Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, parnične stranke su blagovremeno izjavile revizije zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tužene.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da revizije nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni povreda drugih odredaba procesnog zakona učinjenih pred drugostepenim sudom, koje su bile ili mogle biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude, zbog čega se neosnovano revizijom tužioca ukazuje na bitne povrede iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP. Bitna povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP ne predstavlja dozvoljeni razlog za reviziju, prema članu 407. stav 1. ovog zakona. To ne mogu biti ni navodi kojima se osporava ocena dokaza, jer se osporavanjem ocene dokaza u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno, kako imperativno propisuje odredba člana 407. stav 2. istog zakona

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac „Copex“ d.o.o. Novi Sad više godina obavlja delatnost proizvodnje duvana i drugih ratarskih kultura. Ugovorom od 01.07.2014. godine, zaključenim između tužioca i privrednog društva AD „AA“ ..., ugovorena je poslovna saradnja za tu godinu na način da tužilac proda klasiran, osušen duvan u listu saugovaraču AD „AA“ ..., a ovo privredno društvo da svu isporučenu količinu duvana obradi po upustvima stručnog lica tužioca „Copex“ d.o.o. Novi Sad. Tužilac se obavezao da tako obrađeni duvan kupi, dok je obaveza privrednog društvo AD „AA“ ... da tako obrađeni duvan proda tužiocu po kupovnim cenama uvećanim za trošak obrade. Ugovorom je utvrđeno da se duvan do potpunog preuzimanja nalazi u sladištu društva u ... . Po zaključenom ugovoru tužilac je započeo sukcesivnu prodaju duvana krajem septembra 2014. godine i neto količinu 1.348.012, 85 kg duvana razvrstanog u 6 klasa isporučio je privrednom društvu zaključno sa decembrom 2014. godine. Tužiocu je dana 31.12.2014. godine izdata faktura za obrađenu količinu duvana od strane AD „AA.“ ... . Duvan je bio uskladišten u magacinske prostorije označenog privrednog društva.

Dana 23.12.2014.godine u poslovnim prostorijama AD „AA“ ... otpočelo je sprovođenje provere poslovanja zbog sumnje na zloupotrebe u poslovima otkupa, prerade i prodaje sirovog i fermentisanog duvana. U postupku finasijske kontrole poslovanja, kada je popis završen 31.12.2014. godine u večernjim satima izvršeno je pečaćenje magacina i pogona za proizvodnju u kojima su skladišteni gotovi proizvodi i duvan za obradu, i to postavljanjem trake sa natpisom Poreska uprava, stavljanjem lanca sa katancem i štambiljem poreske uprave. Prema zakonskom zastupniku tužioca pritvor je određen 08.01.2015.godine. U pritvoru se nalazio naredna dva meseca. U istom periodu u pritvoru je bio i direktor AD „AA“. Redovan proces rada u AD „AA“ ... nastavljen je u maju 2015. godine, a pristup magacinskom prostoru sa duvanom tužioca omogućen je u decembru 2015.godine. Kod tužioca „COPEX“ d.o.o.nije došlo do obustave poslovanja.

Krivični postupak protiv zakonskog zastupnika tužioca okončan je rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu od 05.11.2018. godine kojim je obustavljen postupak zbog krivičnog dela poreske utaje iz člana 229. stav 3. KZ, dok je krivični postupak protiv direktora AD „AA“ ... za isto krivično delo okončan oslobađajućom presudom.

Magacinski prostor privrednog društva AD „AA“ ..., u kome je duvan u vlasništvu tužioca uskladišten, bio je zapečaćen u periodu od 31.12.2014. godine do 20.12.2015. godine, kada je po pravnosnažnoj sudskoj odluci donetoj 08.10.2015. godine, vraćen u svojinu i državinu ovom privrednom društvu. Naime, privredno društvo je pokrenulo postupak za obezbeđenje dokaza pred Osnovnim sudom u Loznici u kome je određeno veštačenje na okolnost umanjenja vrednosti duvana, a Poreskoj policiji 23.05.2015. godine naloženo da izvrši otvaranje magacina i veštačenje je vršeno u periodu od 25.12. do 28.12.2018. godine. U međuvremenu privredno društvo je vodilo i parnični postupak, radi predaje magacinskog prostora i isti mu je po pravnosnažnoj sudskoj odluci od 08.10.2015. godine, predat u državinu 20.12.2015. godine.

Sud je iz nalaza veštaka, profesora Poljoprivrednog fakulteta, Univerziteta u Beogradu, koji je dat 22.02.2016. godine, utvrdio da je usled nestručnog otvaranja kutija sa duvanom prilikom poreske kontrole došlo do oštećenja, što je stvorilo mogućnost insektima da lakše ulaze u kutije i razmnožavaju se, i u situaciji u kojoj skladišni prostor nije održavan godinu dana, došlo je do zaraženosti celog prostora i samim tim gubitka vrednosti duvana i potrebe za njegovom ponovnom obradom, pakovanjem i primenom metode fumigacije, radi dovođenja robe u ranije stanje. Visina stvarne štete 124.432.838,83 dinara, izražena je kao novčani iznos za koji je vrednost duvana umanjena, uvećana za izdatke ponovnog privođenje robe nameni (ponovnog pakovanja i tzv. fumigacije).

Tužilac je tokom postupka tvrdio da pored nastale stvarne štete, trpi i štetu u vidu izgubljene dobiti: - zbog nemogućnosti realizacije ugovora i plasiranja duvana roda „berlej“ iz 2014. godine u narednoj 2015. godini, po ugovoru o proizvodnji i otkupu duvana sa kooperantima; - nemogućnosti organizovanja proizvodnje duvana „berlej“ u 2015. godini zaključno sa 2019. godinom i vraćanja na najmanji nivo proizvodnje iz 2014. godine, uvećanog za rast proizvodnje kod tužioca; - nemogućnosti isporuke duvana „virdžinija“ po ugovorima iz 2015. i 2016. godine: - nemogućnosti organizovanja proizvodnje duvana „virdžinija“ u 2015. godinu zaključno sa 2019. godinom i vraćanja na najmanji nivo proizvodnje iz 2014. godine uvećanog za rast proizvodnje kod tužioca; izgubljene dobiti zbog nedostatka rasta proizvodnje; - izgubljene dobiti od uvoza duvana 2016. i 2017. godine, a zbog davanja posebnih pogodnosti kupcima u ovom periodu; zbog razlike između tzv.imperativne cene gotovih proizvoda i cene koja bi bila postignuta da nije bilo štetnog događaja:- izgubljene dobiti zbog nedovoljne uposlenosti kapaciteta u 2015. i 2016. godini, te izdataka od 2017. – 2019. godine, potrebnih da bi se vratio nivo uposlenosti kapaciteta; štete u visini isplaćenih otpremnina zaposlenima; - umanjenja imovine tužioca nastalog isplatom i izmirenjem njegovih obaveza proizvođačima na osnovu ugovora o zajedničkoj proizvodnji duvana roda 2014. i 2015. godine; i na ime rušenja poslovnog ugleda preduzeća.

Presudama nižestepenih sudova, tužiocu je na teret tužene dosuđena naknada materijalne štete u utvrđenom iznosu od 124.288.129,44 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 16.03.2019. godine do isplate, primenom odredaba člana 172. i 180. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. U preostalom je tužbeni zahtev odbijen, sa razloga što nije dokazana osnovanost zahteva u pogledu izgubljene dobiti, o čemu je odlučeno u skladu sa pravilima o teretu dokazivanja, a sa razloga što tužilac nema pravo na naknadu nematerijalne štete i taj zahtev je odbijen kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda, odlučeno je u svemu pravilnom primenom materijalnog prava. U pobijanoj odluci drugostepenog suda izneti su potpuni i pravilni razlozi koje je nepotrebno ponavljati.

Neosnovani su revizijski navodi tužene da nije bilo nezakonitog rada državnog organa i osnova odgovornosti za štetu, kao i navodi tužene o doprinosu tužioca nastanku štete.

U konkretnom slučaju, utvrđeno je da je magacinski prostor u kome se nalazila tužiočeva roba, bio zapečaćen od strane poreskog organa i da duvan nije bio održavan u vremenskom periodu od 30.04.2014. godine do 20.12.2015. godine, da je krivični postupak protiv direktora rezultirao obustavom, a da ni u krivičnom ni u poreskom postupku nije doneta mera zabrane obavljanja delatnosti.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužena odgovorna za štetu zbog nepravilnog i nezakonitog rada svojih organa, na osnovu člana 172. u vezi sa odredbama čl. 116-140. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji i člana 147. Zakonika o krivičnom postupku. Ovo iz razloga što u krivičnom postupku protiv zakonskog zastupnika tužioca nije doneta odluka o privremenom oduzimanju robe ili zabrani rada i što to nije učinjeno ni u poreskom postupku donošenjem mere zabrane obavljanja delatnosti, koja bi bila predmet kontrole u upravnom postupku i sporu, već je bez odluke suda i poreske uprave izvršeno pečaćenje magacinskog i proizvodnog prostora, koji nije održavan u dužem vremenskom periodu, što je primenom člana 154., 155.. 185. i 189. ZOO u uzročno – posledičnoj vezi sa propadanjem duvana i stvarnom štetom koju je tužilac trpeo zbog takvog rada organa tužene. Nižestepeni sudovi su pravilno utvrdili visinu štete iz nalaza veštaka datog 22.06.2016. godine. Prihvatanjem nalaza veštaka poljoprivredne struke u pogledu vrednosti lagerovane robe i troškova privođenja robe nameni odnosno dosuđenim iznosom naknade stvarne štete, uspostavlja se materijalno stanje oštećenog koje je bilo pre štetnog događaja, saglasno članu 190. ZOO. Takođe, nižestepeni sudovi su pravilno ocenili neosnovanim prigovor podeljene odgovornosti, primenom člana 192. ZOO, imajući u vidu aktivnu ulogu tužioca, s obzirom da su i AD“AA“ ... i sam tužilac preduzimali odgovarajuće pravne radnje pred sudom, javnim tužilaštvom i organima uprave, u cilju zaštite svojih prava, obezbeđenjem dokaza i vraćanjem magacinskog prostora u svojinu i državinu, pri čemu za neefikasno vršenje poreske kontrole (proteka vremena od pečaćenja do otpočinjanja popisa zaliha i sirovina 26.03. 2015. godine zaključno sa predajom stvari), nema tužiočevog doprinosa, već je za nastalu stvarnu štetu isključivo odgovorna tužena.

Neosnovano se revizijom tužioca pobija drugostepena presua u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za isplatu izmakle koristi.

Prema odredbi člana 189. stav 1. ZOO, oštećeni ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi. Prema stavu 3. ovog člana zakona, pri oceni visine izmakle koristi, uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Prema ovoj zakonskoj odredbi, poveriocu treba priznati pravo na naknadu štete za izmaklu korist, ako je šteta u vidu izmakle koristi izvesna, ako postoje elementi na osnovu kojih se može odrediti iznos izmakle koristi i ako očekivana izmakla korist nije protivna važećim propisima i dobrim poslovnim običajima.

Pravo na naknadu štete zbog izmakle koristi, poverilac će imati samo ako je prema onome što se u životu redovno dešava ili prema posebnim okolnostima slučaja izvesno da bi tu korist u konkretnom, odredivom iznosu i ostvario u skladu sa važećim propisima i pravilima morala. Teret dokazivanja izvesnosti štete u odredivom iznosu i uzročne veze između štetne radnje i nastale štete, snosi oštećeni kao poverilac.

U konkretnom slučaju, tužilac tokom postupka nije predložio i pružio dokaze da je šteta u vidu nastalog gubitka u poslovanju za period od 2015. zaključno sa 2019. godinom nastala kao posledica nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene. Naime, nije pružio dokaze o svom poslovanju u periodu koji je prethodio šetetnom događaju dovodeći ih u vezu sa poslovnim rezultatima nakon tog perioda, zaključno sa 2019. godinom, i to u tačnom odredivom iznosu, posebno ako se ima u vidu da nakon štetnog događaja firma nije prestala da posluje i da je zato i sam tužilac snosio rizik svog ekonomsko-finanskijskog poslovanja. Shodno navedenom, tužilac nije dokazao da su gubici u poslovanju 2015. godine bili takvog značaja da bi doveli do pada dobiti za koju tužilac tvrdi da je nastala, i to kako zbog nemogućnosti realizacije ugovora, plasmana robe, povećanih troškova organizacije i vraćanja na raniji nivo proizvodnje, tako i zbog gubitka položaja uglednog privrednika i privilegija koje taj položaj ima (dobijanjem posebnih dozvoljenih povlastica u poslovanju), i isplate otpremnine zaposlenima. Osim toga, pravilna je ocena nižestepenih sudova da tužilac kao pravno lice nema pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede poslovnog ugleda. Naknadu za nematerijalnu štetu je moguće priznati samo za zakonom priznati vid štete, a ne za bilo koju nematerijalnu štetu. Vidovi nematerijalne štete za koju se naknada može dosuditi takstativno su nabrojani u Zakonu o obligacionim odnosima. Povreda dobrog poslovnog ugleda pravnog lica kao povreda pravno zaštićenog nematerijalnog dobra, ne može dovesti do novčane naknade na ime nematerijalne štete, jer se posledice te povrede ne manifestuju u jednom od pravno priznatih vidova nematerijalne štete.

Imajući u vidu da tužilac nije dokazao da je izgubljena dobit posledica nezakonitog postupanja državnog državnog organa, tužena nije odgovorna i u obavezi da mu naknadi materijalnu štetu u vidu izmakle koristi za period od 2015. zaključno sa 2019. godinom, primenom člana 172. u vezi sa članom 189. st.1. ZOO.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.

Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka na osnovu člana 165. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. ZPP, jer u postupku po reviziji nije uspeo, a troškovi odgovora na reviziju nisu bili potrebni u postupku po ovom vanrednom pravnom sredstvu.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić