Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tokom januara 2013. godine u kancelariju tuženog advokata došao je čovek oko 50 godina starosti sa prepisom lista nepokretnosti i izjavio da želi da proda nekretninu površine 6 katastarskih jutara i upitao ga da li on želi da posreduje u toj kupovini. Tuženi je tada fotokopirao ličnu kartu tog čoveka, uporedio podatke iz lične karte sa podacima iz lista nepokretnosti, video da se poklapaju u pogledu imena vlasnika nekretnine uz šta mu je taj čovek rekao da za nekretninu traži 55.000 evra, da nije hitno, jer su u toku pregovori sa bratom oko kupovine te nepokretnosti. Tuženi advokat je tu nepokretnost ponudio ovde tužiocu budući da se poznaju još od 1985. godine, da ga je ranije zastupao, te da je tužilac uz stručnu pomoć tuženog advokata u ranijem periodu kupio oko 20 nekretnina za koje je tuženi advokat sačinjavao ugovore. Tužilac je bio zainteresovan za kupovinu i ponudio je iznos od 50.000 evra, nakon čega je tuženi advokat kontaktirao navodnog vlasnika i rekao mu tužiočevu ponudu, koju je ovaj prihvatio i 17.01.2013. godine došao u kancelariju tuženog advokata i pitao ga da li može bez njegovog prisustva da se obavi kupoprodaja, ne dajući nikakav razlog za to. Tada je sačinjena punomoć kojom navodni vlasnik ovlašćuje tuženog advokata da u njegovo ime i za njegov račun proda predmetnu nepokretnost, preuzme kupoprodajnu cenu, te da ga u vezi sa prodajom te nepokretnosti zastupa pred nadležnim organima sve do upisa prava na predmetnoj nepokretnosti na ime kupca. Istom prilikom tuženi advokat je sačinio i nalog o tome što mu je naloženo da učini u ime nalogodavca kada je, pored ostalog, tuženom rečeno da je vlasnik ponudio tu nekretninu vlasnicima susednih parcela, dao mu imena lica koji su bili vlasnici susednih parcela, što je tuženi advokat proverio i ustanovio da je to tačno. Taj čovek, navodni vlasnik, je overio punomoćje u Osnovnom sudu u Novom Sadu 18.01.2013. godine, kada je između ostalog ovlašćeno službeno lice suda za overu- VV, sačinio i zapisnik o overi koji je potpisao davalac ovlašćenja navodni GG, dokazujući identitet na osnovu lične karte broj ... PS Novi Sad. To lice je zatim donelo overeno punomoćje tuženom advokatu u kancelariju, da bi nakon toga tuženi ugovorio sastanak sa tužiocem kada mu je rekao da ima punomoć za prodaju i zakazao overu ugovora za 30.01.2013. godine.

Navedenog dana u kancelariju tuženog advokata pristupio je tužilac sa svojom suprugom, kada je zaključen kupoprodajni ugovor, potpisan od strane punomoćnika navodnog prodavca GG, ovde tuženog advokata i kupca, ovde tužioca i istog dana je overen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu pod brojem Ov 983/2013. Tom prilikom tužilac je isplatio tuženom advokatu kao punomoćniku navodnog GG na ime kupoprodajne cene iznos od 50.000 evra u gotovini, a tuženi advokat izdao tužiocu priznanicu. U poslepodnevnim časovima istog dana lice koje se predstavilo kao vlasnik nepokretnosti došao je u kancelariju tuženog advokata, kada mu je tuženi predao novac i potpisana je priznanica da je primio navedeni iznos od 50.000 evra.

Tuženom advokatu nije bilo ništa sumnjivo što navodni vlasnik nije mogao da dođe pre popodne na overu, a što je popodne mogao da dođe da preuzme novac. Tužilac i navodni vlasnik nepokretnosti kao prodavac se kritičnom prilikom nisu uopšte sreli. Ubrzo nakon toga tuženi advokat je odradio poresku prijavu, upis u list nepokretnosti i u februaru je završio sve poslove vezano za ovu kupoprodaju.

Tužilac je u proleće iste godine počeo da obrađuje zemlju koju je kupio. Stvarni vlasnik predmetne nepokretnosti GG došao je na njivu aprila meseca kada je video da je njiva već posejana i saznao od suseda da je njegovu njivu kupio tužilac. Nakon tog saznanja, stvarni vlasnik je kontaktirao ovde tužioca, odnosno njegovog sina, koji je kontaktirao tuženog advokata i rekao mu da se pojavilo lice koje tvrdi da je vlasnik nepokretnosti koju su oni kupili januara meseca. Nakon toga u kancelariju tuženog advokata došao je GG, stvarni vlasnik nepokretnosti, sa svojom ličnom kartom i objasnio mu šta se dogodilo. Tuženi advokat je izvadio predmet, uporedio ličnu kartu i shvatio da je on pravi GG, da su se lične karte razlikovale u pogledu serijskog broja i fotografije i kada je shvatio šta se dogodilo, da je reč o prevari, odnosno falsifikatu i da GG nije potpisao punomoćje na osnovu kojeg je tuženi zaključio ugovor, tuženi advokat je slučaj odmah prijavio policiji podnoseći krivičnu prijavu protiv NN lica.

U postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vrbasu P 585/2017 po tužbi stvarnog vlasnika GG protiv ovde tužioca, presudom od 27.04.2018. godine utvrđena je ništavost ugovora o prodaji koji je tužilac kao kupac zaključio sa licem koje se predstavilo kao GG. Naloženo je tužiocu da trpi da se kod nadležnog katastra nepokretnosti izvrši uspostava ranijeg stanja upisa na predmetnoj nepokretnosti (upis na ime stvarnog vlasnika GG). Tuženi advokat je GG jednom prilikom tokom 2002. godine sačinio ugovor o kupoprodaji kada je predmet kupoprodaje bila ista zemlja, a GG je nakon toga preko tuženog kupio akumulator koji mu je tuženi isporučio. Tuženom advokatu svake godine kroz kancelariju prođe stotinak ljudi kojima je radio ugovore, zbog čega ne upamti lica stranaka, a advokaturom se bavi 37 godina. Pre ovog događaja tuženi advokat nije imao sličnih iskustava, s tim da je nakon tog događaja čuo za neke serijske prevare slične ovoj. Tuženi advokat žali zbog svega što se dogodilo budući da je uvek imao dobru saradnju sa tužiocem.

Overu spornog punomoćja vršio je službeno lice VV, koji pre ovog događaja nije imao iskustva da je neko sa falsifikovanom ličnom kartom overava potpisa, ali je čuo da je bilo takvih situacija. Prilikom overe predmetnog punomoćja VV je sačinio i zapisnik o overi I broj 1636/2013 od 18.01.2013. godine. Originalna lična karta GG se u odnosu na falsikovanu ličnu kartu razlikuje u pogledu fotografije, ivice lične karte su na originalnoj ličnoj karti zaobljene, dok su na falsifikatu oštre, u fontu slova čija razlika nije velika, položaju podataka koji se unose u ličnu kartu i koji se u originalnoj ličnoj karti nalaze na sredini svake rubrike, dok su na falsifikatu ti podaci unošeni počev od leve ivice stranice ka desnoj, kao i što se razlikuje po serijskom broju na dnu početne stranice i u pogledu perioda izdavanja i važenja lične karte.

Postupak koji je pokrenut po krivičnoj prijavi oštećenog ovde tuženog advokata protiv NN lica zbog izvršenja krivičnog dela prevare iz člana 208. i krivičnog dela falsifikovanje isprave iz člana 355. Krivičnog zakonika Republike Srbije je pred nadležnim Osnovnim javnim tužilaštvom u Novom Sadu, izlučen tokom 2019. godine, zbog nastupanja zastarelosti.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su najpre primenom materijalnog prava iz odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ocenili da je ništavo i da ne proizvodi pravno dejstvo punomoćje overeno pred Osnovnim sudom u Novom Sadu Ov I 1636/2013 od 18.01.2013. godine, kojim je NN lice ovlastilo tuženog advokata da u ime i za račun davaoca punomoćja potpiše ugovor o kupoprodaji nepokretnosti i preduzme sve pravne radnje i obaveze koje iz tog ugovora proizlaze za davaoca punomoćja, jer je tuženi advokat dovoden u zabludu u pogledu svojstva vlasnika nepokretnosti, tim pre što je pravnosnažnom presudom utvrđena ništavost kupoprodajnog ugovora iz razloga što je isti zaključen po osnovu punomoćja koju tuženom advokatu nije izdao prvi vlasnik nepokretnosti već nepoznato lice koje se na osnovu falsifikovane isprave prestavilo kao vlasnik. Odlučujući o tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava Zakona o obligacionim odnosima ocenili da tužbeni zahtev za solidarno obavezivanje tuženih na nakndu štete nije osnovan.

Prema članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima pravno lice odgovara za štetu koju je njegov organ prouzrokovao trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svoje funkcije. Iz navedene odredbe proizlazi da stranka ima pravo na naknadu štete ako je šteta nastala kao posledica protivpravnosti, odnosno nezakonitog ili nepravilnog rada organa tužene, a što proističe iz člana 35. Ustava Republike Srbije, po kome svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu je nezakonitim i nepravilnim radom prouzrokovalo službeno lice.

Da bi oštećeni ostvario pravo na naknadu štete od pravnog lica po pravilima odgovornosti za drugog, oštećeni treba da dokaže, pored opštih uslova za građansko-pravnu odgovornost (uzročna veza i šteta), da je štetu pričinio organ pravnog lica nezakonitim radom u vršenju svojih funkcija, odnosno nepravilnim radom. Pod nezakonitim radom službenog lica ili organa smatra se postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni. Pod nepravilnim radom podrazumeva se činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja delatnosti koja šteti pravu ili interesima nekog lica. Pri tom ne dovodi ni svako nepravilno postupanje državnog organa u okviru zakonskih ovlašćenja do prava trećeg lica na naknadu štete, već odgovornost pravnog lica postoji ako je šteta nastala kao posledica takvog rada njenih organa koji se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja.

U konkretnom slučaju, suprotno navodima revizije, šteta na koju se tužilac poziva nije posledica protivpravne radnje, odnosno nezakonitog rada organa tužene Republike Srbije u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Prilikom overe potpisa na punomoćju u sudu, posao ovlašćenog službenog lica je da proveri podatke na punomoćju, dokument koji se overava i dokument na osnovu koga može da se utvrdi identitet stranke (lična karta, pasoš), te da uporedi podatke sa punomoćja sa podacima iz dokumenta kojima se dokazuje identitet. Prilikom provere dokumenata kojim se dokazuje identitet, ovlašćeno službeno lice nema način da proveri li je dokument original ili ne, osim ako na tom dokumentu ne postoje drastične razlike u kvalitetu dokumenta koje ne bi mogle ostati neprimećene. U konkretnom slučaju, iz rezultata dokaznog postupka ne proizlazi zaključak da je postupanje službenika tužene u Osnovnom sudu u Novom Sadu, VV, koji je radio na overi potpisa bilo nezakonito, odnosno nepravilno u smislu člana 8. Zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa, kojim je propisano da će pre overavanja potpisa službeno lice utvrditi identitet podnosioca uvidom u legitimaciju izdatu od strane nadležnog organa. Službenik suda je izvršio uvid u podneti lični dokument, utvrđujući identitet podnosioca, a nepravilnosti na ispravi koja je podneta kao legitimacija u pogledu kojih je utvrđeno da se podneta isprava razlikuje od originala (ivice, font, slova) nisu bile takve da bi kod službenika koji postupa sa uobičajeno dužnom pažnjom u obavljanju poslova svog radnog mesta izazvale sumnju u pogledu njene autentičnosti. S toga u njegovom postupanju prilikom overe punomoćja nije bilo propusta, niti je njegovo postupanje odstupalo od regulisane, uobičajene i očekivane procedure.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da i na strani tuženog advokata u smislu odredbi čl. 154, 155. i 158. ZOO u vezi sa odredbama Zakona o advokaturi nema krivice odnosno osnova zasnivanje građanskopravne odogovrnosti za štetu, koja podrazumeva neizvršavanje ili neodgovarajuće izvršavanje ugovorne obaveze, postojanje protivpravnosti, krivice i kauzalne veze između uzroka nastupanja štetne posledice, što u konkretnoj situaciji nije slučaj. Tuženi advokat je u konkretnom slučaju postupao stručno i savesno, u skladu sa zakonom, statutom advokatske komore i kodeksom i nije znao, niti je mogao znati da neovlašćeno zastupa lice koje mu se predstavilo kao vlasnik nepokretnosti. To lice se advokatu legitimisalo ličnim dokumentom, a tuženi advokat je postupio u skladu sa standardom pažnje dobrog stručnjaka koji se od njega u pravnom prometu očekuje kada je izvršio upoređivanje podataka iz lične karte i podataka iz izvoda iz lista nepokretnosti i utvrdio da je lice koje mu se predstavilo kao vlasnik nepokretnosti i upisan u listu nepokretnosti. Analogno postupanju službenog lica u sudu, ni od tuženog advokata se nije moglo očekivati da postupajući po uobičajenoj proceduri uoči nesaobraznost ličnog dokumenta koji mu je kao legitimacija vlasnika dat na uvid, odnosno nije znao niti je mogao znati da lice koje mu se legitimisalo kao vlasnik to zapravo nije.

Odluka o tužbenom zahtevu je doneta pravilnom primenom materijalnog prava, za koju su dati dovljni i jasni razlozi, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud. Navodima revizije tužilac ponavlja navode istaknute u žalbi, a drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve žalbene navode kojima je s pozivom na bitne povrede odredaba parničnog posutpka učinjene u postupku pred prvostepenim sudom i pogrešno i nepotpuno činjenično stanje tužilac osporavao pravilnost porvostepene presude, ali je i po oceni Vrhovnog suda dao pravilne razloge koje je uzeo u obzir, a koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi. Njima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi. U preostalom delu revizija osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i stavlja primedbe na ocenu dokaza iz člana 8. ZPP, zbog čega se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija 

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković