Ispitujući pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11... 10/23, u daljem tekstu ZPP) Vrhovni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka u smislu odredbe člana 374. stav 1. ZPP na koju se revident poziva, navodima da je povređeno načelo neposrednosti time što je presuda zasnovana na činjeničnom stanju zasnovnom na iskazima svedoka datim prilikom suočenja pred prvostepenim sudom, na okolnost da li je postojala naredba tužiocu da igra košarku konkretnom prilikom. Ovo stoga, što ta okolnost nije od uticaja na pravilnost odluke o tužbenom zahtevu.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane drugostepenog suda na osnovu rasprave koja je održana pred tim sudom, tužilac je služio vojni rok u periodu od 24.03.2003. godine do 03.11.2003. godine kada je dana 13.09.2003. godine, prilikom igranja košarke u slobodnom vremenu, došlo do povrede tužioca, na način da je tužioca nenamerno u toku igre, prilikom skoka, nogom udario potporučnik BB, u koleno leve noge, usled čega je tužilac tada, prema nalazu veštaka medicinske struke, zadobio povredu u vidu iščašenja levog kolena, sa delimičim raskidom prednjeg ukrštenog ligamenta i izlivom krvi u levi koleni zglob, koja povreda je u vreme nastanka bila teška telesna povreda. U vezi navedenog događaja nije izdato uverenje o povređivanju, niti je tužilac pokretao bilo kakav postupak. Tokom 2004. godine tužilac je odbio predlog lekara da bude izvedena hirurška intervencija na tom kolenu kako bi se koleno učinilo stabilnijim. Dana 16.02.2014. godine tužilac je izašao iz automobila, stao nezgodno i pao je pokošen jakim bolom. Tada je, prema nalazu navedenog veštaka, tužilac zadobio povredu levog kolena u vidu potpunog kidanja prednjeg ukršenog ligamenta i oštećenje hrskavice kolenog zgloba. Veštak je naveo da postoji direktna uzročno - posledična veza između povrede iz 2003. godine i povrede iz 2014. godine. Veštak je u svom nalazu naveo i intenzitet i dužinu trajanja fizičkih bolova i straha, kao i umanjenje životne aktivnosti tužioca, koje je nastalo iz štetnog događaja iz 2014. godine.

Tužilac za štetni događaj iz 2003. godine smatra odgovornom tuženu, jer je tužilac tada igrao košarku po naređenju starešine – potporučnika BB.

Na osnovu održane rasprave pred drugostepenim sudom, ocenom izvedenih dokaza drugostepeni sud je utvrdio da BB nije izdao naredbu da se igra košarka i da je do povređivanja došlo nenamerno u toku igre i to nakon obuke, kada su vojnici imali popodnevni odmor, kada su neki od vojnika igrali fudbal, neki košarku, a neki dizali tegove. Zaključak je drugostepenog suda da se štetni događaj desio slučajno, za vreme igranja košarke bez naredbe pretpostavljenog starešine, odnosno bez obaveze. Bavljenje košarkom, kao sportom, bez naredbe, ne predstavlja opasnu delatnost, a zadobijena povreda tokom igre je zadesna, kao rizik kojeg svaka sportska aktivnost sobom nosi.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je našao da tužena nije odgovorna za povređivanje tužioca iz 2003. godine, kao ni za povređivanje iz 2014. godine, pa je primenom odredbi člana 154. stav 1, član 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, a u vezi sa odredbom člana 192. Zakona o vojsci Jugoslavije, doneo odluku o odbijanju tužbenog zahteva.

Ocenjujući navode revizije, Vrhovni sud nalazi da nisu osnovani, da je drugostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je izveo zaključak da na strani tužene ne postoji osnov odgovornosti za štetu.

Odredbom člana 192. Zakona o Vojsci Jugoslavije (“Sl. list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i “Sl. list SCG“, broj 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme štetnog događaja kada je tužilac povređen igrajući košarku, obaveza vojnog lica da naknadi štetu koju je u vezi sa vršenjem službe učinilo državi i odgovornost države za štete koje vojna lica učine u vezi sa vršenjem službe utvrđuju se po opštim propisima o naknadi štete, ako tim zakonom nije drukčije određeno. Članom 8. Zakona o vojsci Jugoslavije, propisano je da se službom u vojsci smatra vršenje vojnih i drugih dužnosti u stalnom i rezervnom sastavu vojske.

Odredbom člana 154 stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Za štetu od stvari ili delatnosti, od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovora se bez obzira na krivicu ( član 154. stav 2. ZOO).

Odredbom člana 173. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete. Odredbom člana 174. propisano je da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi.

S jedne strane, učešće vojnika u igri košarke ne smatra se opasnom delatnošću, pa se za povrede koje je zadobio pri toj sportskoj aktivnosti ne odgovara po načelu objektivne odgovornosti, samim tim ni tuženi ne odgovara za povrede vojnika dobijene prilikom sportske aktivnosti po principima objektivne odgovornosti. Okolnost da je udarac od koga je tužilac zadobio povredu u sportskoj igri učinio drugi pripadnik sastava vojske u konkretnom slučaju ne znači da za takvu povredu po načelu objektivne odgovornosti odgovara tužena Republika Srbija, pa makar i da je sportsku igru naredio starešina. Nisu utvrđene okolnosti prema kojima bi postojali osnovi za odgovornost po osnovu krivice na strani tužene, bilo za sam štetni događaj, bilo za kasnije posledice po tužioca, već je utvrđeno da se povreda desila slučajno.

Navodi revidenta kojim ukazuje da je drugostepeni sud, inače spornu činjenicu koja se tiče postojanja naredbe potporučnika BB da se kritičnom prilikom igra košarka, utvrdio čitanjem iskaza datih prilikom suočenja svedoka BB i VV pred prvostepenim sudom, te da je time povredio načelo neposrednosti, neosnovani su, upravo zato što igranje košarke nije opasna delatnost, pa se za povrede u toj sportskoj aktivnosti ne odgovara po načelu objektivne odgovornosti ni od strane države, sve i da je igra naređena u vezi sa vojnom službom, ni u slobodno vreme vojnika, a nisu dokazivani propusti u organizovanju igre ili postupanju potporučnika BB koji bi bili u uzročno posledičnoj vezi sa povređivanjem tužioca za koje bi tuženi odgovarao po principu krivice, niti se u reviziji na tako nešto ukazuje.

Stoga, kako nisu osnovani razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, niti ima razloga sa kojih pobijana presuda ne bi bila pravilna, na koje Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković