Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković i Gordane Komnenić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Milan Savić, advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., koju zastupa punomoćnik Dragoslav Petrović, advokat iz ..., radi poništaja ugovora i utvrđenja prava svojine, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2929/20 od 12.01.2021. godine, u sednici održanoj 01.07.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

USVAJA SE revizija tužene i UKIDA presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2929/20 od 12.01.2021. godine u preinačujućem delu i odluci o troškovima drugostepenog postupka i u tom delu predmet vraća drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 2324/2018 od 22.09.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijen je primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se poništi ugovor o doživotnom izdržavanju koji je u svojstvu primaoca izdržavanja zaključila VV sa tuženom kao davaocem izdržavanja, zaključen dana 23.03.2012. godine pred Osnovnim sudom u Novom Sadu pod brojem R3 283/2012, pa će se zaostavština iza pok. VV raspraviti po zakonu, kao i da se obaveže tužena da tužiocu naknadi troškove spora. Stavom drugim izreke, odbijen je eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se utvrdi da je tužilac vlasnik ½ idealnog dela dvosobnog stana na trećem spratu, površine 53 m2 u ..., ulica ..., sagrađen na k.p. br. ..., upisan u List nepokretnosti broj ... K.O. ..., a po osnovu bračne tekovine stečene u braku pok. GG sa pok. VV, što bi tužena bila dužna da prizna i trpi da se ovo pravo upiše u knjige evidencije nepokretnosti bez njene saglanosti, kao i da se obaveže tužena da tužiocu naknadi troškove spora. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 248.650,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2929/20 od 12.01.2021. godine žalba tužioca je delimično usvojena i prvostepena presuda preinačena, tako što se poništava ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen dana 23.03.2012. godine pred Osnovnim sudom u Novom Sadu pod brojem R3 283/2012 između VV kao primaoca izdržavanja i tužene BB kao davaoca izdržavanja u delu u kom je primalac izdržavanja VV raspolagala sa ½ idealnog dela dvosobnog stana na trećem spratu, površine 53 m2 u ..., u ulici ..., sagrađenog na k.p. br. ..., upisanog u List nepokretnosti broj ... K.O. ... i utvrđuje da je tužilac po osnovu bračne tekovine stečene u braku pok. GG sa pok. VV stekao pravo vlasništva u ½ idealnog dela na predmetnom dvosobnom stanu na trećem spratu, površine 53 m2 u ..., ulica ..., sagrađenom na k.p. br. ... i upisanom u List nepokretnosti broj ... K.O. ..., što je tužena dužna da prizna i trpi i da se ovo pravo tužioca upiše u knjige evidencije nepokretnosti bez njene saglasnosti i obavezuje tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 290.350,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, dok je u delu kojim je odbijen zahtev za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju preko dosuđenog idealnog dela do traženog poništaja ugovora u celosti, kao i u delu kojim je traženo da se zaostavština pok. VV raspravi po zakonu, žalba tužioca odbijena i prvostepena presuda potvrđena. Tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u preinačujućem delu i odluci o troškovima postupka, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, kao i prekoračenja tužbenog zahteva u postupku pred drugostepenim sudom.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP-a na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pok. GG (koji je preminuo u toku ove parnice i čiji je naslednik tužilac AA) i sada pok. VV, zaključili su brak 31.08.1975. godine u ... Sada pok. VV bila je nosilac stanarskog prava na stanu u ... u ulici ..., koji je pre zaključenja braka sa GG razmenila po ugovoru koji je zaključen 15.01.1975. godine za stan u ulici ... u ..., koji je predmet ovog spora. Ugovorom o zameni konstatovano je da VV svoje pravo korišćenja stana dokazuje ugovorom o korišćenju stana koji je zaključen sa Komandom garnizona Grada Beograda od 26.12.1973. godine u kom je označena kao nosilac stanarskog prava, a sada pok. GG kao član njenog domaćinstva. Sada pok. VV i GG su i pre zaključenja braka živeli zajedno u ..., a nakon zaključenja braka u ... (GG rodnom kraju) i u predmetnom stanu, koji je sada pok. VV otkupila po ugovoru o otkupu stana u društvenoj svojini od 23.11.1999. godine. Tokom trajanja bračne zajednice sada pok. GG je radio kao ... u ... „...“ do penzije, dok je VV bila domaćica. U toku 2000-te godine ona je napustila bračnu zajednicu jer više nije želela da živi u ... i vratila se u ... Zbog poremećenih bračnih odnosa njihov brak je razveden presudom od 07.05.2003. godine. Nakon razvoda braka sada pok. GG je nastavio da živi na selu da bi posle izvesnog vremena došlo do pomirenja između supružnika, te su nastavili da žive zajedno, tako što je GG od ranog proleća do jeseni vreme provodio na selu, a tokom zime u ... i ponovo su zaključili brak 28.08.2008. godine. Međutim, međusobni odnosi supružnika bili su narušeni o čemu je sada pok. VV pričala poznanicima i prijateljima, pa i tuženoj sa kojom se upoznala i družila desetak godina s obzirom da je tužena imala ... salon u njihovoj zgradi. Zbog nepoverenja u supruga pok. VV je predložila tuženoj da zaključe ugovor o doživotnom izdržavanju. Ugovor je zaključen i overen u sudu 23.03.2012. godine, sa čijom sadržinom je bio upoznat i VV suprug GG, koji je i sam trebalo da bude primalac izdržavanja ali je na dan overe napustio sudnicu i odbio da potpiše ugovor. Ugovor je protumačen strankama i objašnjene njegove pravne posledice, a uz ugovor je priključen i neuropsihijatrijski nalaz i mišljenje koji sadrži zaključak da je poslovna sposobnost VV u potpunosti očuvana. Ovim ugovorom kao davaoci izdržavanja, tužena i njen suprug, obavezali su se da primaoca VV do kraja života izdržavaju tako što će od maja 2012. godine plaćati režijske i komunalne troškove, brinuti se o njoj, po potrebi obavljati kupovine, voditi je kod lekara, nakon smrti sahraniti po običajima o sopstvenom trošku i drugo bliže navedeno u prvostepenoj presudi, pri čemu zajednica života nije ugovorena, osim u slučaju eventualne bolesti primaoca. U ugovoru je navedeno da je primalac u braku sa GG, te da nema svoje bračne, ni vanbračne dece, a da od rodbine ima samo polusestru koja ima tri ćerke sa kojima nije u kontaktu već duže vreme, pa želi da razbaštini i supruga i rodbinu i daje bezuslovnu saglasnost da se po njenoj smrti davaoci izdržavanja upišu kao vlasnici predmetnog dvosobnog stana i svih pokretnih stvari u njemu. Tužena je sa suprugom uredno izvršavala sve obaveze iz predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju, a kada je suprug tužene preminuo, pok. VV i tužena su 20.04.2016. godine zaključile aneks ugovora o doživotnom izdržavanju u kome je navedeno da su obaveze iz osnovnog ugovora do tog dana uredno izvršavane, a kao davalac izdržavanja sa istim obavezama i pravima je označena samo tužena. VV je preminula u martu 2017. godine i tužena je organizovala sahranu i platila troškove, a u predmetnom stanu je ostao da živi suprug GG o kome su brinule komšije, sve do njegove smrti u februaru 2018. godine. Tužena je na osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju izvršila uknjižbu prava svojine na predmetnom stanu, a u posed je ušla nakon smrti GG.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio primarni tužbeni zahtev kao neosnovan, nalazeći da nisu ispunjeni uslovi za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju iz člana 203. Zakona o nasleđivanju, niti postoje razlozi poslovne nesposobnosti primaoca izdržavanja za zaključenje ugovora, a što se tiče ispunjenja ugovora, zaključio je da su obaveze davaoca u celini izvršene (iako bi to predstavljalo razlog za raskid, a ne ništavost ugovora). Što se tiče eventualnog tužbenog zahteva za utvrđenje bračne tekovine, prvostepeni sud je zaključio da predmetni stan ne ulazi u režim zajedničke imovine supružnika, jer je otkupljen kao posebna imovina sada pok. VV, budući da je dobijen pre zaključenja braka, a osim toga, sada pok. GG, nije učestvovao u otplati otkupne cene u pretežnom periodu trajanja ugovora, s obzirom na prekid bračne zajednice od 2000.-2008. godine i činjenicu da je od maja 2012. godine otplatu rata preuzela tužena.

Drugostepeni sud je prihvatajući utvrđeno činjenično stanje zaključio da predmetni stan predstavlja bračnu tekovinu supružnika jer je otkupljen u toku trajanja braka sada pok. VV i pok. GG, a okolnost da je stečen zamenom za drugi društveni stan pre zaključenja braka i da je nosilac stanarskog prava bila sada pok. VV nije od uticaja, budući da su shodno odredbi člana 15. Zakona o stambenim odnosima SAPV bračni drugovi bili sunosioci stanarskog prava, pa kada jedan od supružnika koji je ugovorni nosilac stanarskog prava zaključi ugovor o otkupu stana, stan ulazi u režim zajedničke imovine supružnika na osnovu člana 171. stav 1. Porodičnog zakona. Stan je otkupljen po beneficiranoj, netržišnoj ceni, za čiju otplatu nije od značaja ko je od supružnika imao veću zaradu i ko je obezbedio iznos za otplatu otkupne cene. Zato je usvojio drugopostavljeni tužbeni zahtev za utvrđenje prava vlasništva od ½ idealnog dela na predmetnom stanu, dok je u pogledu prvopostavljenog zahteva za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju (nalazeći da je pogrešno označen kao primarni), zaključio da nisu ispunjeni uslovi za poništaj ugovora. Međutim, pravni prethodnik tužioca je po sili zakona bio suvlasnik ½ idealnog dela predmetnog stana i njegova supruga je ugovorom o doživotnom izdržavanju mogla raspolagati samo svojim suvlasničkim udelom, dok je u preostalom delu ugovor ništav, pa je pazeći po službenoj dužnosti na ništavost ugovora, u tom delu tužbeni zahtev usvojen, bez obzira na činjenicu da je formulisan kao zahtev za poništaj ugovora, a ne kao zahtev za utvrđenje ništavosti.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tužene ukazuje na prekoračenje tužbenog zahteva učinjeno u postupku pred drugostepenim sudom, shodno odredbi člana 407. stav 1. tačka 5. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je postavio tužbeni zahtev u podnesku od 18.06.2019. godine, kojim je predloženo da se tužbeni zahtev usvoji, tako što se poništava predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju, pa će se zaostavština iza pok. VV, bivše iz ..., raspraviti po zakonu, s tim da ukoliko sud odbije navedeni tužbeni zahtev, tužilac predlaže da sud usvoji sledeći tužbeni zahtev kojim se utvrđuje da je tužilac vlasnik ½ idealnog dela predmetnog stana po osnovu bračne tekovine stečene u braku pok. GG sa pok. VV što bi tužena bila dužna da prizna i trpi i da se ovo pravo upiše u knjige evidencija nepokretnosti bez njene saglasnosti. Tužena se nije protivila preinačenju tužbe sa tužbenim zahtevom kao u navedenom podnesku (ročište za glavnu raspravu 27.02.2020. godine).

Prema članu 197. Zakona o parničnom postupku u jednoj tužbi tužilac može da istakne više zahteva protiv istog tuženog ako su svi zahtevi povezani istim činjeničnim i pravnim osnovom (stav 1.). Tužilac može dva ili više tužbenih zahteva u međusobnoj vezi da istakne u jednoj tužbi, na način da sud usvoji sledeći od tih zahteva ako nađe da prethodni zahtev nije osnovan (stav 2.). To znači da kada tužilac u jednoj tužbi istakne dva ili više tužbenih zahteva u međusobnoj vezi, ali tako da sud usvoji sledeći od tih zahteva ako nađe da onaj koji je ispred njega istaknut nije osnovan, radi se o osnovnom i eventualnom tužbenom zahtevu, koji ne mogu biti usvojeni kumulativno. U ovoj procesnoj situaciji sud je u obavezi da najpre ispita osnovanost prvoistaknutog (osnovnog zahteva), dok o ostalim (eventualnim) zahtevima odlučuje tek ukoliko oceni da primarni zahtev nije osnovan.

Eventualnom kumulacijom u smislu citirane zakonske odredbe, tužilac određuje redosled odlučivanja o tužbenim zahtevima, pa usvajanjem prvog zahteva, raspravljanje o drugom postaje bespredmetno i prilikom odlučivanja sud je vezan za redosled zahteva koji je odredio tužilac. Ukoliko sud kod eventualne kumulacije tužbenih zahteva prilikom odlučivanja, odstupi od navedenog to predstavlja prekoračenje zahteva. Ovo proizlazi iz činjenice da kod eventualne kumulacije nema ravnopravnosti zahteva, već postoji zavisnost eventualnog zahteva od primarnog zahteva u tom smislu što u slučaju da sud usvoji primarni zahtev, neće odlučivati o eventualnom zahtevu i obrnuto. U konkretnom slučaju drugostepeni sud je usvojio osnovni tužbeni zahtev za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju, iz razloga apsolutne ništavosti ugovora u pogledu ½ idealnog dela predmetnog stana, a takođe i eventualni tužbeni zahtev o kome sud odlučuje tek ukoliko oceni da primarni zahtev nije osnovan. Postupajući na izložen način, drugostepeni sud je prekoračio granice tužbenog zahteva, čime je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka koja je propisana kao revizijski razlog u članu 407. stav 1. tačka 5. ZPP-a.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će uzeti u obzir iznete primedbe, otkloniti bitnu povredu postupka i doneti pravilnu i zakonitu odluku

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci na osnovu člana 417. stav 2. ZPP-a.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić