Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac, Zvezdane Lutovac, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler Popović, članova veća, u parnici tužilaca M.P.1 iz S.K., I.P. iz N.S., na privremenom radu u G. i B.H. iz N.S. sa boravištem u M., čiji su zajednički punomoćnici B.V., R.V. i S.H.B., advokati u N.S., protiv tuženog D. g.o. ADO B., čiji je punomoćnik M.R.D., advokat u N.S., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž 2424/14 od 10.10.2014. godine, u sednici veća održanoj 02.12.2015. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE predlog tužilaca da se o reviziji izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž 2424/14 od 10.10.2014. godine, odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj.

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž 2424/14 od 10.10.2014. godine i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu broj P 11179/2012 od 25.03.2014. godine i predmet vraća prvostepenom sudu u na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu broj P 11179/2012 od 25.03.2014. godine, odbijen je tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da im tuženi na ime naknade materijalne štete isplati: tužiocu M.P.1 iznos od 34.480,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.02.2009. godine do isplate; tužiocu I.P. iznos od 11.341,64 evra na ime troškova putovanja (iznos od 7.141,64 evra i izgubljenu zaradu 4.200,00 evra) sa zakonskom zateznom kamatom počev od utuženja do isplate; tužilji B.H. iznos od 859.320,00 dinara na ime troškova putovanja, iznos od 49, 54 evra za voznu kartu, iznos od 384,00 evra zbog izgubljene zarade i iznos od 38.460 forinti na ime putarine u Mađarskoj, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev o utuženja do isplate, sve u roku od 15 dana, kao i da se obaveže tuženi da im isplati troškove parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate u roku od 15 dana.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom broj Gž 2424/14 od 10.10.2014. godine, odbio žalbu tužilaca i potvrdio navedenu presudu Osnovnog suda u Novom Sadu. Tužiocima nije dosudio troškove žalbenog postupka.

Protiv naznačene presude Apelacionog suda u Novom Sadu tužioci su izjavili blagovremenu reviziju s pozivom na član 404. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava. Naveli su da postoji potreba ujednačavanja sudke prakse u pogledu prava na naknadu materijalne štete licu koje nije neposredno oštećeno, ali je nastala šteta u imovini tog lica uzrokovana troškovima boravka njemu bliskog lica u bolnici kao posledica povreda koje je zadobilo u saobraćajnom udesu. Uz reviziju je priložena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu broj P 4634/2007 od 07.03.2008. godine i presuda Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž 8650/10 od 28.09.2010. godine, sa dopunskim rešenjem istog broja od 14.12.2010. godine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ispunjeni su zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužilaca kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, s obzirom da je apelacioni sud različito odlučivao u sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji i zato je odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao nižestepene presude primenom člana 408. ZPP, pa je ocenio da je revizija tužilaca osnovana.

Prema utvrđenim činjenicama tužioci su suprug i deca M.P.2, povređene u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila 17.10.2008. godine koju je isključivo skrivila osiguranik tuženog. Kao posledica u nezgodi zadobijenih teških telesnih povreda na sva četiri ekstremiteta kod M.P.2 je došlo do umanjenja životne aktivnosti od 100 %, odnosno do teškog invaliditeta sa naruženošću teškog stepena. Pravnosnažnom presudom višeg suda tužioci su ostvarili pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog naročito teškog invalidieta njima bliskog lica M.P.2. M.P.2 je nakon saobraćajne nezgode prebačena u bolnicu u N.S., a potom je u periodu od 02.12.2008. do 01.02.2009. godine bila stacionirana u bolnici u S. Tokom hospitalizacije tužilac M.P.1, suprug M.2 je po savetu lekara gotovo svakodnevno posećivao M.2 putujući autobusom iz S.K. za S. U periodu kada su njihova deca bila u Srbiji u posetu je putovao sa njima automobilom. Tužilac I.P., M.2 sin živi u Grčkoj od 1996. godine. Kod roditelja je dolazio svake godine u letnjem periodu na 20- 25 dana. Nakon majčinog povređivanja automobilom je došao sa porodicom u roditeljsku kuću gde je boravio 14 dana. U toku 2009. i 2010. godine je pored redovnog godišnjeg odmora, vanredno, radi posete majci dolazio još po dva puta godišnje. Tužilja B.H., M.2 ćerka, od 1992. godine živi u Mađarskoj. Po redovnom toku stvari je roditelje posećivala tri do četiri puta godišnje. Nakon majčinog povređivanja posetila ju je odmah nakon toga kada je ostala nekoliko dana, a sve ukupno je od tada dolazila da posećuje majku 67 puta, uglavnom automobilom, a nekoliko puta i vozom.

Predmet spora je zahtev tužilaca za naknadu materijalne štete u vidu troškova prevoza i izgubljene zarade koje su imali u vezi sa telesnim povređivanjem, odnosno naročito teškim invaliditetom koji je njihova supruga, odnosno majka pretrpela u saobraćajnoj nezgodi koju je skrivila osiguranik tuženog.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužilaca primenom člana 193. – 197. Zakona o obligacionim odnosima (propisani su uslovi za ostvarivanje prava na naknadu materijalne štete u slučaju smrti, telesne povrede i oštećenja zdravlja). Ove odredbe su tumačene tako da pravo na naknadu materijalne štete u slučaju telesne povrede i narušenja zdravlja je rezervisano za lice koje je u nezgodi zadobilo povrede ili narušenje zdravlja, odnosno za lica čiji je fizički integritet u nezgodi neposredno oštećen i na čijoj je imovini neposredno nastala šteta. Zaključeno je da samo povređenom licu pripada izvorno pravo na naknadu materijalne štete koja mu je štetnom radnjom pričinjena i zbog koje je potrebno da se postigne uspostava ranijeg stanja. Tužioci su kao bliski srodnici oštećene ostvarili pravo na koje jedino imaju pravo, a to je naknada nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog naročito teškog invaliditeta bliskog lica po članu 201. stav 3. ZOO. Zaključili su da potraživanje naknade materijalne štete na ime troškova prevoza u cilju posećivanja oštećenog bliskog lica i zbog toga izgubljene zarade ne predstavlja pravno priznati vid naknade materijalne štete.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda navedeno pravno stanovište nižestepenih sudova se ne može prihvatiti.

Odredbom člana 155. ZOO je propisano da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist) kao i nanošenje drugom fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). Odredbom člana 180. ZOO je propisano da je odgovorno lice dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala (stav 1.); da je ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno, odgovorno lice dužno za ostatak štete dati naknadu u novcu (stav 2.); da će, kad uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće ili kad sud smatra da nije nužno da to učini odgovorno lice, sud odrediti da ono isplati oštećeniku odgovarajuću svotu novca na ime naknade štete (stav 3.). Odredbom člana 190. ZOO je propisano da će sud uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odredbu člana 195. stav 1. ZOO ne treba restriktivno tumačiti na način da isključuje mogućnost primene opštih pravila o naknadi materijalne štete, jer bi takvo tumačenje bilo suprotno opštem načelu iz člana 16. ZOO kojim je propisana zabrana prouzrokovanja štete. Prema tome, pravo na naknadu materijalne štete ima i ono lice u čijoj je imovini nastalo umanjenje usled troškova zbog lečenja povređenog bliskog srodnika, odnosno čija imovina se nije povećala usled izbugljene zarade.

Zbog pogrešne primene materijalnog prava nižestepeni sudovi nisu cenili utvrđenu činjenicu da je tužilac M.P.1, suprug povređene M.P.2 po savetu lekara putovao skoro svakoga dana u periodu od 02.12.2008. godine do 01.02.2009. godine autobusom iz S.K. za S., da bi posećivao teško povređenu suprugu i da je za njega zbog tih troškova nastala materijalna štete, čiju visinu nisu utvrdili. Što se tiče dece povređene M.P.2 koji žive u inostranstvu i koji su zbog njenih teških telesnih povreda i teškog invaliditeta dolazili češće nego što su to uobičajeno činili nužno je razgraničenje između redovne brige i pažnje i poseta dece učinjene roditelju u odnosu na pojačanu pažnju izazvanu telesnim povredama njihove majke, a što će uticati na procenu opravdanosti materijalnih troškova koji treba da padnu na teret osiguravača.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u drugom stavu izreke na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.