Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju, predlažući da se revizija odbije kao neosnovana.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom ukazuje da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka propisanu članom 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP, s obzirom na to da je činjeničnog stanje ono koje je utvrđeno u prvostepenoj presudi, kao ni povredu postpka u vezi sa članom 396. ZPP jer obrazloženje drugostepene presude sadrži ocenu bitnih žalbenih navoda. Ukazivanje na povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije relevantno, jer to nije bitna povreda zbog koje se revizija može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je tuženom 20.07.2019. godine u hotelu „...“ u ... predao iznos od 270.000 evra, kada je tuženi priznao da mu na osnovu prethodnih pozajmica koje je uzimao od tužioca, duguje pored primljenog iznosa od 270.000 evra još i iznos od 30.000 evra. Tuženom je navedeni iznos od 270.000,00 evra predat u 5 buntova (štosovi od 100 novčanica) od po 500 evra i jedan bunt od 200 evra. Istog dana je između tužioca kao zajmodavca i tuženog kao zajmoprimca zaključen pisani ugovor o zajmu u kome je kao predmet zajma naveden iznos od 300.000 evra, odnosno ukupan iznos tadašnjeg duga tuženog prema tužiocu. Navedenim ugovorom tuženi se obavezao da će tužiocu pozajmljeni iznos novca vratiti najkasnije do 31.12.2019. godine, a za vraćanje zajma garantovao je svojom nepokretnošću, ličnom imovinom, kao i celokupnom zaradom i svojim potpisom na ugovoru potvrdio je prijem novčanog iznosa. Na kraju teksta ugovora nalaze se svojeručni potpisi ugovornih strana, s tim što je ispod potpisa zajmoprimca, ovde tuženog, naveden i broj njegove lične karte. Ugovor o zajmu prati i priznanica od istog datuma koju je tuženi svojeručno potpisao, potvrđujući da je od tužioca primio ukupan iznos od 300.000 evra. Tuženi tokom postupka nije osporio da tužiocu nije vratio pozajmicu, odnosno da nije ispunio svoju obavezu iz predmetnog ugovora o zajmu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, primenom odredbi članova 557. i 562. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), zaključivši da je tužilac u smislu pravila o teretu dokazivanja dokazao da je svoju obavezu iz ugovora o zajmu koji je zaključen 20.07.2019. godine ispuniio, dok sa druge strane tuženi nije dokazao da je ispunio svoju ugovornu obavezu i tužiocu vratio pozajmljeni iznos novca do ugovorenog datuma - 31.12.2019. godine, pri tom imajući u vidu da tuženi nije osporio da tužiocu nije vratio pozajmljeni novac. Ocenili su da tuženi, na kome je bio teret dokazivanja, nije pružio dokaze za svoje tvrdnje da je predmetni ugovor i priznanicu potpisao iako nije video šta je pisalo u njima, kao i da je u predmetnom ugovoru uneta neistinita sadržina, budući da je tuženi, ukoliko je bio u zabludi oko visine duga, mogao da podnese tužbu za poništaj predmetnog ugovora o zajmu. Dodatna argumentacija nižestepenih sudova je da s obzirom na to da je tuženi nosilac funkcije predsednika opštine, da je zato shodno svojim stručnim i profesionalnim osobinama, položaju i poslovima koje obavlja, u takvoj situaciji trebalo da manifestuje pojačan stepen pažnje i da se sa odredbama priloženih isprava doslovno upozna, da iste pročita, odnosno da odbije potpisivanje ako je na bilo koji način spozano postojanje zloupotrebe od strane tužioca.

Po oceni Vrhovnog suda neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 557. ZOO propisano je da se ugovorom o zajmu, zajmodavac obavezuje da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta, dok je odredbom člana 562. stav 1. istog zakona, propisano da je zajmodavac dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta.

Saglasno navedenom, da bi ugovor o zajmu nastao potrebno je da se stranke saglase o njegovim bitnim elementima, a to se pre svega odnosi na sam predmet zajma i vreme njegovog trajanja. U konkretnom slučaju, utvrđeno je da je tuženi ranije pozajmljivao od tužioca novac u više navrata, te da je tužiocu na ime tih ranijih pozajmica ostao dužan 32.400 evra, da je prilikom potpisivanja ugovora o zajmu od 20.07.2019. godine tužilac predao tuženom iznos od 270.000,00 evra, a da ostatak do 300.000,00 evra, prestavlja dug tuženog iz prethodnog perioda, da je rok vraćanja zajma istekao 31.12.2019. godine, kao i da tuženi nije vratio tužiocu navedeni pozajmljeni iznos. Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju postoji saglasnost parničnih stranaka o svim obaveznim elementima, te da je u pitanju konsensualni dvostrano- obavezni ugovor, pa je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužilac u smislu pravila o teretu dokazivanja dokazao da je svoju ugovornu obavezu ispunio, budući da je ugovor o zajmu od 20.07.2019. godine tuženi potpisao, čime je potvrdio prijem novca. Naime, tužilac je u ugovor o zajmu uneo iznose predatog novca i rok dospeća obaveze, a po prethodnoj saglasnosti tuženog kao druge ugovorne strane o sadržini njihovog obligacionog odnosa i tu ispravu mu predao, nakon čega je tuženi svoju volju za nastankom i zaključenjem ovog ugovora potvrdio na taj način što je stavio svoj potpis. Pri tome pravilno zaključujući da tuženi u smislu pravila o teretu dokazivanja nije pružio dokaze za svoje tvrdnje da je predmetni ugovor i priznanicu potpisao iako nije video šta je pisalo u njima. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tuženi, shodno svojim stručnim i profesionalnim osobinama, položaju i poslovima koje obavlja, u konkretnoj situaciji trebalo da manifestuje pojačan stepen pažnje i da se sa odredbama priloženih isprava doslovno upozna, da iste pročita, odnosno da odbije potpisivanje ako je na bilo koji način spozano postojanje zloupotrebe od strane tužioca, te se stoga i po oceni Vrhovnog suda, tuženi u konkretnom slučaju ne može legitimisati kao nedovoljno iskusan i lakomislen. Posebno kod utvrđenja da je bio upoznat sa svim okolnostima u vezi zaključenja ugovora o zajmu koji je svojeručno potpisao, što sve isključuje mogućnost da je postupao sa nedovoljnom pažnjom koja se u ovakvom slučaju očekuje. Imajući u vidu navedeno, ugovor o zajmu tuženi je potpisao svojom voljom i bez prinude. Stoga su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava obavezali tuženog, kao zajmoprimca, da tužiocu kao zajmodavcu, isplati 300.000 evra u dinarskoj protivvrednosti sa pripadajućom kamatom.

Neosnovani su navodi revizije da su da su i ugovor o zajmu i priznanica falsifikovani, tako što je tužilac u njih uneo neistinit sadržaj u pogledu iznosa pozajmice, roka vraćanja i datuma zaključenja i potpisivanja. Naime, tuženi u smislu pravila o teretu dokazivanja nije dokazao da je u predmetnom ugovoru i priznanici uneta neistinita sadržina, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi.

U većem delu navodi revizije tuženog se neposredno ili posredno odnose na sprovedeni dokazni postupak i ocenu dokaza, te upućuju na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje. Takvi navodi nisu razmatrani, budući da u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta na osnovu članova 153, 154. i 163. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković