.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 1648/2015
29.10.2015. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Slađane - Nakić Momirović i Marine Govedarica, članova veća, u parnici tužioca J.D. iz Be., čiji je punomoćnik u postupku po reviziji Đ.P., advokat iz B., protiv tuženog Grada Beograda, koga zastupa Gradski javni pravobranilac, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7685/13 od 26.02.2015. godine, u sednici održanoj 29.10.2015. godine, doneo je
R E Š E NJ E
I PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7685/13 od 26.02.2015. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
II UKIDAJU SE presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7685/13 od 26.02.2015. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P 90755/10 od 18.04.2013. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovni postupak.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 90755/10 od 18.04.2013. godine, stavom I izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se obaveže tuženi da mu po osnovu naknade štete na ime izgubljene dobiti za period avgust 2006. – juni 2008. godine isplati 299.759,29 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na mesečne i periodično određene iznose od dospelosti pa do isplate, kao i zahtev za isplatu poreza na prihod u iznosu od 59.951,85 dinara. Stavom II izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 46.500,00 dinara. Stavom III izreke, odbijen je predlog tužioca za oslobađanje od plaćanja troškova parničnog postupka.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 7685/13 od 26.02.2015. godine, odbijena je žalba tužiova i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 90755/10 od 18.04.2013. godine.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i iz razloga, propisanih članom 395. Zakona o parničnom postupku, za izjavljivanje posebne revizije.
Rešenjem R3 141/15 od 10.07.2015. godine Apelacioni sud u Beogradu predložio je Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni su uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 125/04, 111/09), koji se u ovom postupku primenjuje po osnovu člana 506. stav 1. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11). Tužilac je uz reviziju priložio presude Apelacionog suda u Beogradu kojima je u istoj pravnoj situaciji različito odlučeno, pa, po oceni revizijskog suda, postoji potreba ujednačavanja sudske prakse, u smislu člana 395. ZPP, zbog čega je je odlučeno kao u stavu I izreke ovog rešenja.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 15.06.2005. godine podneo Sekretarijatu za privredu grada Beograda, kao nadležnom organu tuženog, prijavu za obavljanje delatnosti taksi prevoza putnika na teritoriji Grada Beograda. Tužilac je dana 03.10.2005. godine obavešten da se po njegovoj prijavi ne može izvršiti upis u registar taksi vozača zbog toga što nije bilo slobodnih mesta vozača koja su predviđena godišnjim planom. Tuženi je 22.02.2006. godine doneo rešenje da tužilac ne ispunjava uslove propisane Odlukom o auto-taksi prevozu („Službeni list grada Beograda“, br.12/02, 5/03 i 14/04) i da mu se ne daje saglasnost za obavljanje delatnosti auto-taksi prevoza na teritoriji grada Beograda. Protiv tog rešenja tužilac je blagovremeno izjavio žalbu, o kojoj organ tuženog nije odlučio u zakonskom roku, a potom je pokrenuo upravni spor zbog nepostupanja po žalbi u zakonom predviđenom roku. U upravnom sporu, presudom Okružnog suda u Beogradu U 1404/06 od 06.10.2006. godine, naloženo je Gradskom veću Grada Beograda da u roku od 30 dana odluči o navedenoj žalbi, da bi potom drugostepeni organ tuženog rešenjem od 12.07.2006. godine, odbacio kao neblagovremenu žalbu tužioca izjavljenu protiv rešenja od 22.02.2006. godine. Protiv konačnih akata nadležnog organa tuženog, tužilac je pokrenuo i vodio više upravnih sporova. Presudom Okružnog suda u Beogradu U 1018/07 od 20.07.2007. godine, uvažena je tužba tužioca i naloženo Gradskom veću grada Beograda, da u roku od 30 dana od prijema presude odluči o žalbi tužioca od 02.03.2007.godine. U postupku izvršenja ove presude, usvojena je žalba tužioca i naloženo Sekretarijatu za privredu Gradskog veća grada Beograda da donese odluku po predlogu u ovom postupku tužioca, radi izmene pojedinačnog akta, rešenja tuženog od 22.02.2006. godine. Sekretarijat za privredu Gradske uprave grada Beograda doneo je rešenje 19.06.2008. godine kojim je spojio postupke po zahtevu tužioca za izmenu pojedinačnog akta, podnetog po odluci Ustavnog suda Republike Srbije koja je doneta 29.09.2005. godine i zahtevu za obavljanje delatnosti auto- taksi prevoza. Istovremno je tim rešenjem data saglasnost tužiocu za obavljanje delatnosti auto-taksi prevoza. U registar privrednih subjekata, tužilac je upisan kao preduzetnik za obavljanje delatnosti taksi prevoza sa početkom obavljanja delatnosti 26.06.2008. godine. Tužilac je bio nezaposlen u periodu od 14.10.1998. do 25.09.1999. godine, od 31.08.2006. do 11.07.2007. godine i od 11.10.2007. do 07.07.2008. godine. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, utvrđeno je da bi tužilac u spornom periodu od 15.08.2006. godine do 19.06 2008. godine, da je obavljao delatnost auto-taksi prevoza na teritoriji Grada Beograda, ostvario neto prihod u iznosu od 213,214,53 dinara i naknadu za neplaćanje doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje u iznosu od 86.544, 72 dinara.
Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, sudovi su ocenili da se postupanje organa tuženog ne može smatrati nepravilnim i nezakonitim radom u smislu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. U vreme odlučivanja o zahtevu tužioca za upis u registar prevoznika, tuženi je u skladu sa tada važećom Odlukom o auto-taksi prevozu („Službeni list Grada Beograda“, br. 12/02,5/03 i 14/04), primenom člana 6. Odluke obavestio tužioca da ne ispunjava uslove za upis u registar, jer nije bilo slobodnih mesta za taksi vozače. Odlukom Ustavnog suda Republike Srbije I U 53/04 od 29.09.2005. godine ocenjeno je da odredba člana 6. Odluke o taksi prevozu nije saglasna Ustavu Republike Srbije. Tuženi je dana 22.02.2006. godine doneo rešenje kojim tužiocu nije izdata saglasnost za obavljanje delatnosti auto-taksi prevoza zbog toga što ne ispunjava uslove iz člana 8. nove Odluke o auto-taksi prevozu („Službeni list Grada Beograda“, br. 29/05), iz razloga što nije bilo slobodnog mesta za taksi vozilo predviđeno Programom potrebe za auto-taksi prevozom za 2006. godinu. Tuženi je nakon donošenja odluke Ustavnog suda o neustavnosti člana 6. Odluke o taksi prevozu iz 2002. godine, sa izmenama, dozvolio tužiocu da obavlja delatnost taksi prevoza, počev od 26.06.2008. godine. Na taj način su posledice neustavnosti odluke otklonjene, pa se postupanje tuženog ne može smatrati nezakonitim i nepravilnim radom i osnovom odgovornosti tuženog za naknadu štete. Stoga je tužbeni zahtev odbijen.
Revizijom tužioca osnovano se ukazuje da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.
Prema odredbama čl. 2, 7. i 36. Zakona o drumskom saobraćaju (''Službeni glasnik RS'' 46/95, 66/01, 61/05), autotaksi prevoz je javni prevoz putnika koji se obavlja putničkim automobilom koji ispunjava uslove propisane tim zakonom (član 2); opština, odnosno grad uređuje i obezbeđuje, u skladu sa zakonom, organizacijom i načinom obavljanja javnog prevoza putnika koji se obavlja na teritoriji jedne opštine, odnosno grada i auto-taksi prevoza (član 7); a opština, odnosno grad može, u smislu člana 36, propisati bliže uslove za obavljanje auto-taksi prevoza (stav 1); propisano je da opština, odnosno grad, u skladu sa saobraćajno-tehničkim uslovima, donosi program kojim se definiše optimalno organizovanje auto-taksi prevoza (stav 2); zakonom je propisano da se saobraćano-tehnički uslovi definišu u tekućoj za narednu godinu, a na osnovu istraživanja karakteristika prevoznih zahteva – vožnji koje obavljaju ovlašćene stručne organizacije (stav 3) i da prilikom donošenja programa opština, odnosno grad nemaju pravo da ograničavaju broj lica koja mogu obavljati auto-taksi prevoz na teritoriji opštine, odnosno grada (stav 4).
Odlukom o auto-taksi prevozu (''Službeni list Grada Beograda'' 12/02, 5/03, 14/04), donetom s pozivom na navedene odredbe člana 36. Zakona o drumskom saobraćaju, bilo je propisano da se u okviru godišnjeg i višegodišnjeg planiranja potreba u taksi prevozu putnika i stvari na teritori Grada Beograda planiraju potrebe za taksi prevoz, da godišnji plan potreba sadrži broj taksi vozača čijim se radom zadovoljavaju potrebe za ovom vrstom prevoza, određeni organ nadležan za donošenje godišnjeg plana, način i postupak donošenja plana.
Fizičko lice može obavljati taksi prevoz kao preduzetnik ako pored uslova utvrđenih zakonom ispunjava i uslov utvrđen ovom odlukom – da ima slobodno mesto taksi vozača u godišnjem planu potreba iz člana 5. Odluke (član 6. stav 1. tačka 7).
Ustavni sud Republike Srbije je odlukom I U 53/04 od 29.09.2005. godine utvrdio da odredbe člana 6. stav 1. tačka 7. i člana 11. stav 4. Odluke o auto-taksi prevozu (''Službeni list Grada Beograda'' 12/02, 5/03, 14/04) nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. U obrazloženju ove odluke navedeno je, između ostalog, da je: ''odredbom člana 36. stav 4. Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju propisano da se aktom opštine, odnosno grada kojom se definiše optimalno organizovanje autotaksi prevoza, ne može ograničavati broj lica koja mogu obavljati auto taksi prevoz na teritoriji opštine, odnosno grada, da zakonom utvrđeno ovlašćenje opštine odnosno grada da uređuje i obezbeđuje posebne uslove, kao i organizaciju obavljanja ove vrste javnog prevoza po oceni Suda, isključuje mogućnost da se na osnovu navedenog ovlašćenja aktom lokalne samouprave... ograničava broj lica koja se mogu baviti taksi delatnošću, što osporene odredbe člana 6. stav 1. tačka 7. i člana 11. stav 4. Odluke, čini nesaglasnim sa zakonom''.
Tuženi je primenjujući navedene neustavne i nezakonite odredbe Odluke o auto-taksi prevozu, kojima je bio ograničen broj lica koje se mogu baviti taksi delatnošću na teritoriji Grada Beograda, odbio da tužiocu da saglasnost za obavljanje autotaksi prevoza putnika na teritoriji Grada Beograda, a po zahtevu tužioca od 15.06.2005. godine, usled čega tužilac nije mogao da obavlja svoju delatnost do 26.06.2008. godine i da stiče dobit na taj način. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, zbog nepravilnog rada organa odnosno odbijanja da na zahtev tužioca stavi van snage svoj pojedinačni akt, po osnovu pravnog dejstva odluke Ustavnog suda, prema članu 57. Zakona o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka (''Službeni glasnik RS'' 32/91, 67/93, 101/05, 107/07); tuženi je na osnovu odredaba člana 172. Zakona o obligacionim odnosima odgovoran za štetu i u obavezi da tužiocu naknadi štetu proisteklu donošenjem odluke, na osnovu koje je tužiocu uskraćena saglasnost za obavljanje auto-taksi delatnosti.
U pogledu zakonskih uslova za naknadu materijalne štete, osnova odgovornosti i visine štete u smislu odredaba Zakona o obligacionim odnosima, pobijane pobijane presude ne sadrži razloge pa su zbog pogrešne primene materijalnog prava u pogledu osnova odgovornosti tuženog za naknadu ove štete ostale neutvrđene činjenice u pogledu navedenih okolnosti iz člana 189. Zakona o obligacionim odnosima.
Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 407. stav 2. ZPP ukinuo nižestepene presude i odlučio kao u stavu II izreke. U ponovnom postupku, sud će otkloniti ukazane nedostatke i doneti novu odluku.
Predsednik veća-sudija
Milomir Nikolić,s.r.
