U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji su punomoćnici Milovan Lalić i Novica Lalić, advokati iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4148/20 od 29.10.2020. godine, u sednici održanoj 17.06.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4148/20 od 29.10.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 9001/17 od 11.02.2020. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime rehabilitacionog obeštećenja – nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode isplati 3.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 11.02.2020. godine do isplate. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen zahtev tužioca i obavezana je tužena da tužiocu na ime rehabilitacionog obeštećenja – materijalne štete na ime izgubljene zarade za vreme izdržavanja kazne lišenja slobode isplati 699.090,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.02.2020. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos od 699.090,00 dinara od 01.08.2019. godine do 10.02.2020. godine. Stavom četvrtim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime rehabilitacionog obeštećenja naknade materijalne štete isplati i to: na ime razlike u plati iznos od 1.666.512,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.08.2019. godine do isplate, na ime razlike u penziji iznos od 6.945.556,20 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.06.2019. godine do isplate i po osnovu razlike u penziji za ubuduće počev od 01.06.2019. godine 18.670,85 dinara mesečno do poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova postupka plati 297.591,00 dinar.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4148/20 od 29.10.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijene su, kao neosnovane žalbe stranaka i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom i stavu četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime rehabilitacionog obeštećenja – nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode, isplati 1.200.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 11.02.2020. godine do isplate, dok je u preostalom delu zahtev kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati iznos od još 1.800.000,00 dinara, sa kamatom od 11.02.2020. godine do isplate odbijen, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime troškova postupka plati 231.340,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova drugostepenog postupka plati 22.500,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činječnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11,.. 18/20) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio lišen slobode u periodu od 05.06.1980. godine do 10.06.1980. godine i u periodu od 20.10.1981. godine do 30.07.1982. godine, ukupno 290 dana, jer je bio osuđen za krivično delo neprijateljske propagande iz člana 133. Krivičnog zakona SFRJ. Rešenjem Višeg suda u Beogradu Reh 228/15 od 05.04.2016. godine, usvojen je zahtev tužioca za rehabilitaciju i utvrđeno da su ništave presude Vojvnog suda u Sarajevu K 117/80 od 10.06.1980. godine i presuda Vojnog suda K 191/81 od 25.06.1981. godine, kao i da se rehabilitovano lice tužilac, smatra neosuđivanim licem. Tužilac je po zanimanju diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom. Rešenjem Zavoda za socijano osiguranje vojnih osiguranika od 16.06.1988. godine tužiocu je priznato pravo na prevremenu starosnu penziju, kao zastavniku prve klase. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke utvrđena je visina izgubljene zarade tužioca za vreme dok je tužilac bio lišen slobode. Za vreme lišenja slobode tužilac nije imao neprijatnosti od drugih zatvorenika, niti od zaposlenih, bilo mu je ponuđeno da radi u Vojnom pravobranilaštvu, što je on prihvatio, tako da je sve vreme dok je bio lišen slobode radio u Vojnom pravobranilaštvu, u svojoj struci, s obzirom da je po zanimanju pravnik, osim mesec dana, kada je radio u personalnom. Rad mu nije bio plaćen, a radno vreme mu je bilo od 08,00 do 13,00 časova, i to mu je odgovaralo, jer je voleo svoj posao i brže mu je prolazilo vreme. Tužilac je pušten iz zatvora u julu 1982. godine, a od načelnika pravobranilaštva Niške armije dobio je izuzetno dobru preporuku o svojoj stručnosti i ponašanju u radu, koja preporuka mu je pomogla kada se vratio u Sarajevo, da bude vraćen na isto radno mesto na kome je radio pre lišenja slobode. Dok se vodio postupak, za vreme izdržavanja kazne, kao i posle izdržavanja kazne, tužilac se osećao osramoćeno. Za vreme dok je bio u zatvoru njegova supruga i dvoje dece su bili u Sarajevu, sin je imao 17 godina, a ćerka 11 godina. Zbog finansijske situacije supruga mu je bila samo jednom u poseti. Za vreme lišenja slobode bio je uskraćen za ljubav prema deci i porodici i zabrinut za sebe i njih. Dok je bio u zatvoru postavljena mu je dijagnoza dijabetes, zbog čega mu je kao terapija prepisan insulin. Uslovi u zatvoru su bili loši, u prostorijama nije bilo dnevnog svetla, kupatilo je bilo zajedničko i nalazilo se u kasarni pored, a kupanje je bilo dozvoljeno dva puta sedmično. Tužilac nije napredovao u službi, iako je imao tri uzastopne ocene „naročito se ističe“ i penzionisan je kao zastavnik prve klase.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da tužilac ima pravo na rehabilitaciono obeštećenje i da je tužena u obavezi da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu i materijalnu štetu na ime izgubljene zarade za vreme dok je tužilac bio lišen slobode, a da tužilac nema pravo na naknadu materijalne štete na ime razlike u plati i penziji, pravilnom primenom materijalnog prava.

Tužilac je rehabilitovano lice kome na osnovu člana 3. stav 2. u vezi stava 1. i člana 1. stav 1, člana 26. stav 1. i 3. i člana 30. stav 3. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“ broj 92/2011) pripada pravo na rehabilitaciono obeštećenje za nematerijalnu i materijalnu štetu nastalu usled neosnovanog lišenja slobode iz političkih i ideoloških razloga. Prema odredbi člana 26. stav 1. i 3. navedenog Zakona rehabilitovano lice ima pravo na obeštećenje za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i slobode, kao i pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa Zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi.

Vidovi pravno priznate nematerijalne štete i uslovi i kriterijumi za dosuđivanje pravične novčane naknade propisani su članom 200. Zakona o obligacionnim odnosima. Odredba člana 200. stav 2. Zakona o obligacionnim odnosima obavezuje sud da prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, vodi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je drugostepeni sud odmerio visinu naknade nematerijalne štete tužiocu nastale usled neosnovanog lišenja slobode iz političkih i ideoloških razloga u visini od 1.200.000,00 dinara, pravilno ceneći sve okolnosti slučaja, odnosno da je tužilac bio lišen slobode 290 dana, da je sve vreme radio u Vojnom pravobranilaštvu, osim mesec dana kada je radio u personalnom, da je radio u svojoj struci, da se osećao osramoćeno, da je za vreme lišenja slobode bio uskraćen za ljubav prema deci i porodici i zabrinut za sebe i svoju porodicu, pri tome imajući u vidu i posledice koje su na psihičko zdravlje tužioca ostavili uslovi boravka u pritvoru i na izdržavanju kazne. Stoga su neosnovani navodi revizije da je naknada tužiocu na ime ovog vida nematerijalne štete prenisko odmerena, jer je drugostepeni sud prilikom odmeravanja naknade na ime ovog vida nematerijalne štete uzeo u obzir značaj povređenog dobra i cilj kome naknada služi, a obavezivanjem tužene da na ime ovog vida nematerijalne štete tužiocu plati veći iznos ne bi bilo u skladu sa svrhom koja se ostvaruje pravičnom novčanom naknadom.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili, kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu materijalne štete na ime razlike u plati i penziji, pravilnom primenom materijalnog prava, sa kojih razloga se neosnovano revizijom tužioca pobija odluka o odbijanju njegovog zahteva za naknadu ovih vidova materijalne štete. Prilikom odlučivanja o ovom delu zahteva u pogledu osnova i uslova za dosuđivanje tražene naknade materijalne štete nižestepeni sudovi su pravilno primenili član 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji i član 155, 185. i 189. Zakona o obligacionnim odnosima. Naime, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac nema pravo na naknadu ovih vidova materijalne štete, s obzirom da je tužilac vraćen na isto radno mesto na kome je radio i pre neosnovanog lišenja slobode i vraćena mu je puna plata, a eventualno napredovanje u službi predstavljalo bi buduću neizvesnu činjenicu, koja ne može biti osnov za obavezivanje tužene da tužiocu plati razliku između plate i penzije koje je primao i plate i penzije koju bi ostvario da je napredovao u službi.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode revizije i našao da su isti bez uticaja na drugačiju odluku.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić