Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužioca AA iz sela ..., čiji je punomoćnik Goran Živković, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1849/20 od 01.12.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 22.08.2024. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 1849/20 od 01.12.2022. godine i predmet VRAĆA tom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tužene.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 3179/18 od 16.10.2019. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu na ime materijalne štete u vidu izgubljene zarade isplati određene mesečne novčane iznose za period od septembra 1999. godine do avgusta 2019. godine sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate (stav prvi izreke). Obavezana je tužena da tužiocu ubuduće na ime mesečnog iznosa rente plaća 29.670,21 dinar počev od 01.09.2019. godine sa dospećem 01. u mesecu za prethodni mesec, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svake pojedinačne mesečne rente do konačne isplate, sve dok za to budu postojali zakonski uslovi ili odlukom suda visina rente ne bude izmenjena na zahtev oštećenog ili na zahtev štetnika, s tim da se zaostali, a neplaćeni iznosi rente počev od 01.09.2019. godine isplate odjednom (stav drugi izreke). Obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 1.123.900,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate (stav treći izreke).

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1849/20 od 01.12.2022. godine preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime materijalne štete u vidu izgubljene zarade isplati određene mesečne novčane iznose za period od septembra 1999. godine do avgusta 2019. godine sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao neosnovan (stav prvi izreke). Preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu ubuduće na ime mesečnog iznosa rente plaća 29.670,21 dinar počev od 01.09.2019. godine sa dospećem 01. u mesecu za prethodni mesec, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svake pojedinačne mesečne rente do konačne isplate, sve dok za to budu postojali zakonski uslovi ili odlukom suda visina rente ne bude izmenjena na zahtev oštećenog ili na zahtev štetnika, s tim da se zaostali, a neplaćeni iznosi rente počev od 01.09.2019. godine isplate odjednom, kao neosnovan (stav drugi izreke). Preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka (stav treći izreke). Obavezan je tužilac da tuženoj na ime naknade troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 45.000,00 dinara (stav četvrti izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih razloga predviđenih Zakonom o parničnom postupku.

Vrhovni sud je utvrdio da je revizija dozvoljena kao redovna na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23 – drugi zakon). Samim tim, nepotrebno je pozivanje podnosioca na član 404. ZPP.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 408. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužioca ističe da je drugostepeni sud bez otvaranja glavne rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje u odnosu na prvostepeni sud, te je na taj način učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u vezi sa članom 383. stav 3. i stav 4. istog Zakona, što je bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rođen 1961. godine. Kao pripadnik VP ... u sastavu JNA, kao oružane snage SFRJ u periodu od 01.11.1991. godine do 16.02.1992. godine bio je učesnik u borbenim dejstvima na vukovarskom ratištu. Zbog trauma, stresa i straha koje je trpeo na ratištu, tužilac je psihički oboleo, a nakon povratka sa ratišta dijagnostifikovan mu je psihički poremećaj anksiozno-depresivnog tipa. Tužilac je ponovo mobilisan 1999. godine, ali mu je nalazom vojnolekarske komisije utvrđena privremena nesposobnost za vojnu službu i prekinuto služenje u rezervnom sastavu. Pre mobilisanja tužilac je bio zaposlen u preduzeću „Krušik“ kao niskokvalifikovani radnik u ..., na poslovima ... . Radni odnos u ovom preduzeću prestao mu je 04.09.1999. godine, kada je tužilac kao tehnološki višak dobio otkaz, koja činjenica među strankama nije sporna. Počev od 23.09.1999. godine do dana presuđenja tužilac se vodio u evidenciji nezaposlenih lica. Nije korisnik novčane naknade niti lične invalidnine. Povremeno prima socijalnu pomoć. Tužilac je od strane tužene po pravnosnažnoj delimičnoj presudi donetoj u ovom postupku obeštećen za nematerijalnu štetu koja je nastala u vezi sa istim događajem.

Prema nalazu i mišljenju komisije sudskih veštaka od 21.03.2019. godine tužiocu je umanjena radna sposobnost za 35% kao direktna posledica psihičkog oboljenja nastala u vezi sa njegovim učestovovanjem u oružanim sukobima. Umanjenje radne sposobnosti tužioca ogleda se u njegovoj nemogućnosti da obavlja poslove koji zahtevaju ulaganje psihofizičkog napora većeg od minimalnog, kao i poslove koji zahteva iole samostalan rad, bilo kakvu inicijativu, češće kontakte sa ljudima, prilagođavanje novim uslovima i slično, za koje je tužiocu potreban pojačan napor. Poslove koje je tužilac obavljao u ... preduzeća „Krušik“ nije u mogućnosti da obavlja. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđen je iznos izgubljene zarade za period od septembra 1999. godine do kraja avgusta 2019. godine u ukupnom iznosu od 2.871.165,46 dinara i u mesečnim iznosima bliže određenim u stavu prvom izreke pobijane presude. U avgustu 2019. godine, kao poslednjem mesecu za koje je obavljeno veštačenje, zarada tužioca bi iznosila 29.670,21 dinar, a koji iznos je osnov za određivanje mesečne rente. Nalaz i mišljenje sudski veštak je dao prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u visini prosečne mesečne zarade bez poreza i doprinosa koju je u Republici Srbiji posmatranom periodu ostvario NK radnik, što predstavlja kvalifikaciju tužioca.

Rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje Filijala Valjevo od 22.03.2018. godine utvrđen je drugi stepen teškoća i prepreka u radu kod tužioca, koje utiču znatno na radnu sposobnost u odnosu na zanimanje ili poslove koje može da obavlja i da tužilac ima status osobe sa invaliditetom koja se zapošljava po posebnim uslovima. Prema nalazu komisije na osnovu koje je rešenje doneto, tužilac može da obavlja poslove manipulanta u proizvodnji, manipulanta u poljoprivredi uz obavljanje poslova koje podrazumeva optimalne klimatske i mikroklimatske uslove, lakše psihofizičko naprezanje, a bez obavljanja poslova koji zahtevaju povećanu odgovornost i komunikaciju sa drugima, uz nadzor drugih lica i po predlogu lekarske komisije.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja nije osnovan, jer se ima primeniti odredba člana 377. Zakona o obligacionim odnosima i zastarelost predviđena za krivčino delo oružane pobude iz člana 124. KZ od 15 godina, pa je prvostepeni sud primenom člana 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, a shodno odredbi člana 218. stav 2. Zakona o službi u oružanim snagama, te člana 188, 190. i 195. Zakona o obligacionim odnosima zaključio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan. Tužiocu je umanjena radna sposobnost za 35% što je direktna posledica njegovog učestvovanja u ratu 1991. – 1992. godine za šta je odgovorna Republika Srbija, odnosno Vojska Republike Srbije, kao pravni sledbenik bivše SFRJ odnosno JNA koja je organizovala ratne operacije, kao opasnu delatnost na podučju na kome je tužilac oboleo prilikom izvršavanja borbenih zadataka, braneći ustavni poredak SFRJ. Po stavnovištu prvostepenog suda tužilac ne može da obavlja poslove koje je mogao da obavlja pre odlaska na ratište početkom 1992. godine, već je u stanju da samo privremeno obavlja sezonske poslove u poljoprivredi, odnosno krajnje ograničen krug poslova bliže određen u rešenju Nacionalne službe za zapošljavanje od 22.03.2018. godine, što praktično znači da ne može da obavlja ni jedan stalni posao, koji bi da nije pretrpeo štetu mogao da obavlja.

Po stanovištu drugostepenog suda, pri donošenju pobijane odluke prvostepeni sud je pogrešno ocenio činjenicu da je tužilac nakon povratka sa ratišta 16.02.1992. godine nastavio da radi u preduzeću „Krušik“ gde je bio zaposlen i pre nego što je nastupilo oštećenje zdravlja i to na istom radnom mestu, obavljajući iste radne zadatke. Nije pravilno ocenjena ni činjenica da je radni odnos tužiocu u preduzeću „Krušik“ prestao usled toga što je tužilac postao tehnološki višak, a ne zbog nemogućnosti za rad usled oboljenja nastalog kod tužioca u periodu vršenja vojne službe.

Vrhovni sud smatra da je drugostepeni sud drugačije ocenio iskaze svedoka i stranaka u odnosu na prvostepeni sud i utvrdio drugačije činjenično stanje, a to nije mogao da učini bez zakazivanja rasprave pred drugostepenim sudom.

Odredbom člana 373. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da drugostepeni sud odlučuje o žalbi po pravilu bez rasprave.

Prema članu 394. istog Zakona, drugostepeni sud će presudom preinačiti prvostepenu presudu, ako je na osnovu rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje nego što je u prvostepenoj presudi, ako je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave ili posredno izvedene dokaze, a odluka prvostepenog suda je zasnovana isključivo na tim dokazima, ako je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana presuda, ako smatra da je činjenično stanje iz prvostepene presude i pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Iz navedene zakonske odredbe proizlazi da drugostepeni sud nije u mogućnosti da u sednici veća drugačije ceni dokaze izvedene pred prvostepenim sudom radi preinačenja prvostepene presude. Ako ne prihvata ocenu dokaza prvostepenog suda i smatra da je zbog toga činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno, drugostepeni sud je dužan da sam na održanoj raspravi, ponovo izvede dokaze.

Drugostepeni sud je, nasuprot utvrđenju prvostepenog suda, kako revizija pravilno ukazuje, odlučne činjenice vezane za razlog prestanka radnog odnosa tužioca i boravak tužioca na bolovanju pre prestanka radnog odnosa utvrdio drugačije od prvostepenog suda, bez zakazivanja rasprave. Naime, prvostepeni sud je utvrdio da je tužiocu prestao radni odnos jer je bio u nemogućnosti da u dužem vremenskom periodu koji je prethodio prestanku radnog odnosa ostvaruje očekivani radni učinak, a koja je nemogućnost u direktnoj uzročno posledičnoj vezi sa tužiočevim boravkom na ratištu. Ovakvo činjenično utvrđenje prvostepenog suda rezultat je ocene iskaza tužioca i svedoka, kao i nalaza veštaka da tužilac nije sposoban da obavlja poslove svog radnog mesta u fabrici „Krušik“. Prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac pre nego što mu je prestao radni odnos od 1992. do 1999.godine mogao samo povremeno, u periodima remisije duševne bolesti, da obavlja neke poslove u okviru svojih kvalifikacija, o čemu svedoči činjenica da je od povratka sa ratišta do gubitka posla često bio na bolovanjima.

Drugostepeni sud je utvrdio da je tužiocu prestao radni odnos, kao tehnološkom višku, tvrdeći da je ta činjenica nesporna među strankama. Drugostepeni sud je utvrdio da tužilac nije bio na čestim bolovanjima pre prestanka radnog odnosa, odnosno da nije dokazao tu činjenicu, što bi, da jeste, ukazivalo da mu je radni odnos prestao zbog nemogućnosti da obavlja poslove svog radnog mesta.

Tužilac bi imao pravo na naknadu štete zbog izgubljene zarade, ako mu je radni odnos prestao zbog toga što nije u mogućnosti da obavlja poslove svog radnog mesta i ako nakon prestanka radnog odnosa nije u mogućnosti, zbog smanjenja radne sposobnosti da se zaposli, a po redovnom toku stvari imajući u vidu godine života i kvalifikaciju bi to mogao da je bio zdrav, odnosno da nije bilo štetne radnje.

Pošto je drugostepeni sud, bez zakazivanja rasprave, na osnovu dokaza koje je izveo prvostepeni sud, drugačije cenio te dokaze u odnosu na ocenu prvostepenog suda, pobijana drugostepena presuda je ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će postupiti po primedbama iz ovog rešenja, te će nakon toga ponovo doneti odluku o izjavljenoj žalbi tuženog.

Odluka o troškovima postupka zavisi od konačnog ishoda spora, zbog čega je ukinuta presuda i u tom delu.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci rešenja na osnovu člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković