Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 95/23 od 21.03.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavu petom, šestom i osmom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv presude donete u drugom stepenu reviziju je blagovremeno izjavila tužilja zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu odluku primenom člana 408. ZPP u vezi člana 403. stav 2. tačka 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) u vezi sa članom 202. Porodičnog zakona, Vrhovni sud je ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su živele u braku od 17.07.2016. godine iz kojeg imaju maloletnu ćerku VV koja je rođena .... godine. Kritičnom prilikom, 12.07.2022. godine, došlo je do verbalne rasprave stranaka u njihovom domu u ..., kome je prisustvovala i majka tuženog, kada je tuženi u pokušaju da spreči sukob između tužilje i njegove majke, gurnuo tužilju na staklo od tuš kabine. Zbog događaja od 12.07.2022. godine intervenisala je policija i tuženom je za izvršeno fizičko nasilje prema tužilji, izrečena hitna mera zabrane da kontaktira suprugu kao žrtvu nasilja i da joj ne prilazi, čije je trajanje isteklo 14.07.2022. godine. Iz izveštaja PU Jagodina od 12.07.2022. godine, po prijavi tužilje, utvrđeno je da je na licu mesta konstatovano da je tog dana nakon rasprave između stranaka tuženi odgurnuo tužilju, što se dešavalo i u ranijem periodu , kada ju je izbacivao iz kuće, da tužilja ne želi da podnese krivičnu prijavu, a da tuženi negara navode iz prijave da je tužilju gurnuo i ističe da je tužilja njega ogrebala po licu. Iz dopunskog izveštaja Centra 20.12.2022. godine utvrđeno je da tuženi tokom savetodavnog rada nije iznosio da je trpeo nasilje u dužem vremenskom periodu, već da je tužilja njega izgrebala po vratu dok je pokušavao da spreči sukob između tužilje i njegove majke, te da se iz celokupne situacije ne može sa sigurnošću utvrditi da je tužilja kritičnom prilikom 12.07.2022. godine imala nameru da povredi tužioca, zbog čega je mišljenje organa starateljstva da nije svrsishodno određivanje predložene mere zaštite od nasilja u porodici tuženog u odnosu na tužilju.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužilja kritičnom prilikom ispoljila psihičko nasilje prema tuženom u vidu verbalnog zlostavljanja, vređanjem tuženog u obliku provokacije tj. izazivanjem na fizičko nasilje i izgovaranjem pogrdnih reči, i to u prisustvu maloletnog deteta. Zbog toga su nižestepeni sudovi odredili meru zaštite zabrane tužilji daljeg uznemiravanja tuženog u trajanju od šest meseci, smatrajući da su za to ispunjeni zakonski uslovi, kao i da je, s tim u vezi, dato mišljenje organa starateljstva bez uticaja, s obzirom da organ starateljstva nije uzeo u obzir elemenete psihičkog nasilja supružnika ispoljenog tom prilikom.

Po oceni Vrhovnog suda revizijom se osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, prema članu 197. Porodičnog zakona, pod nasiljem u porodici podrazumeva se ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice (stav 1). Nasiljem u porodici se između ostalog, smatra i vređanje, svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje (stav 2.).

Polazeći od sadržine citirane zakonske odredbe, proizlazi da nasilje u porodici podrazumeva svako ponašanje koje odstupa od standarda uobičajenog ophođenja i komuniciranja sa članovima porodice zbog čega pravilna primena ove odredbe u postupku za zaštitu od nasilja u porodici obavezuje sud da pouzdano ispita da li je i kako nasilje ispoljeno, odnosno da utvrdi da li je konkretno ponašanje lica za koje se tvrdi da je izvršilac nasilja (čije ponašanje se sastoji u određenim radnjama, propuštanju, gestikulaciji i slično) zaista ispoljeno i da potom, na osnovu takvog utvrđenja kvalifikuje to ponašanje ocenom da isto predstavlja nasilje u porodici ili da to ipak nije slučaj. To dalje znači i da sud treba da uzimajući u obzir sve specifične, objektivne i subjektivne okolnosti konkretnog slučaja, zauzme stav da li je konkretna radnja, odnosno ponašanje, takvo da se može smatrati drskim, bezobzirnim i zlonamernim ponašanjem (a to može da bude i vređanje i drugo verbalno maltretiranje, kao i fizičko nasrtanje ili telesno povređivanje).

U konkretnom slučaju, utvrđeno je da je povod događaja od 12.07.2022. godine bila međusobna svađa (verbalba rasprava) stranaka kao supružnika, na osnovu čega su nižestepeni sudovi zaključili da je tužilja tom prilikom uzvratila tužiocu pogrdne reči i ispoljila povišen ton, s obzirom da drugačije ponašanje tužilje u svađi ne bi bilo logično, te da je s toga tužilja ispoljila psihičko nasilje prema tuženom u vidu verbalnog zlostavljanja (vređanjem tuženog u obliku provokacije tj. izazivanjem na fizičko nasilje i izgovaranjem pogrdnih reči), koje opravdava izricanje mere zaštite od nasilja u porodici.

Međutim, zaključak o tome da je nasilje u porodici vršeno u bilo kom vidu ne može biti zasnovano na paušalnim pretpostavkama o tome šta je očekivano ponašanje pojedinca u konfliktnim situacijama, već na pouzdanom utvrđenju da je konkretno ponašanje koje odstupa od standarda uobičajenog ophođenja i komuniciranja sa članovima porodice i koje s toga predstavlja nasilje u porodici, zaista i ispoljeno u tim situacijama. Zbog toga, utvrđenje da je kritičnom prilikom došlo do međusobne svađe stranaka kao supružnika, po oceni Vrhovnog suda, samo za sebe nije dovoljno za pouzdano zaključivanje da je tužilja tom prilikom zaista i ispoljila psihičko nasilje prema tuženom na način na koji to zaključuju nižestepeni sudovi, jer je kod navedenog, u tom cilju bilo nužno utvrditi konkretne radnje koje je tužilja ispoljila prema tuženom a koje imaju elemente označenog vida psihičkog nasilja, a što je u konkretnom slučaju izostalo.

Usled iznetog, zaključak da je tužilja prema tuženom kritičnom prilikom vršila psihičko nasilje ostao je nedovoljno ispitan, a pravilnost primene člana 197 Porodičnog zakona na kome je takav zaključak zasnovan sporna, pa su nižestepene presude u označenom delu odluke o protivtužbenom zahtevu morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer zavisi od odluke o glavnoj stvari.

U ponovnom postupku potrebno je da prvostepeni sud u cilju pravilne primene člana 197 Porodičnog zakona najpre pouzdano ispita da li u ponašanju tužilje kritičnom prilikom postoje elementi nasilja u porodici i (ako je to slučaj) utvrdi konkretne radnje tužilje kojima je nasilje ispoljeno, oceni o kom vidu ispoljenog nasilja je reč i zavisno od toga odredi mere zaštite prema tužilji u smislu člana 198. Porodičnog zakona. Osim navedenog, prilikom ponovnog suđenja potrebno je da ima u vidu da je prema članu 205. Porodičnog zakona ovlašćen da utvrditi činjenice i kada one među strankama nisu sporne, kao i činjenice koje ni jedna stranka nije iznela i da prema članu 287. istog zakona nije vezan granicama (protiv)tužbenog zahteva za zaštitu od nasilja u porodici, te da može da odredi meru zaštite koja nije tražena ako oceni da se takvom merom najbolje postiže zaštita.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković