Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, sada pokojna BB (umrla ...2020. godine) blagovremeno je (04.09.2019. godine) izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Postupak po reviziji preuzela je zakonska naslednica revidenta, njena ćerka AA.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, porodična kuća u ... u ulici ... i četiri pomoćne zgrade na katastarskoj parceli ... KO ... bile su suvlasništvo sada pokojne BB sa 2/3 idealna dela i njenog sina, sada pokojnog GG sa 1/3 idealna dela. Oni su pravo susvojine na navedenim nepokretnostima stekli nasleđivanjem imovine njihovog supruga i oca, pokojnog DD, nakon ostavinskog postupka u kojem je ćerka ostavioca AA svoj nasledni deo ustupila majci. Nakon očeve smrti, sada pokojni GG sa suprugom – tuženom, uselio se u označenu kuću i izvesno vreme živeo u zajednici sa majkom. Zbog poremećenih međusobnih odnosa sada pokojna BB se iselila iz porodične kuće i preselila u kuću u ulici ... u ... koju je kupila prodajom zemlje nasleđene od supruga, a deo novca ostvaren prodajom zemlje dat je sada pokojnom GG. Suprug tužene je duže vreme bolovao od karcinoma i za to vreme o njemu su se brinuli tužena i njegova majka, koja je zbog bolesti sina prodala kuću u kojoj je živela i kupila drugu kuću u ulici ..., kako bi bila bliža sinu i mogla mu, zajedno sa tuženom, pomagati. U zimu 2014. godine sada pokojna BB se i uselila u porodičnu kuću u kojoj je ostala i nakon smrti sina (...2014. godine). Sada pokojni GG je na samrti zamolio majku da ne dira njegovu suprugu iz kuće. U postupku raspravljanja njegove zaostavštine sada pokojna BB je svoj nasledni deo ustupila tuženoj, koja je pravnosnažnim rešenjem O 87/15 od 06.03.2015. godine oglašena za jedinog naslednika ostaviočevog svojinskog udela od 1/3 idealna dela nepokretnosti u ulici ... u .... Istog dana kada je održano ročište u postupku raspravljanja zaostavštine pokojnog GG sačinjen je i ugovor o poklonu kojim je poklonodavac, sada pokojna BB, svoj suvlasnički udeo od 2/3 idealna dela nepokretnosti u ulici ... poklonila tuženoj. Potpise ugovarača na ovom ugovoru overio je sudija Osnovnog suda u Šidu 11.03.2015. godine, pod UOP 796/2015. Sada pokojnu BB pogodilo je saznanje da njen sin boluje od teške bolesti, zbog čega je za sve to vreme bila u veoma teškom psihičkom stanju. Smrt sina je to stanje pogoršala i ona je svakodnevno pila lekove za smirenje. Ostavinska rasprava koja je održana nepuna tri meseca posle smrti sina dodatno je potresla, pa je u takvom psihičkom stanju sa tuženom, na dan kada je održana ostavinska rasprava, zaključila ugovor o poklonu svog suvlasničkog udela na porodičnoj kući, u veri da je taj posao u sklopu ostavinskog postupka i da na taj način na tuženu prenosi samo svoj udeo na imovini sina, ispunjavajući njegovu želju da njegov udeo na kući pripadne tuženoj. Tužena je uzela sve primerke ugovora o poklonu i zadržala ih za sebe, a prepis rešenja Republičkog geodetskog zavoda – Službe za katastar nepokretnosti u Šidu od 23.03.2015. godine o promeni vlasništva na porodičnoj kući, koje je primila i za sada pokojnu BB, nije joj predala. Odnosi između tužene i sada pokojne BB bili su dobri sve do leta 2016. godine, kada je postavljen nadgrobni spomenik pokojnom GG na kojem je upisano samo ime tužene. To je sada pokojnu BB uvredilo jer je očekivala da će na spomeniku biti navedeni njeno ime i ime GG sestre, i zbog toga je doživela bol, nepravdu i sramotu. U selu se prepričavalo da je kuću poklonila snahi, što je po tamošnjim prilikama čudno i neobično, a nije navedena na nadgrobnom spomeniku sina. Tužena je sama snosila troškove pomena suprugu i troškove podizanja nadgrobnog spomenika, tako što je uzimala pozajmice koje još uvek vraća i iz tog razloga na nadgrobni spomenik nije upisala ime majke umrlog. Iako je koristila porodičnu kuću, tužena nije plaćala troškove njenog korišćenja po ispostavljenim računima izdatim na ime sada pokojne BB. Neplaćeni komunalni troškovi naplaćeni su prinudnim putem, obustavom od penzije sada pokojne BB koja je u to vreme iznosila oko 12.000,00 dinara.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da izostavljanje imena majke i sestre umrlog GG na njegovom nadgrobnom spomeniku, bez obzira što one nisu učestvovale u troškovima podizanja tog spomenika, predstavlja teže ogrešenje o obavezu zahvalnosti i grubu neblagodarnost tužene u smislu pravnog pravila iz paragrafa 567. Srpskog građanskog zakonika, i razlog za opoziv poklona učinjenog naslednom izjavom kojom je sada pokojna BB svoj nasledni udeo na imovini ostavioca ustupila njegovoj supruzi. Taj sud je, nalazeći da ugovoru o poklonu suvlasničkog udela sada pokojne BB na spornoj porodičnoj kući nedostaje bitan elemenat – namera i volja poklonodavca da svoju imovinu pokloni tuženoj, i da je isti zaključen usled greške poklonodavca u pobudi (motivu), utvrdio da istom nedostaje osnov i da je zato ništav pravni posao u smislu člana 52. Zakona o obligacionim odnosima.

Po stanovištu drugostepenog suda, poklon učinjen naslednom izjavom sada pokojne BB motivisan je ispunjenjem poslednje želje pokojnog GG i nije učinjen iz kakvih drugih ličnih motiva, poput prijateljstva, zahvalnosti, milosrđa, ljubavi i slično, tako da poklonodavac u odnosu na ponašanje tužene nije mogla imati bilo kakva očekivanja i nadanja, poput zahvalnosti. Zbog toga motiv poklonodavca za činjenje takvog poklona ne bi mogao da otpadne usled ponašanja tužene, pa ni činjenicom da je ona na nadgrobnom spomeniku svog supruga izostavila imena njegove majke i sestre, tako da po stanovištu tog suda nisu ispunjeni uslovi za opoziv poklona zbog grube neblagodarnosti iz pravnog pravila sadržanog u paragrafu 567. Srpskog građanskog zakonika.

Stoga je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u pogledu zahteva za opoziv poklona, učinjenog naslednom izjavom sada pokojne BB, i taj tužbeni zahtev odbio. Prvostepena presuda preinačena je i u pogledu odluke o zahtevu za utvrđenje ništavosti ugovora o poklonu, sa obrazloženjem da tvrdnja sada pokojne BB kako nije bila svesna da tim ugovorom prenosi tuženoj svoju imovinu predstavlja manu volje i razlog za poništaj rušljivog ugovora u smislu člana 111. Zakona o obligacionim odnosima, ali da ne ukazuje na nedostatak volje i namere darivanja u skladu sa članom 62. istog Zakona, zbog čega tom ugovoru nije oduzet osnov.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se izjavljenom revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Naime, nije prihvatljivo pravno stanovište tog suda da sada pokojna BB nije mogla imati bilo kakva očekivanja i nadanja u pogledu zahvalnosti tužene, jer je izjavu o ustupanju svog naslednog dela na imovini umrlog sina dala u cilju ispunjenja njegove poslednje želje, a ne iz nekog drugog ličnog motiva (prijateljstva, zahvalnosti, milosrđa i slično). Nasledna izjava sada pokojne BB o ustupanju svog naslednog dela u odnosu na nepokretnost na kojoj je smrću sina, kao jedan o njegovih zakonskih naslednika stekla pravo svojine, predstavlja i ugovor o poklonu učinjen u korist tužene kao drugog naslednika. Na tako učinjen poklon, bez obzira na motiv zbog kojeg je nasledna izjava data, primenjuju se pravna pravila o poklonima iz Srpskog građanskog zakonika, jer ugovor o poklonu nije uređen pozitivnim pravom. Pravnim pravilom iz paragrafa 567. Srpskog građanskog zakonika predviđeno je da se poklon može opozvati zbog velike neblagodarnosti poklonoprimca. Iz tog pravnog pravila sledi da razlog za opoziv poklona nije svaka već samo velika (gruba) neblagodarnost (nezahvalnost) koju poklonoprimac ispolji nakon učinjenog poklona povređujući život, telo i čast poklonodavca, odnosno narušavajući njegovu slobodu i imanje. Postojanje grube neblagodarnosti je faktičko pitanje koje se ceni prema okolnostima svakog konkretnog slučaja.

Izloženi stav drugostepenog suda da tužena, zbog okolnosti pod kojima je poklon učinjen – data nasledna izjava o ustupanju nasleđa, nije bila dužna iskazivati zahvalnost prema sada pokojnoj BB uticala je da se taj sud u postupku po žalbi tužene, ne upušta u pravnu ocenu činjenica koje je utvrdio prvostepeni sud i, ne uzimajući u obzir sve razloge na kojima je zasnovan tužbeni zahtev za opoziv poklona, ocenio grubom neblagodarnošću tužene koja je iskazana namernim izostavljanjem imena majke sada pokojnog GG sa njegovog nadgrobnog spomenika. S obzirom da se i na poklon, učinjen naslednom izjavom o ustupanju nasleđa primenjuju pravila o opozivu poklona iz člana 567. Srpskog građanskog zakonika, pravilna primena materijalnog prava nužno podrazumeva pravnu ocenu utvrđenih činjenica u vezi sa ponašanjem poklonoprimca (naslednika u čiju korist je data izjava o ustupanju nasledsstva), nakon učinjenog poklona i podvođenja tih činjenica pod pravni standard grube neblagodarnosti, kao pravno priznatog razloga za opoziv poklona. U ovom slučaju takva ocena drugostepenog suda je izostala, upravo zato što je taj sud smatrao da tužena nije bila dužna da pokaže zahvalnost prema sada pokojnoj BB zato što je ona svoju naslednu izjavu o ustupanju nasledstva dala ispunjavajući želju ostavioca, a ne iz nekog drugog ličnog motiva da joj na taj način učini poklon.

Ugovor o poklonu, saglasno pravnom pravilu iz paragrafa 561. Srpskog građanskog zakonika koji se primenjuje na osnovu Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.04.1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije, je ugovor kojim poklonodavac daje ili obećava poklonoprimcu besplatno i dobrovoljno neku imovinsku vrednost, a poklonoprimac to prima ili prihvata. Za ovaj ugovor je bitno da postoji sporazum između ugovarača o predmetu poklona i volja da se taj predmet pokloni, odnosno primi na poklon. Dakle, bitni elementi ugovora o poklonu su predmet poklona i namera – volja da se poklon učini.

Prema članu 52. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor je ništav ako osnov ne postoji ili je nedopušten. Osnov ugovora pruža pravno objašnjenje zbog čega je on zaključen i kojim su razlozima ugovarači bili podstaknuti na njegovo zaključenje. Kod dobročinih ugovora u njihov osnov ulaze i pobude (motivi) zbog kojih je takav ugovor zaključen.

Sada pokojna BB u podnetoj tužbi i tokom postupka tvrdi da nije imala ni razloga niti motiva da svoj suvlasnički udeo na kući pokloni tuženoj i da je, s obzirom na sve okolnosti (ugovor je sačinjen istog dana kada je održano i ročište u postupku raspravljanja zaostavštine njenog sina), zaključenje tog ugovora smatrala nastavkom ostavinskog postupka. Drugostepeni sud ove tvrdnje tumači kao mane volje poklonodavca i razloge za rušljivost – poništaj ugovora o poklonu, koji podnetom tužbom nije tražen, nalazeći da postojanje mana volje istovremeno ne znači i izostanak volje poklonodavca da sa tuženom zaključi ugovor o poklonu. Međutim, ni u pogledu ovog zahteva drugostepeni sud se ne upušta u ocenu postojanja motiva za zaključenje osporenog ugovora, koji je kod dobročinih ugovora bliži osnovu i ulazi u osnov takvih ugovora. Zbog toga postojanje motiva kod sada pokojne BB da sa tuženom zaključi sporni ugovor o poklonu, ulazi u osnov tog ugovora, pa ukoliko takvi motivi nisu postojali, to znači da ne postoji ni osnov zaključenog ugovora koji je zato ništav.

Iz navedenih razloga, drugostepena presuda je morala biti ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će o pravilnosti prvostepene presude, u pogledu zahteva za opoziv poklona učinjenog naslednom izjavom sada pokojne BB, odlučiti u skladu sa pravnim pravilom o gruboj neblagodarnosti, koju će u konkretnom slučaju ceniti prema celokupnom ponašanju tužene nakon učinjenog poklona, a o pravilnosti iste presude u odnosu na zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o poklonu odlučiti na osnovu utvrđenih činjenica o postojanju namere darivanja tužene, odnosno pobuda na kojima je ta namera zasnovana, a koje ulaze u osnov zaključenog ugovora.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić