Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023), Vrhovni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između Saveznog ministarstva za inostrane poslove, koga je na osnovu posebnog ugovora zastupao tužilac, kao zakupodavac i tuženog, kao zakupca zaključen je 03.08.1998. godine Ugovor o zakupu vile u ulici ... br. .., ukupne površine 232,55 m2, koja se sastoji od 7 soba, 10 sporednih prostorija i 1 garaže, na period zakupa od 17.08.1998. godine do 31.12.1999. godine. Ugovorena je zakupnina u mesečnom iznosu od 2.300 USD i određeno je da ugovor, između ostalog, prestaje da važi, ukoliko zakupac ne plati zakupninu u skladu sa odredbom člana 4. ugovora, kojim je regulisano plaćanje zakupnine tromesečno i to do kraja tromesečja za naredno tromesečje. Tuženi je prestao da plaća zakupninu od oktobra 1998. godine i bio je u posedu nepokretnosti sve do prinudnog iseljenja u postupku prinudnog izvršenja 06.12.2013. godine. Pravni prethodnik tužioca protivio se daljem korišćenju zakupljene nepokretnosti od strane tuženog, počev od prestanka plaćanja zakupnine pa nadalje, na šta ukazuju pisma od 24.04.1999. godine, 20.05.1999. godine i 09.06.1999. godine, koja su na inicijativu tuženog da se odloži njegovo iseljenje, pravnom prethodniku tužioca dostavljali nadležni organi SRJ. Tužilac je upisan u registar kod APR-a 17.01.2006. godine, kao preduzeće za iznajmljivanje nekretnina sa poslovnim imenom „Dipos“. Među objektima kojima tužilac raspolaže na osnovu spiska nekretnina, nalazi se i vila u ulici ... br. .. . Stambena zgrada broj .. u Beogradu, u ulici ... bila je upisana u ZKUL .. KO Beograd, na kat.parc. .. kao državna svojina Republike Srbije, a objekti bez dokaza o pravu vlasništva, dok je kod SKN u LN br. .. KO ... stambena zgrada upisana kao javna svojina Republike Srbije, a predmetni stan kao poseban deo objekta - dupleks u nivou prizemlja i sprata, petosoban stan sa četiri terase korisne površine 182 m2, a tuženi je bio u posedu i 10 sporednih prostorija i jedne garaže, ukupne površine 232,55 m2, saglasno zaključenom ugovoru.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom odredbi članova 567. stav 1, 569.stav 1, 583. stav 1, 584. stav 1, 585. stav 1, 210. stav 1, 214. i 277. Zakona o obligacionim odnosima, citiranih u obrazloženju prvostepene presude, nakon ocene da je neosnovan prigovor nedostatka aktivne legitimacije na strani tužioca, zaključili da je osnovan tužbeni zahtev za nezastarelo potraživanje u iznosu od 278.438,49 USD, sa kamatom.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Kod utvrđene činjenice da je tuženi počev od oktobra 1998. godine prestao sa plaćanjem zakupnine u rokovima određenim članom 4. ugovora o zakupu, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su se već neplaćanjem zakupnine za period oktobar – decembar 1998. godine, stekli uslovi za raskid ugovora na osnovu člana 124. i 125. ZOO, s obzirom da je ispunjenje obaveze plaćanja zakupnine u određenom roku predstavljalo bitan sastojak ugovora o zakupu i da su pravne posledice raskida nastupile 01.01.1999. godine. Time je otpao pravni osnov za dalje korišćenje nepokretnosti od strane tuženog, pa s obzirom da je nastavio da koristi nepokretnost bez plaćanja naknade, tuženi je dužan da isplati tužiocu korist koju je imao od upotrebe, na osnovu člana 219. ZOO, prema visini zakupnine predmetne nepokretnosti od 2.300 USD mesečno, što za sporni nezastareli period od 05.11.2003. godine do 06.12.2013. godine, kada je tuženi prinudno iseljen, iznosi ukupno 278.438,49 USD. S obzirom na osnov tužiočevog potraživanja i datum podnošenja tužbe – 04.11.2013. godine, prigovor zastarelosti potraživanja za period od 01.01.2003. godine 04.11.2003. godine je ocenjen osnovanim primenom člana 371. ZOO, zbog čega je za veće traženje od dosuđenog tužbeni zahtev odbijen.

Aktivna legitimacija tužioca za vođenje ovog spora utvrđena je pravilnom primenom materijalnog prava, o čemu su, suprotno navodima revizije, u nižestepenim odlukama dati jasni i potpuni razlozi. Naime, na osnovu Ugovora od 24.12.1997. godine, sa aneksom I od 25.12.1997. godine i aneksom II od 15.1.1998. godine, Zaključka Vlade Republike Srbije od 16.07.2009. godine, i Ugovora od 21.07.2009. godine i Aneksa od 17.09.2010 godine (prečišćen tekst od 22.10.2010. godine), hronološki je utvrđeno da su pravnim prethodnicima tužioca, a zatim i tužiocu date na privremeno korišćenje, upravljanje i održavanje određene nepokretnosti u vlasništvu RS, među kojima i predmetna vila, radi izdavanja u zakup, naplate zakupnine, kao i vođenje sudskih postupaka radi iseljenja i naplate zakupnine, kao i da je tužilac ovlašćen da vodi postupke za naplatu svih troškova koji terete predmet zakupa i podnosi tužbe za eventualnu naknadu štete i sticanja bez osnova, koji su nastali iz nezakonitog korišćenja imovine, koja je po ugovoru od 22.07.2009. godine i aneksa od 17.09.2010. godine predata tužiocu. Stoga su neosnovani navodi revizije da je tužilac bio samo ovlašćen na vođenje ovog postupka ugovorom o nalogu zaključenim sa Ministarstvom inostranih poslova SRJ, a ne i da u svojstvu aktivno legitimisane stranke učestvuje u postupku.

Neosnovani su i navodi revizije kojima se osporava visina usvojenog tužbenog zahteva. Tuženi je prekludiran sa predlogom za izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka ekonomsko-finansijske struke, kojim bi se utvrdila tržišna vrednost zakupnine predmetne nepokretnosti prema visini zakupnine koju je tužilac naplaćivao za iznajmljivanje istih ili sličnih vila po strukturi i kvadraturi na istoj lokaciji, zbog čega je i po oceni Vrhovnog suda pravilno obavezan tuženi da tužiocu isplati, za period nezastarelog potraživanja, iznos ugovorene zakupnine.

Neosnovani su navodi revizije kojima tuženi osporava početak toka kamate na glavno potraživanje, isticanjem da kamata eventualno može da teče od presuđenja do isplate. Tuženi je bio nesavesni korisnik predmetne nepokretnosti u spornom periodu, jer su se neplaćanjem tromesečne zakupnine već za period oktobar – decembar 1998. godine stekli uslovi za raskid ugovora. Stoga je pravilna odluka nižestepenih sudova o početku toka kamate na glavno nezastarelo potraživanje primenom člana 214. ZOO od dospelosti tromesečnog perioda nesavesnog korišćenja nepokretnosti do isplate.

Ostalim navodima revizije tuženi ponavlja navode istaknute u žalbi. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve žalbene navode koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi i za svoju odluku je dao jasne i obrazložene razloge, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud. Njima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić