Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408, u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, protiv tužilje je pred Okružnim sudom u Nišu vođen krivični postupak po optužnici OJ Niš, KT br 594/03 od 27.11.2003. godine zbog produženog krivičnog dela oštećenje poverilaca iz člana 237. stav 2. u vezi stava 1. i člana 61. KZ u sticaju sa produženim krivičnim delom poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. i člana 61. KZ. Taj postupak okončan je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Nišu K 1598/10 od 06.03.2014. godine kojim je prema tužilji odbijena optužba zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja u smislu odredbe člana 422. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku. Rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Nišu Kri broj 132/04 od 28.10.2004. godine, tužilji je određen pritvor počev od 28.10.2004. godine u 13 časova kada je lišena slobode, koji je produžen rešenjem Okružnog suda u Nišu Kv 620/04 od 27.12.2004. godine. U obrazloženju tog rešenja navedeno je da u konkretnom slučaju postoje osobite okolnosti koje ukazuje na mogućnost bekstva okrivljene AA „koja je u međuvremenu prodala stan gde je imala zvanično mesto stanovanja i sedište preduzeća, ne prijavivši novo mesto boravišta, ne odazivavši se na pozive koji su joj dostavljani preko njenog supruga, krijući se u posebnom skrovištu gde je pronađena i privedena dežurnom istržanom sudiji“. Zadržavanje okrivljene u pritvoru određeno je na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, kao i razloga propisanih odredbom člana 142. stav 2. tačka 2) istog Zakonika, pošto postoje osobite okolnosti koje upućuju da bi ona mogla ometati istragu uticajem na svedoke koji još nisu saslušani. Krivični postupak koji je protiv tužilje vođen bio je medijski propraćen, a tužilja je u pritvoru bila ukupno 92 dana, u periodu od 28.10.2004. godine do 28.01.2005. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje i tuženu obavezao da joj naknadi nematerijalnu štetu zbog neosnovanog lišenja slobode u iznosu od 368.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 27.03.2019. godine, kao dana presuđenja, pa do isplate, jer je zaključio da se razlog određivanja pritvora – sprečavanje uticaja tužilje na svedoke kao i mogućnost bekstva, ne može da okvalifikuje kao nedopušteno postupanje tužilje koje je prouzrokovalo njeno lišenje slobode.

Drugostepeni sud je prvostepenu presudu preinačio, u usvajućem delu, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, pošto je tuženoj pritvor određen na osnovu člana 142. stav 1. tačka 1) tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku, odnosno iz razloga jer je postojala opasnost od bekstva, koja je bila manifestovana činjenicom da je tužilja u međuvremenu prodala stan u kom je imala mesto prebivališta, ne prijavivši novo mesto boravišta i ne odazivavši se na pozive suda koji su joj dostavljeni preko njenog supruga, krijući se u pomoćnom skrovištu, gde je pronađena i privredena istražnom sudiji. Kod takvog stanja stvari, drugostepeni sud je zaključio da je tužilja svojim ponašanjem doprinela donošenju odluke o pritvoru i da joj ne pripada pravo na naknadu štete pošto je ona, svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovala lišenje slobode.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud pobijanu, preinačujuću, odluku zasnovao na činjeničnom stanju koje je nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 584. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/2011... 35/2019), propisano je da se neosnovano lišenim slobode smatra lice koje je bilo lišeno slobode, a nije došlo do pokretanja postupka ili je pravnosnažnim rešenjem postupak obustavljen ili je optužba odbijena ili je postupak pravnosnažno okončan odbijajućom ili oslobađajućom presudom. Naknada štete ne pripada licu koje svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovalo lišenje slobode (stav 3). U slučajevima iz stava 1. tačka 1) ovog člana, isključeno je pravo na naknadu štete iako su postojale okolnosti iz člana 585. stav 2. tačka 2) ovog Zakonika ili ako je postupak obustavljen usled smrti okrivljenog (član 20), kako je propisano stavom 2. odredbe člana 585. istog Zakonika. Okolnosti propisane odredbom člana 585. stav 2. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku, odnose se na slučajeve kada je osuđeni svojim lažnim priznanjem ili na drugi način namerno prouzrokovao svoju osudu, osim ako je na to bio prinuđen (tačka 1) i ako je do obustave postupka ili odbijanja optužbe došlo zbog toga što je u novom postupku oštećeni kao tužilac, odnosno privatni tužilac, odustao od gonjenja ili što je oštećeni odustao od predloga, a do odustanka je došlo na osnovu sporazuma sa okrivljenim (tačka 2).

Odredbom člana 231. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano.

U konkretnom slučaju, tužilji je pritvor određen kako zbog postojanja osobitih okolnosti koje ukazuju na mogućnost bekstva, tako i zbog postojanja osobitih okolnosti koje upućuju da bi okrivljena mogla ometati istragu uticajem na svedoke koji još nisu saslušani. Teret dokazivanja postojanja nedozvoljenih postupaka tužilje koji su prouzrokovali njeno lišenje slobode je na tuženoj, pošto je tužena stranka koja osporava pravo tužilje na naknadu nematerijalne štete, u smislu gore citirane odredbe člana 231. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Sud u parničnom postupku ne ceni zakonitost rešenja o određivanju pritvora jer to nije u njegovoj nadležnosti. Međutim, ceni da li činjenice i okolnosti na osnovu kojih je određen pritvor predstavljaju nedozvoljene postupke tužilje. S tim u vezi, potrebno je bilo utvrditi sve činjenice i okolnosti u vezi sa određivanjem pritvora tužilji i njenim lišenjem slobode, što je, u ovom slučaju, izostalo.

U ponovnom postupku potrebno je da drugostepeni sud, pri odlučivanju o žalbi tužene, ima u vidu da to što je tužilja prodala stan na kome je imala prijavljeno mesto prebivališta, a nije prijavila novo mesto boravišta, nije dovoljno za zaključak da je ona tim postupkom prouzrokovala svoje lišenje slobode. Ovo posebno kada se ima u vidu da su tužilji pozivi u krivičnom postupku, na koje se ona nije odazvala, „dostavljeni preko njenog supruga“, pa nije utvrđeno da li se radi o urednom pozivanju ili to nije slučaj. Takođe nije utvrđeno gde je, i pod kojim okolnostima tužilja lišena slobode, odnosno kakav je objekat koji je nazvan „pomoćno skrovište“ u kome je ona „pronađena i privedena istražnom sudiji“, kako je navedeno u rešenju o određivanju pritvora.

Ukinuta je i odluka o troškovima, jer zavisi od ishoda postupka.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 416. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić