Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u noći 09.05.2005. godine u hotelu „VV“ u ... došlo je do fizičkog sukoba između parničnih stranaka i neparničara GG, koji sukob je započeo tužilac, da su se tužilac i tuženi nalazili u alkoholisanom stanju, a tužilac je u ovom sukobu zadobio tešku telesnu povredu u vidu rane u predelu desnog ručnog zgloba sa presecanjem podlaktne arterije i podlaktnog nerva, na taj način što ga je tuženi rukama uhvatio za vrat stežući ga, a zatim ga je zajedno sa neparničarem GG gurnuo na sto na kom su se nalazile čaše i flaše, te je tužilac prilikom pada udario rukom u razbijeno staklo i zadobio tešku telesnu povredu, zbog čega je tuženi oglašen krivim od strane Osnovnog suda u Valjevu zbog krivičnog dela učestvovanje u tuči, pravnosnažnom presudom K 1289/10 od 22.03.2010. godine. Protiv drugog učesnika GG je odbijena optužba, jer je nakon što je tužilac sa istim zaključio vansudsko poravnanje 16.09.2015. godine, na osnovu kog je primio novčani iznos od 3.500 evra na ime naknade koju je tužilac pretrpeo u predmetnoj tuči, obustavljena istraga. Usled pretrpljene povrede tužilac je trpeo bolove jakog intenziteta u trajanju od pet dana, zatim bolove jačine srednjeg intenziteta u trajanju od 10 dana i bolove lakog intenziteta u trajanju od 15 dana, a po isteku ovog vremena tužilac povremeno trpi i povremeno će trpeti bolove do najviše jačine srednjeg intenziteta a posebno pri promenama vremena i pri većim fizičkim naporima. Tužilac nije bio sposoban za rad u trajanju od mesec dana za vreme lečenja i posle toga. Pretrpeo je strah jakog intenziteta u trajanju od najduže dva sata, strah srednjeg intenziteta najduže do osam dana i strah lakog intenziteta sledeće dve nedelje. Tužiocu je umanjena životna aktivnost 30% trajno zbog toga što neće biti sposoban da koristi šaku desne ruke a dešnjak je, zbog oduzetosti malog i domalog prsta koji nisu u funkciji tako da ne može imati dobar stisak, ne može podizati veće terete i slično. Navedeno je utvrđeno veštačenjem preko sudskog veštaka ortopeda i neuropsihijatra. Tužiocu je umanjena radna sposobnost za 30%, zbog ozbiljnog oštećenja živca, za posao koji konkretno obavlja a to je pranje vozila, koje umanjenje se ogleda kod ponavljanja pokreta desnom šakom kao jačeg stiska a desnoruk je. Navedeno je utvrđeno veštačenjem preko sudskog veštaka neurologa. Veštačenjem sudskog veštaka ekonomske struke utvrđeno je da je tužilac u periodu od povređivanja 16.10.2018. godine imao štetu na ime izgubljene zarade u revalorizovanom iznosu od 815.341,41 dinar. Mesečni iznos izgubljene zarade na dan 16.10.2018. godine iznosio je 6.864,00 dinara.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je utvrdio da iznos od 3.500 evra koji je tužiocu isplaćen na dan 06.09.2015. godine predstavlja dinarsku protivvrednost od 277.550,00 dinara, zatim je odmerio pravičnu naknadu za sve vidove nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 452.500,00 dinara i to za umanjenje životne aktivnosti 200.000,00 dinara, za pretrpljene fizičke bolove 200.000,00 dinara i za pretrpljeni strah 32.500,00 dinara. Iznos koji je isplaćen 3.500 evra odnosno 277.500,00 dinara sud je odmerio da je isplaćen za umanjenje životne aktivnosti 100.000,00 dinara, za fizičke bolove 50.000,00 dinara i za pretrpljeni strah 52.000,00 dinara pa je usvojio tužbeni zahtev za razliku između iznosa koji je utvrdio da su već isplaćeni do odmerenih iznosa odnosno još 100.000,00 dinara za umanjenje životne aktivnosti, još 50.000,00 dinara za fizičke bolove i još 25.000,00 dinara za pretrpljeni strah, dok je odbio deo tužbenog zahteva preko tako utvrđenih iznosa. Na osnovu veštaka ekonomsko-finansijske struke i tako utvrđenih iznosa primenom člana 185. ZOO dosudio je tužiocu naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade, kao i rentu, a za svoju odluku nije dao razloge o primeni materijalnog prava.

Apelacioni sud u Beogradu je odlučujući o žalbi tuženog preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, prethodno odlučujući o istaknutim materijalnopravnim prigovorima podeljene odgovornosti i zastarelosti tužiočevog potraživanja, istaknutih od strane tuženog, o kojima prvostepeni sud nije odlučio. Drugostepeni sud je utvrdio doprinos tužioca nastanku štete sa 40% pa je zaključio da je tuženi odgovoran za štetu nanetu tužiocu u visini od 60% odmerene novčane naknade, umanjene za ranije isplaćenu naknadu od neparničara – solidarnog dužnika GG. Drugostepeni sud je utvrdio pravičnu naknadu tužiocu za pretrpljene vidove nematerijalne štete u vreme isplate i to za umanjenu životnu aktivnost od 30% tužiocu pripada iznos od 3.200 evra, za pretrpljene fizičke bolove 1.200 evra, za strah 1.300 evra, ukupno 5.800 evra, koji iznos je umanjio za doprinos tužioca od 40%, pa 60% od 5.800 evra čini iznos od 3.480 evra, a kako je tužiocu neparničar GG, kao solidarni dužnik već isplatio 3.500 evra, to je tužilac po oceni drugostepenog suda u celosti namiren za nematerijalnu štetu pa njegov tužbeni zahtev nije osnovan u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. U odnosu na naknadu materijalne štete drugostepeni sud je prihvatio iskaz tužioca pa je utvrdio činjenicu da tužilac pre povređivanja nije bio zaposlen, zaključujući tako da je nepravilan zaključak prvostepenog suda da je povređivanjem tužilac sprečen da ostvaruje zaradu, a nije dokazao ni da je imao troškove lečenja, pa je njegov tužbeni zahtev neosnovan u smislu odredaba čl. 185, 189. i 195. ZOO i u tom delu.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno. Naime, pobijanom presudom drugostepeni sud nije na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja na drugačiji način primenio materijalno pravo preinačavajući prvostepenu presudu, već je izvršio ocenu dokaza na drugačiji način i na osnovu izmenjenog činjeničnog stanja odbio je tužbeni zahtev tužioca u celosti (što je mogao učiniti jedino da je postupio po članu 383. st. 3. i 4. ZPP, a nije). Navedeno proizlazi iz činjenice da se činjenično stanje nižestepenih sudova razlikuje u odnosu na utvrđenje postojanja doprinosa tužioca nastanku štete. Naime, na te okolnosti prvostepeni sud je saslušao tužioca koji je u svom iskazu naveo da je on odgurnuo tuženog prilikom sukoba oko muzike, nakon čega je došlo do spornog događaja. Nasuprot njemu, tuženi saslušan kao stranka u postupku je izjavio da je sukob započeo tužilac koji mu je naneo udarac u glavu. Prvostepeni sud nije prihvatio njihove iskaze ceneći da su isti u suprotnosti sa ostalim izvedenim dokazima ne navodeći kojim, niti je ocenio istaknuti materijalnopravni prigovor podeljene odgovornosti. Za razliku od prvostepenog suda, drugostepeni sud iskazima saslušanih stranaka ne pridaje dokaznu vrednost, već sam utvrđuje doprinos tužioca nastanku štete od 40% na osnovu navedene krivične presude i na taj način zasniva svoju odluku na drugačijoj oceni dokaza izvedenih pred prvostepenim sudom.

Drugostepeni sud utvrđuje da je prvostepeni sud na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke i tako utvrđenih iznosa primenom člana 185. ZOO dosudio tužiocu traženu materijalnu štetu u vidu zarade i rente a da za svoju odluku nije dao razloge o primeni materijalnog prava. Vrhovni sud prihvata da u prvostepenom postupku nisu izvedeni dokazi na okolnost utvrđenja osnovanosti tužbenog zahteva tužioca u odnosu na traženu materijalnu štetu. Međutim, drugostepeni sud u žalbenom postupku bez održavanja glavne rasprave – bez neposrednog saslušanja tužioca ceni i prihvata njegov iskaz da pre povređivanja tužilac nije bio zaposlen, te da je nepravilan zaključak prvostepenog suda da je povređivanjem sprečen da ostvaruje zaradu, zbog čega nema pravo na traženu materijalnu štetu. Pritom drugostepeni sud zanemaruje činjenicu da oštećeni ima pravo na naknadu štete zbog smanjene radne sposobnosti ako je usled zadobijenih povreda postao nesposoban za rad ili mu je radna sposobnost trajno umanjena, usled čega ne može da ostvaruje dohodak, odnosno imovinsku korist, koju bi po redovnom toku stvari mogao radom da ostvari, da nije povređen. Navedene činjenice su ostale neutvrđene, kako u pogledu osnovanosti tog dela tužbenog zahteva tako i u pogledu obima i visine iste.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud nije mogao bez održavanja glavne rasprave odluku zasnovati na drugačijoj oceni dokaza izvedenih pred prvostepenim sudom, odnosno nije mogao bez izvođenja dokaza pred prvostepenim sudom izvesti drugačiji zaključak i na tako utvrđenom činjeničnom stanju zasnovati svoju odluku, a zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje je i dalje ostalo nepotpuno utvrđeno.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti propuste na kojima mu je ukazano ovim rešenjem i doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka jer ista zavisi od konačnog ishoda parnice.

Sa iznetih razloga, primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci rešenja.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković