Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremene revizije, prvu zbog pogrešne primene materijalnog prava i drugu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408., u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 18/20) i člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23) i utvrdio da su revizije neosnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a ni druge bitne povrede propisane odredbom člana 407. stav 1. tačka 3. istog Zakona, na koje revident neosnovano u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u svojstvu kupca, sa tuženim VV, kao prodavcem, zaključio ugovor o kupoprodaji overen 29.03.2011. godine, koji za predmet ima stan br. .. na ... spratu zgrade u potkrovlju u Beogradu u Ul. ..., za kupoprodajnu cenu od 40.000 evra, u zgradi koja je bila u izgradnji, tako što je u ugovoru konstatovano da je kupoprodajna cena isplaćena u celini, pre zaključenja i overe ugovora, što prodavac priznaje potpisom na ugovoru. Prethodno je tuženi BB, sa tuženim VV 02.12.2010. godine, zaključio ugovor koji za predmet ima kupoprodaju prava svojine na nepokretnosti i to: dela zgrade u izgradnji, stan br. .. na ... spratu, površine 44,12 m2, koji se gradi na k.p. br. .. KO ..., Ul. ..., za koje je izdato rešenje o lokacijskoj dozvoli 14.07.2010. godine, za kupoprodajnu cenu od 35.200 evra, koju je kupac isplatio u celosti pre potpisivanja ugovora. Kupac je preuzeo ključeve od predmetnog stana, ušao u posed stana u viđenom stanju, o čemu je sačinjen zapisnik, pa se prodavac obavezao da svoju obavezu završi u roku od šest meseci od dana potpisivanja ugovora, a da će u protivnom kupac useljenu i nezavršenu nepokretnost sam završiti o svom trošku. Prodavac je garantovao kupcu da predmetna nepokretnost je njegovo isključivo vlasništvo i da ne postoje bilo kakva potraživanja trećih lica, niti tereti, niti je predmet bračne tekovine ili nekog predugovora, sudskog spora, raspolaganja putem poklona ili bilo kakvog drugog ugovora kojim se umanjuju, ograničavaju ili isključuju stečena prava kupca. Taj ugovor nije overen u sudu, već je tuženi BB, želeći da faktičko stanje državine zaštiti pravnim, podneo tužbu protiv tuženog VV i izdejstvovao presudu na osnovu priznanja 10.04.2013. godine, dve godine nakon zaključenja ugovora. Tom presudom je utvrđeno da je BB vlasnik predmetnog stana, kojim je tuženi VV još jednom raspolagao, prodajući ga tužiocu. Tužilac i tuženi BB su savesni kupci jer nisu znali da im je tuženi VV prodao isti stan, pri čemu je predmetni stan predat u državinu BB, a nije upisan u LN i predstavlja vanknjižno vlasništvo.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio primenom odredbe člana 41. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa da tužilac ima jače pravo na posed predmetnog stana, pa je njegov tužbeni zahtev usvojio.

Drugostepeni sud je nakon održane rasprave na kojoj je izveo dokaz saslušanjem parničnih stranaka i svedoka GG, ukinuo prvostepenu presudu i tužbeni zahtev tužioca odbio, nalazeći da za sticanje prava svojine na nepokretnosti koja je predmet spora, kod višestruke prodaje iste stvari, jači pravni osnov ima tuženi BB, koji je raniji sticalac i savesna strana kome je predmetna nepokretnost predata u posed pa je on i sada u posedu iste.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 41. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, propisano je da lice koje je pribavilo individualno određenu stvar po pravnom osnovu i na zakonit način, a nije znalo i nije moglo znati da nije postalo vlasnik (pretpostavljeni vlasnik) ima pravo da zahteva njen povraćaj i od savesnog držaoca kod koga se ta stvar nalazi bez pravnog osnova ili po slabijem pravnom osnovu (stav 1). Kada se dva lica smatraju pretpostavljenim vlasnicima iste stvari, jači pravni osnov ima lice koje je stvar steklo teretno u odnosu na lice koje je stvar steklo besteretno. Ako su pravni osnovi ovih lica iste jačine, prvenstvo ima lice kod koga se stvar nalazi (stav 2.).

U konkretnom slučaju, tužilac i tuženi BB, imaju iste pravne osnove za sticanje predmetnog stana, ugovore o kupoprodaji, dakle teretne pravne poslove, oba su savesni sticaoci jer nisu znali za prethodno, odnosno naknadno raspolaganje istim stanom od strane tuženog VV, pa pošto predmetna nepokretnost nije upisana u LN već predstavlja vanknjižno vlasništvo, sledi da jači pravni osnov ima lice kod koga se stvar nalazi, a to je tuženi BB, koji je pri tom i raniji sticalac predmetnog stana.

Navodima revizija tužioca osporava se ocena dokaza od strane drugostepenog suda, što je bez uticaja na odlučivanje, imajući u vidu da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane, u smislu odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz tih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić