. Prema nalazu neuropsihijatra, prilikom zaključenja navedenog ugovora o doživotnom izdržavanju sada pok. VV je bio svestan, pravilno orjentisan u sva tri psihijatrijska pravca, svestan svojih postupaka, bez znakova akutne i hronične duševne bolesti. Za vreme trajanja bračne zajednice tužena i sada pok. VV živeli su od svojih penzija, s tim što je tužena osim invalidske penzije koju je ostvarila u Srbiji, primala i penziju od nemačkog penzionog osiguranja. Sada pok. VV primao je novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica i naknadu za telesno oštećenje, jer mu je od jedanaeste godine života utvrđen fizički nedostatak koji se odrazio na kuk i jedna noga mu je ostala kraća, te je nosio ortopedsku cipelu, a kasnije i štaku. Imao je tuberkulozu kostiju i problema sa srcem zbog čega nije mogao da hoda i često je išao kod doktora, a poslednjih godina života više je ležao nego što se kretao. Preminuo je dana ...2017. godine. Nakon njegove smrti tuženoj je pripalo pravo na porodičnu penziju u iznosu od 40.256,49 dinara. Za sve vreme trajnja braka tužena se brinula o njemu, vodila ga kod doktora i brinula o svim njegovim potrepštinama i kućnim poslovima. Tužilja je ćerka sada pok. GG, rođene ..., koja je rođena sestra sada pok. VV. Tužilja je svog ujaka sretala povremeno, a od 1991. godine videla ga je samo jednom. Takođe, ni ostali članovi rodbine nisu ga posećivali niti su imali blizak odnos sa njim.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju nije imalo za cilj da se izigraju nasledni interesi zakonskih naslednika, već da se primaocu izdržavanja pruži posebna pažnja i nega zbog starosti i narušenog zdravstevenog stanja, što predstavlja osnovni element i dopušteni cilj ugovora, te kako je isti zaključen pred sudom u strogoj formi predviđenoj članom 195. Zakona o nasleđivanju, to predmetni ugovor nije ništav, odnosno suprotan imperativnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeni zaključak nižestepenih sudova zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Članom 194. Zakona o nasleđivanju ("Službeni glasnik RS", br. 46/95, 101/2003 i 40/2015), propisano je da se ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani (stav 1). Ako što drugo nije ugovoreno, obaveza izdržavanja naročito obuhvata obezbeđivanje stanovanja, hrane, odeće i obuće, odgovarajuću negu u bolesti i starosti, troškove lečenja i davanja za svakodnevne uobičajene potrebe (stav 3).

Ugovor o doživotnom izdržavanju je dvostrano obavezan, teretan, aleatoran ugovor, za čije zaključenje je predviđena stroga forma, jer ugovor mora biti zaključen u pismenom obliku, overen od strane nadležnog organa i sa upozorenjem da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u zaostavštinu primaoca izdržavanja i da se njom ne mogu namiriti nužni naslednici. Osim toga, ovaj ugovor se zaključuje i s obzirom na posebna svojstva ličnosti (intuitu personae).

Kod utvrđenog da je sada pok. VV u momentu zaključenja ugovora bio svestan svojih postupaka i sposoban za rasuđivanje i punovlasno preduzimanje pravnih radnji, da ugovor sadrži jasno definisane obaveze ugovornih strana, da je zaključen u pisanoj formi i overen od strane nadležnog suda, uz odgovarajuću klauzulu o datom upozorenju o posledicama zaključenja, to je isti zaključen u skladu sa odredbama člana 194. i 195. Zakona o nasleđivanju. Nadalje, kod činjenice da sada pok. VV nije imao bliske odnose sa rođenom sestrom, niti tužiljom, svojom sestričinom, kao najbližim srodnicima, niti ga je ostala rodbina posećivala i zvala, te imajući u vidu da se ugovor o doživotnom izdržavanju zaključuje sa osobom u koju primalac izdržavanja ima poverenja, na koju može da se osloni da će ga negovati i voditi brigu o njemu u starosti i bolesti, što se kroz skladnu bračnu zajednicu sa tuženom upravo i potvrdilo, to jasno proizlazi da cilj zaključenja predmetnog ugovora nije bio da se izigraju nasledna prava zakonskih naslednika, već da se primaocu izdržavanja obezbedi sigurnost u pružanju neophodne nege i pomoći. Zbog navedenog, neosnovano se revizijom ukazuje da je motiv za zaključenje spornog ugovora nedopušten i suprotan pravilima morala. Takođe, bez uticaja na drugačiju odluku su revizijski navodi tužilje da su obaveze tužene, kao davaoca izdržavanja, bile identične njenim zakonskim obavezama, kao bračnog druga. Naime, kod utvrđenog da je sada pok. VV bio narušenog zdravstvenog stanja do mere da mu je bila potrebna tuđa nega i pomoć, da je često odlazio kod lekara, otežano se kretao, a poslednjih nekoliko godina života retko i ustajao iz kreveta, da je tužena zbog toga morala da mu pruži posebnu pomoć i negu pri obavljanju svakodnevnih higijenskih potreba, to je obim usluga koje je tužena pružala sada pok. VV za vreme trajanja ugovora o doživotnom izdržavanju, opravdao svrhu i cilj raspolaganja imovinom u njenu korist putem ugovora o doživotnom izdržavanju s prenosom imovine nakon smrti, čijem zaključenju po volji i razumnom opredeljenju primaoca izdržavanja prepreka nije bilo. Imajući u vidu sve prethodno navedeno, kao i to da zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju između supružnika nije zakonom zabranjeno, te u konkretnom da sada pok. VV za svog života nije imao primedbe na izvršavanje ugovornih obaveza od strane tužene, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da predmetni ugovor nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, zbog čega nije ništav u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Ovaj sud je prilikom donošenja odluke imao u vidu i ostale navode revizije, ali je ocenio da su neosnovani, jer suštinski predstavljaju ponavljanje navoda koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a ove navode je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Iz napred iznetih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić