Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 404. ZPP, te utvrdio da je revizija izuzetno dozvoljena zbog potrebe razmatranja pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, pa je odlučio kao u stavu prvom izreke.

U postupku donošenja pobijane presude, nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti je drugostepeni sud u postupanju učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka na koju je revizijom ukazano. Međutim, zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu utvrđene sve bitne činjenice.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao policijski službenik, sa još 30 zaposlenih iz ... radio na kontrolno bezbedonosnom punktu „...“ u Kopnenoj zoni bezbednosti KiM u periodu od 28.11.1999. godine do 01.07.2005. godine. U tom periodu tužiocu i još jednom kolegi nisu isplaćivane dnevnice, putni troškovi, noćni rad, smenski rad i rad u dane državnih i verskih praznika, pa je na predlog kolege da angažuju tuženu, advokata iz Beograda, njegovu rođaku, tužilac ovlastio tuženu da ga zastupa u radnom sporu protiv poslodavca, radi isplate iznosa po navedenim pravnim osnovima. Prema sporazumu parničnih stranaka tužilac nije imao obavezu da tuženoj plaća nagradu za rad u toku trajanja sudskog spora, već da joj u slučaju uspeha u parnici isplati sve dosuđene troškove i 10% od dosuđene naknade. Tužba protiv poslodavca podneta je 08.12.2003. godine, po prvobitnom zahtevu tražena je isplata od 100.000,00 dinara, po preinačenoj tužbi od 01.12.2005. godine 1.414.000,00 dinara. U dogovoru sa tužiocem tužena je predložila veštačenje visine potraživanja putem veštaka ekonomsko-finansijske struke. Veštak je preuzeo spise, tužilac je isplatio nagradu za veštačenje, ali su spisi vraćeni sudu bez nalaza, uz naznaku da se službenim putem moraju pribaviti potrebni podaci, pošto veštaku oni nisu dostavljeni od strane poslodavaca. Tužena je primila poziv za ročište zakazano za 27.10.2006. godine, pa kako se tom ročištu nije odazvala i izostanak opravdala, parnica je okončana rešenjem o povlačenju tužbe od istog datuma. Tužena je protiv tog rešenja podnela neblagovremeni predlog za vraćanje u pređašnje stanje, koji je odbačen pravnosnažnim rešenjem. Utvrđena je sadržina priloženih presuda na okolnost postojanja prakse sudova, po kojoj se poslodavac tužioca obavezuje da u spornom periodu zaposlenima nadoknadi štetu zbog manje isplaćenih iznosa zarada, odnosno dodataka za rad. Tužilac je nakon saznanja da je tužba povučena angažovao drugog punomoćnika advokata, koji je podneo tužbu sa zahtevom za isplatu za period koji nije zastareo i u toj parnici ishodovao presudu prvostepenog suda od 17.01.2012. godine, koja je delimično preinačena, delimično ukinuta presudom drugostepenog suda od 22.11.2012. godine, odnosno u ponovljenom postupku presudu od 29.04.2013. godine, kojom je poslodavcu naložena isplata.

Sa polazištem na ovako utvrđene činjenice nižestepeni sudovi odbijaju postavljeni tužbeni zahtev pozivom na odredbe članova 154. stav 1., 155. i 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud kao osnov svoje odluke navodi i odredbe članova 1., 9., 15., 17. i 73. Kodeksa profesionalne etike advokata od 16.01.1999. godine, koji je bio važeći u periodu kada je tužena zastupala tužioca u sudskom sporu, kao i člana 15. stav 2. Zakona o advokaturi („Službeni list SRJ“ br. 24/98 ... 72/2002). Žalbeni sud zaključuje da se tužena nije držala pravila profesije prilikom zastupanja tužioca u postupku, te da stoga postoji njena štetna radnja u odnosu na tužioca. Međutim, za ostvarivanje naknade štete na tužiocu je bila obaveza dokazivanja postojanja uzročno-posledične veze između štetne radnje i posledice, kao i visine štete koju trpi kao posledicu radnje tužene. Iz sadržine izvedenih dokaza ne sledi postojanje osnova i obim štete koji se tužbom potražuje, a predlog za veštačenje je podnet neblagovremeno, odnosno nakon roka predviđenog odredbama Zakona o parničnom postupku.

Po stanovištu Vrhovnog suda, zbog pogrešne primene materijalnog prava izostalo je utvrđenje bitnih činjenica.

Ugovor o advokatskom zastupanju, koji su stranke zaključile, kao ugovor koji se zaključuje s obzirom na lična svojstva ugovarača, nije imenovani ugovor u pozitivnom pravu. Iz sadržine Kodeksa profesionalne etike advokata i Zakona o advokaturi, na čije odredbe se drugostepeni sud pozvao i pravilno zaključio da postoji štetna radnja tužene u odnosu na tužioca, proizilazi da advokat, kao nalogoprimac treba da postupa sa takvim stepenom razuma i pažnje u postupku zastupanja nalogodavca u radnom sporu čiji je predmet novčano potraživanje, koji isključuju mogućnost povlačenja tužbe bez saglasnosti nalogodavca. Na ovo upućuju odredba člana 389. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, po kojoj tužba koja je povučena ne dovodi do prekida zastarevanja, te odredba člana 196. Zakona o radu, po kojoj novčano potraživanje iz radnog odnosa zastareva za 3 godine.

Međutim, u postupku nisu utvrđene činjenice koje su bitne za zaključak o postojanju ostalih elemenata odgovornosti za štetu. Suprotno konstataciji nižestepenih sudova, dokazna aktivnost tužioca je postojala u parnici koja je pokrenuta tužbom 27.03.2006. godine, pošto su po članu 300. tada važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04) stranke u toku cele glavne rasprave mogle da iznose nove činjenice i predlažu nove dokaze. Ove odredbe imao je u vidu i drugostepeni sud, kada je ukinuo prvobitno donetu presudu rešenjem od 12.05.2022. godine i naložio prvostepenom sudu razjašnjenje i raspravljanje spornih činjenica. Tužilac je na okolnost postojanja prakse sudova o pravu policijskih službenika na naknadu štete za sporno potraživanje u parnici u kome ga je zastupala tužena priložio niz presuda, a nakon uputstva drugostepenog suda predložio u ponovljenom prvostepenom postupku i ekonomsko-finansijsko veštačenje. Kod takve aktivnosti tužioca obaveza prvostepenog suda je bila, da na osnovu člana 12. ZPP raspravi sve bitne činjenice i izvede zaključak o uspehu tužioca u parnici protiv poslodavca, koji bi bio ostvaren da nije bilo štetne radnje tužene.

Stoga je obaveza prvostepenog suda da u ponovljenom potupku utvrdi činjenice od značaja za postojanje i visinu potraživanja koje bi tužilac ostvario u pokrenutoj parnici prema poslodavcu, koje je zastarelo u momentu kada je saznao da je parnica okončana povlačenjem tužbe i ističe u ovoj parnici prema punomoćniku advokatu, zbog povrede ugovora o advokatskom postupanju, pa će doneti zakonitu i pravilnu odluku o postavljenom tužbenom zahtevu, kao i o troškovima celog postupka.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković