Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 5449/18 od 12.05.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka iz stava drugog izreke prvostepene presude tako što je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 44.108,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana nastupanja uslova za izvršenje do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava (posebna revizija).

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene izuzetno dozvoljena, s obzirom na to da je u sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneto više presuda kojima je odbijen istovrsni tužbeni zahtev, zbog čega je odlučio kao u prvom stavu presude, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11 ... 18/20).

Ispitujući izjavljenu reviziju u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je na osnovu pravnosnažne izvršne presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P 6717/09 od 05.11.2009. godine, u postupku prinudne naplate isplatila tužiocu na ime naknade nematerijalne štete iznos od ukupno 1.350,000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 05.11.2009. godine do isplate, kao i na ime troškova parničnog postupka iznos od 124.000,00 dinara. Tužilac u postupku pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, u predmetu P 6717/09, do zaključenja glavne rasprave nije postavio zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na troškove parničnog postupka koje je tražio i opredelio i koji troškovi su dosuđeni navedenom pravnosnažnom presudom, a takav zahtev nije postavljen ni u postupku prinudne naplate potraživanja.

Prvostepeni sud je ocenio da je tužbeni zahtev osnovan zato što tužilac ima pravo na zakonsku zateznu kamatu na troškove parničnog postupka dosuđene navedenom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu, pošto je u vreme zaključenja glavne rasprave u toj parnici kojom su tužiocu dosuđeni troškovi postupka, a na koje u ovoj parnici potražuje zakonsku zateznu kamatu, bio na snazi Zakon o izvršnom postupku koji je odredbom člana 35. stav 2. omogućavao izvršnom poveriocu da u izvršnom postupku potražuje zakonsku zateznu kamatu na dosuđene troškove parničnog postupka, te da iz tog razloga tužilac takav zahtev nije ni postavio u parničnom postupku. Počev od 17.09.2011. godine počeo je da se primenjuje Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“ broj 31/11 od 09.05.2011. godine, koji je stupio na snagu 17.05.2011. godine) koji, za razliku od ranije važećeg Zakona o izvršnom postupku, nije predviđao takvu mogućnost za izvršnog poverioca. Iz ovog razloga je prvostepeni sud zaključio da tužilac nije mogao znati da pravo na naplatu zakonske zatezne kamate na troškove parničnog postupka neće moći da ostvari u postupku izvršenja zbog čega je, uzdajući se u važeće zakonsko rešenje koje mu je omogućavalo da pravo na zakonsku zateznu kamatu na dosuđene troškove parničnog postupka docnije ostvari u izvršnom postupku, izostavio da takav zahtev postavi u parnici iz koga potiče izvršna isprava. Stoga prvostepeni sud nalazi da kamata kao sporedno potraživanje može biti utužena samostalno kao glavni dug s obzirom da je glavni dug (u ovom slučaju troškovi postupka) izmiren. Na iznos dospele neisplaćene kamate obračunate u nominalnom iznosu tužiocu pripada i zatezna kamata od dana podnošenja tužbe u smislu člana 279. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud nalazi da je ovakav zaključak prvostepenog suda pravilan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stanovište nižestepenih sudova je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, zakonska zatezna kamata na dosuđeni iznos troškova parničnog postupka može se tražiti samo u parnici u kojoj su ti troškovi nastali i ne može biti predmet glavnog zahteva posebne parnice. Prema odredbama člana 159. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04,111/09) koji je važio u vreme donošenja presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P 6717/09 od 05.11.2009. godine, kao i prema odredbama člana 163. stav 3. sada važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20) parnična stranka je dužna da opredeljen zahtev po vrsti i visini troškova postavi najkasnije na poslednjem ročištu za glavnu raspravu u postupku pred prvostepenim sudom, odnosno pre zaključenja rasprave pred većem drugostepenog suda (osim ako se radi o donošenju odluke bez prethodnog raspravljanja u kom slučaju je parnična stranka dužna da zahtev za naknadu parničnih troškova istakne u predlogu o kome sud mora da odluči). Obaveza naknade parničnih troškova je novčana obaveza, pa poverilac (stranka koja je uspela u sporu) ima pravo da na dosuđeni iznos troškova, u smislu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, potražuje i zakonsku zateznu kamatu ali se o pravu poverioca na zakonsku zateznu kamatu odlučuje u parničnom postupku u kome se ti troškovi dosuđuju, a ne u posebnom postupku. Ukoliko stranka istovremeno sa zahtevom za naknadu troškova postupka ne postavi, odnosno ne podnese i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na troškove postupka, ne može u posebnoj parnici da traži isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova u drugoj parnici od presuđenja do isplate. Stoga, zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos troškova parničnog postupka ne može biti predmet posebnog tužbenog zahteva (parnice). Stoga je primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi sa čl. 153. stav 1, 154. i 163. ZPP. Tuženom su dosuđeni troškovi postupka i to za sastav žalbe 12.000,00 dinara i za sastav revizije 18.000,00 dinara.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić