Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen na VV fakultetu u ... na radnom mestu domara, a zatim na radnom mestu bravara. Tuženi je bio sekretar ovog fakulteta. Tužilac je podneo tužbu za naknadu štete zbog diskriminacije do koje je došlo s obzirom da je više godina bio izložen omalovažavanju, maltretiranju i proganjanju od strane dekana, sekretara i zaposlenih na VV fakultetu u ... iz razloga i na način bliže naveden u nižestepenim presudama. Utvrđeno je da je dekan 15.09.2003.godine, izdao uputstvo za vođenje dnevnika domara i da se tužilac molbom od 24.11.2003. godine, obratio dekanu i sekretaru VV fakulteta zahtevom da mu se za obračun plate prizna viša umesto srednja stručna škola. Rešenjem dekana VV fakulteta od 11.03.2005. godine, potvrđeno je rešenje prvostepenog disciplinskog organa od 17.02.2005. godine u delu u kome je utvrđena odgovornost zaposlenog ovde tužioca za povredu radne obaveze - nedolično ponašanje, svađu, uvredu i slično prema zaposlenima, a preinačeno rešenje u delu dužine trajanja izrečene novčane kazne i ista je umanjena za jedan mesec. Tužiocu je ponuđeno zaključenje aneksa ugovora o radu od 06.07.2005. godine uz premeštaj na drugo radno mesto i to na radno mesto majstora bravara u oglednom dobru VV fakulteta „GG“, zbog čega je tužilac 29.09.2005. godine, sporazumno raskinuo radni odnos sa 30.09.2005. godine, a potom vodio parnicu koja je okončana pravnosnažnom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1 2073/05 od 14.01.2009. godine, kojom je odbijen njegov tužbeni zahtev za poništaj sporazuma o prestanku radnog odnosa. Od tada tužilac vodi više postupaka protiv fakulteta. Tužilac je dana 11.05.2006. godine ušao u zgradu fakulteta i lepio pamflet kojim je vređao zaposlene i glasno iznosio pretnje, pa je dekan dopisom od 25.05.2006. godine portirima naložio da ubuduće ne dozvole ulazak tužioca u zgradu fakulteta bez njegove prethodne saglasnosti ili saglasnosti nekog od prodekana, a u slučaju da tužilac odbije da se zaustavi portiri su dužni da o tome odmah obaveste dekana, a u slučaju da isti uđe u zgradu tokom neradnog dana da obaveste MUP - OUP ... i zatraže intervenciju službenih lica. Odlukom dekana od 27.02.2009. godine tužiocu je zabranjen ulazak u zgradu Fakulteta. Tužilac je od 02.03.2001.godine član Granskog sindikata prosvetnih radnika Srbije „Nezavisnost“, zamenik glavnog poverenika Sindikata VV fakulteta iz ... od 02.03.2001. godine do 21.04.2005. godine i glavni poverenik od 21.04.2005.godine do 05.03. 2010.godine. Po navodima tužbe tužiocu (predstavniku sindikata) je naneta šteta time što ga je tuženi (koji je po mišljenju tužioca imao glavnu ulogu u njegovom proganjanju) nezakonitim radnjama (čija je sadržina bliže opisana u nižestepenim presudama) ponižavao, maltretirao i vršio progon na VV fakultetu u ..., usled čega je proistekao i nezakoniti prestanak radnog odnosa na ovom fakultetu, zbog čega tužilac traži tužbom da se obaveže tuženi da tužiocu naknadi nematerijalnu i materijalnu štetu u iznosu od 50.000.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su zaključili da nije osnovan tužbeni zahtev za naknadu štete po osnovu diskriminacije.

Neosnovano se revizijom tužioca ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Odredbama člana 21. Ustava RS utvrđeno je da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Zabrana diskriminacije zajemčena je i međunarodnim pravnim izvorima – Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 14.) i Dodatnim protokolom broj 12 uz Evropsku konvenciju, kao i Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima (član 26).

Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), u članu 2. stav 1. tačka 1. propisuje da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i članova njihovih porodica, ili njima bliska lica na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na nekom ličnom svojstvu.

Iz navedenih odredaba proizilazi da su najbitnije karakteristike diskriminacije - pravljenje razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili uporedivoj situaciji, koje pri tom mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskrimisanog lica. Prema članu 45.stav 2. citiranog Zakona tužilac mora da učini verovatnim akt diskriminacije, odnosno da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Odredbom člana 154. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da ko drugom prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice.

Odredbom člana 155. istog zakona je propisano da je šteta umanjenje nečije imovine, (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist) kao i nanošenje drugom fizičkog ili psihičkog bola i straha ( nematerijalna šteta).

Odredbom člana 170. istog zakona je propisano da za štetu koju zaposleni u radu ili u vezi sa radom prouzrokuje trećem licu odgovara preduzeće u kome je zaposleni radio u trenutku prouzrokovanja štete, osim ako dokaže da je u datim okolnostima postupio onako kako je trebalo (stav 1.) i da oštećenik ima pravo da zahteva naknadu štete i neposredno od zaposlenog ako je štetu prouzrokovao namerno (stav 2.). Navedene odredbe primenjuju se i na druge poslodavce u pogledu odgovornosti za štetu koju zaposleni koji kod njih rade prouzrokuju u radu ili u vezi sa radom (član 171. stav 1.)

Odredbom člana 200. istog zakona je propisano da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, sud će, ako nađe da okolnosti slučaja naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, da će pri tom voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Primenom citiranih normi da bi se konstituisala materijalnopravna odgovornost, potrebno je da postoji uzročno- posledična veza između radnji tuženog i štete nastale na strani tužioca. Međutim, u ovom slučaju radnje tuženog kao sekretara VV Fakulteta, koje po navodima tužioca predstavljaju diskriminatorsko ponašanje nisu dovoljne za pretpostavku da je prema tužiocu nejednako postupano, odnosno neopravdano pravljena razlika zbog nekog ličnog svojstva – njegovog zanimanja, školske spreme, pripadnosti sindikalnoj organizaciji, u odnosu na druge zaposlene ili bivše zaposlene na VV fakultetu. Da bi postojala šteta zbog pretrpljenih duševnih bolova iz naznačenih osnova, neophodno je da su radnjama tuženog dovedene u pitanje moralne vrednosti tužioca koje on uživa u sredini gde živi i radi. Sačinjavanjem pravnih akata koje je potpisivao dekan fakulteta, tuženi kao sekretar fakulteta, nije ispoljio zlu nameru ili zloupotrebio ovlašćenja. Zato su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo zaključivši da u ovom slučaju nema akta diskriminacije jer tuženi nije napravio razliku u položaju tužioca po osnovu nekog njegovog ličnog svojstva u odnosu na druga lica u toj ustanovi.

Suprotno revizijskim navodima, tužilac u konkretnom slučaju nije učinio verovatnim da je postupanjem tuženog doveden u nejednak položaj u odnosu na lica koja se nalaze u istom pravnom položaju, po osnovu nekog svog ličnog svojstva u smislu jednog od osnovnih načela Ustava RS o zabrani diskriminacije (član 21.) i člana 1. protokola 12 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojom je utvrđena opšta zabrana diskriminacije u ostvarivanju prava koja predviđa zakon. Stoga nije povređeno načelo jednakih prava i obaveza i nije izvršena diskriminacija tužioca po ličnom svojstvu, pa nema ni osnova za naknadu štete.

Navodima revizije ponavljaju se žalbeni razlozi koji su bili predmet pravilne i potpune ocene drugostepenog suda i osporava utvrđeno činjenično stanje, što nije dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić