Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku, nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tužioca, tuženog AA kao korisnika kredita i tužene BB, kao solidarnog dužnika, 14.07.2008. godine zaključen je ugovor o kreditu broj ... . Ovim ugovorom banka je odobrila korisniku kredita i solidarnom dužniku namenski kredit za kupovinu poslovnog prostora u iznosu od 90.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan puštanja u tečaj sa rokom otplate od 120 meseci, pri čemu prvi anuitet dospeva 14.08.2008. godine a poslednji 14.07.2018. godine. Ugovorom je određeno da ukoliko korisnik kredita i solidarni dužnik ne izmire svoje obaveze u roku dospeća banka na sve dospele a ne izmirene iznose obračunava zatenu kamatu u skladu sa aktom poslovne politike i zakonskim odredbama. Korisnik kredita i solidarni dužnik obavezani su da pre puštanja kredita u tečaj dostave banci instrument obezbeđenja: založno pravo na trosobnom stanu u ulici ... ... u ..., bliže opisano u obrazloženju prvostepene presude, polisu osiguranja ovog stana, dve blanko sopstvene menice potpisane od strane korisnika kredita i solidarnog dužnika sa meničnim ovlašćenjem i administrativnu zabranu za korisnika kredita i solidarnog dužnika. Kako korisnik kredita i solidarni dužnik nisu ispunjavali obaveze po ugovoru o kreditu od 14.07.2008. godine banka je naplatu dospelog potraživanja pokrenula aktiviranjem založnog prava na trosobnom stanu u ulici ... ... u ... . Održana je aukcijska prodaja nepokretnosti, konstatovano je da postoji dospelost, da je naplaćeno potraživanje banke prema dužnicima ovde tuženima na osnovu ugovora o kreditu koje je na dan 10.09.2010. godine iznosilo 107.059,05 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS. Utvrđeno je da je najpovoljniju ponudu za kupovinu nepokretnosti dala „AIK“ Banka AD ... u iznosu od 47.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu za devize na dan isplate. Potraživanje banke prema ovde tuženima na ime neizmirenih obaveza po osnovu ugovora o kreditu na dan 09.12.2010. godine, iznosilo je 6.695.103,70 dinara (62.457,53 evra) prema evidenciji iz poslovnih knjiga tužioca. Na osnovu menice serijski broj ... ... bez protesta, izdate u ... 14.07.2008. godine, tuženi su bili u obavezi da 19.12.2010. godine na dan dospeća menice plate menični dug u iznosu od 6.695.103,70 dinara na ime dospele obaveze iz ugovora o kreditu. Dužnici nisu ispunili svoju meničnu obavezu pa je tužilac 04.04.2016. godine, podneo Osnovnom sudu u Novom Sadu predlog za izvršenje protiv ovde tuženih kao izvršnih dužnika na osnovu verodostojne isprave menice izdate u ... od 14.07.2008. godine, na iznos od 6.695.103,70 dinara sa valutom dospeća 09.12.2010. godine. Rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Novom Sadu Iv 330/16 od 06.04.2016. godine određeno je predloženo izvršenje na osnovu verodostojne isprave radi naplate novčanog potraživanja izvršnog poverioca prema izvršnim dužnicima po osnovu meničnog duga.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je zahtev tužioca osnovan, a da prigovor zastarelosti istaknut od strane tuženih nije, smatrajući da tužiočevo potraživanje u smislu člana 371. ZOO nije zastarelo, jer proističe iz ugovora o kreditu dok je menica samo sredstvo obezbeđenja potraživanja.

Drugostepeni sud je izrazio drugačiji pravni stav da, je potraživanje u smislu člana 78. stav 1.Zakona o menici zastarelo, imajući u vidu momenat dospeća obaveze tuženih iz menice i datum podnošenja predloga za izvršenje na osnovu te menice.

Vrhovni kasacioni sud smatra da se osnovano revizijom ukazuje da je navedeno stanovište drugostepenog suda zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 78. stav 1. Zakona o menici, svi menični pravni zahtevi protiv akceptanta zastarevaju za tri godine, računajući od dospelosti. Stavom drugim propisano je da menično pravni zahtevi imaoca menice protiv indosanta i protiv trasanta zastarevaju za godinu dana računajući od dana blagovremeno podignutog protesta, a ako se u menici nalazi odredba „bez troškova“ onda o dospelosti.

Članom 371. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) propisano je da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti.

Parnične stranke su bile u ugovornom odnosu po osnovu ugovora o kreditu, gde je zbog neplaćanja anuiteta kredita na ugovoreni način dug dospeo u celosti. Delimično je namiren hipotekarnom prodajom založene nepokretnosti 10.09.2010. godine, a preostalo potraživanje tužilačke banke prema tuženima na ime neizmirenih obaveza po ugovoru o kreditu na dan 09.11.2010. godine iznosilo je 6.695.103,70 dinara. Činjenica što je predlog za izvršenje podnet 04.04.2016. godine ne ukazuje da je potraživanje tužioca zastarelo, niti znači da se postupak ne može voditi po odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Okolnost što je tužilac kao izvršni poverilac postupak za naplatu potraživanja iz ugovora o kreditu pokrenuto putem verodostojne isprave (menice) ne vodi zaključku da se taj postupak mora okončati po odredbama Zakona o menici. Ovo iz razloga što između stranaka nije zaključen apstraktni pravni posao već kauzalni (ugovor o kreditu i hipoteci) gde je menica samo sredstvo obezbeđenja u slučaju neispunjenja obaveze iz ugovora o kreditu, odnosno nemogućnosti namirenja celokupnog potraživanja po tom osnovu iz hipotekovane nepokretnosti. Kako je osnov spora dug iz ugovora o kreditu za koje tuženi odgovoraju, to se zastarelost potraživanja ima ceniti po ZOO, odnosno članu 371. toga zakona, imajući u vidu da je osnov odgovornosti tuženih ugovora o kreditu, a ne menica kao sredstvo obezbeđenja. U takvoj situaciji, po oceni Vrhovnog kasacionog suda nije bilo mesta odbijanju tužbenog zahteva tužioca, jer potraživanje tužioca nije zastarelo, imajući u vidu datum dospeća obaveze po ugovoru o kreditu i momenat podnošenja predloga za izvršenje.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, drugostepena presuda je preinačena i odbijena žalba.

Odluku o troškovima revizijskog postupka, Vrhovni kasacioni sud je doneo na osnovu člana 165. stav 2. i 154. i 163. ZPP, tako što su tužiocu dosuđeni troškovi sastava revizije od 60.000,00 dinara, na ime takse na reviziju 164.552,00 dinara i za taksu na revizijsku odluku 246.828,00 dinara, odnosno ukupno 471.380,00 dinara. Troškovi su odmereni u skladu sa važećom Advokatskom i Taksenom tarifom.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić