U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., ul. ... br. ../.., čiji je punomoćnik Maja Mudrinić, advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., ul. ... br. .., čiji je punomoćnik Miša Petrovski, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1826/16 od 15.09.2017. godine, u sednici veća održanoj 03.07.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1826/16 od 15.09.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 164/12 od 25.12.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu vrati iznos od 116.063,26 evra sa domicilnom kamatom na iznos od 227.000 DM počev od 12.12.2000. godine pa do 31.12.2001. godine, a na iznos od 116.063,25 evra sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska centralna banka za evro, počev od 01.01.2002. godine pa do isplate, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, odbijen je predlog tužene da sud prekine postupak u ovoj pravnoj stvari do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu O broj 18999/10. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 1.344.750,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1826/16 od 15.09.2017. godine, stavom prvim izreke odbija se žalba tužioca kao neosnovana i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P 164/12 od 25.12.2015. godine u stavu prvom i trećem izreke. Stavom drugim odbačena je žalba tužioca u delu kojim se pobija rešenje sadržano u stavu drugom izreke presude Višeg suda u Beogradu P 164/12 od 25.12.2015. godine. Stavom trećim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04, 11/05 i 50/13-US) koji se u ovoj parnici primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/14) i našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz člana 361. stav 2. tačka 12. istog zakona na koju se u reviziji ukazuje. Suprotno tvrdnji podnosioca revizije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nižestepene presude sadrže jasne i neprotivrečne razloge u pogledu odlučnih činjenica i moguće ih je sa sigurnošću ispitati.

Pravilno zaključuje drugostepeni sud da u prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede iz člana 361. stav 2. tačka 1, 2, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti su pak učinjene bitne povrede iz tačke 2. naznačenog člana, kao i da nije učinjena bitna povreda iz člana 361. stav 1. tačka 11. Zakona o parničnom postupku (što je na glavnoj raspravi novinarka dnevnih novina „...“ VV upozorena da u javnost ne sme iznositi činjenice iznete tokom postupka ukoliko za isto nema ovlašćenje dato od strane predsednika suda ili ovlašćenog lica od strane predsednika suda), a razloge koje u tom pogledu daje drugostepeni sud u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud. Po nalaženju revizijskog suda, drugostepeni sud je pravilno cenio sve žalbene navode koje su od odlučnog značaja za ocenu pravilnosti prvostepene odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tužena se poznaju duži period, a tužilac je poznavao i pokojnog supruga tužene GG sa kojim je bio u prijateljsko - poslovnim odnosima. Prema navodima tužioca isti je dana 27.05.1997. godine predao tuženoj iznos od 227.000 DM u njenoj kući u ulici ... broj .. u ... u prisustvu pokojnog supruga tužene kao i svedoka DD, ĐĐ i EE i pokojnog supruga tužene. Tužena se pred navedenim svedocima obavezala da će predmetni novac vratiti što je pre moguće. Na ročištu od 17.11.2003. godine, tužilac je naveo da je naznačeni novčani iznos pozajmljen pokojnom suprugu tužene (a ne tuženoj), jer mu je novac bio potreban za tuženu, a da suprug tužene (a ne tužena) se obavezao da mu pozajmljeni iznos vrati, te da su prilikom davanja pozajmice u iznosu od 227.000 DEM u kući tužene bili prisutni tužena, njena sestra ŽŽ i DD. Pojasnio je da je u kuću GG došao zajedno sa svojom prijateljicom DD i da je u razgovoru koji je vođen u vezi predmetne pozajmice tužilac rekao pok. GG da mu može pozajmiti iznos od 230.000 DM. Nakon toga, istog dana, tužilac se kolima odvezao do svog stana u ... u kojem je držao novac i sa novcem se vratio u .., te da je pokojnom GG u prisustvu DD i tužene predao novac u ukupnom iznosu od 227.000 DM i to 163.000 u apoenima od po 500 DM, a preostali novčani iznos do 227.000 DM u apoenima od po 1.000 DM. Sa pokojnim suprugom tužene tužilac se nije dogovarao o roku vraćanja predmetog zajma, s tim što je GG tužiocu rekao da će navedeni novac vratiti kada bude prodao ... ZZ. Navedeni iskaz u pogledu iznosa pozajmice, načina i mesta predaje, potvrdila je i svedok DD.

Saslušan na ročištu od 12.12.2097. godine tužilac je naveo da je prilikom razgovora u vezi pozajmice u kući pok. GG, tužilac pok. GG rekao da mu može dati 200.000 DM i da navedenu pozajmicu može učiniti odmah za sat vremena, koliko je bilo potrebno da automobilom ode do svoje kuće u ... u kojoj je držao i novac i vrati se za ... sa čim se i pokojni GG složio. Nakon toga, tužilac se odvezao do svoje kuće u ... u kojoj je imao dva sefa. U jednom sefu je imao iznos od 163.000 DM u apoenima od po 500 DM, dok je u drugom sefu imao nešto više od 60.000 DM. Obzirom da je tužilac imao ključ od samo jednog sefa u kojem se nalazio iznos od 163.000 DM, a da se ključ od drugog sefa nalazio kod njegove ćerke, uzeo je novac iz prvog sefa od 163.000 DM i iste večeri se vratio u ..., gde je po ulasku u kuću GG predao novac u iznosu od 163.000 DM u apoenima od po 500 DM. Tužilac je u toku istog meseca nakon par dana, preostali iznos od 64.000 DM, koji je držao u drugom sefu, predao u ..., ispred kuće tužene kada je zatekao pokojnog GG i tuženu u džipu u kom momentu su oni izlazili iz garaže i tom prilikom tužilac je pokojnom GG kroz otvoren prozor džipa predao preostali iznos od još 64.000 DM. O postojanju navodno usmenog ugovora o zajmu svedoci ĐĐ, EE, u svom iskazu izjavili su da imaju samo posredna saznanja pri čemu je ĐĐ saslušan na ročištu naveo da je reč o pozajmici od 200.000 DM, a ne o 227.000 DM. Nakon toga tužilac je prilagao sudu overenu izjavu od notara koju je dao imenovani svedok koju prvostepeni sud nije prihvatio kao dokaz, a u cilju ocene istog prilikom donošenja odluke. Prvostepeni sud nalazi da bi uzimanjem u obzir izjave ĐĐ koja je overena od notara, a koji je prethodno saslušan pred sudom, predstavljalo zloupotrebu procesnih ovlašćenja. Obaveza podnošenja podneska izvan ročišta je propisana zakonom, ista se mora učiniti u roku od 15 dana pre održavanja ročišta, a članom 10. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09) propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je našao da tužilac u toku postupka nije dokazao da je izvršio pozajmicu naznačenog novca tuženoj, pa je tužbeni zahtev sa pozivom na odredbu člana 122. stav 1. i člana 557. Zakona o obligacionim odnosima, odbio kao neosnovan.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužioca prihvatio stanovište prvostepenog suda, kao i razloge koje je prvostepeni sud dao u obrazloženju svoje odluke.

Ocenjujući navode revizije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se zaključak i odluka drugostepenog suda zasniva na pravilnoj primeni materijalnog prava. Pravilno zaključuje drugostepeni sud da se prvostepeni sud pravilno pozvao na odredbu člana 223. stav 1. ZPP, kada je zaključio da nema mesta primeni člana 557. Zakona o obligacionim odnosima, a samim tim i člana 562 – 567. naznačenog zakona jer u toku postupka tužilac sa izvesnošću nije dokazao da je do naznačene pozajmice došlo. Da bi se u konkretnom slučaju mogle primeniti odredbe člana 562 – 567. Zakona o obligacionim odnosima bilo je potrebno dokazati u smislu člana 557. Zakona o obligacionim odnosima da je izvršena pozajmica tuženoj, što u ovom slučaju nije učinjeno.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode revizije, a kojima se osporava pravilna primena materijalnog prava i isti nisu od značaja za donošenje drugačije odluke. Tim navodima se ukazuje na bitnu povredu odredaba Zakona o parničnom postupku, ali se u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje iz kojih razloga se saglasno članu 398. stav 2. ZPP revizija ne može izjaviti.

Iz napred iznetih razloga, primenom člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić