Ispitujući pobijanu presudu na osnovu čl. 408. i 403. stav 2. tačka 2. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 87/18) Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a povreda postupka na koju tužilac ukazuje u reviziji (nerazumljivost i protivrečnost drugostepene odluke – član 374. stav 2. tačka 12. ZPP) nije razlog za izjavljivanje revizije po članu 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je vlasnik poslovnog prostora površine 345m² na kp. broj .../... upisanoj u list nepokretnosti ... KO ..., pa je deo tog poslovnog prostora od 71,41m², koji je lociran na prvom spratu zgrade u ulici ... broj ... u ... po ugovoru od 01.03.2011. godine zaključenim na period od jedne godine firmi „Sobel“ DOO iz Beograda izdao u zakup za cenu od 9 evra po m² u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan fakturisanja uvećan za iznos PDV-a. Zakupac je predmetnu nepokretnost koristio od zaključenja ugovora u zakupu do iseljenja 15.01.2012. godine, a koje je usledilo posle smetanja tužiočevog poseda učinjenog od strane tuženog što je utvrđeno pravnosnažnim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P 7375/12 od 06.06.2012. godine koje je preinačeno rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž 7128/12 od 07.10.2012. godine. Tom pravnosnažnom sudskom odlukom je utvrđeno da je 03.11.2011. godine tuženi smetao tužioca u državini kp. broj ..., sada kp. broj .../... KO ..., tako što je pristup na asfaltirani parking sa zelenom površinom i dva ulaza – jedan za motorna vozila iz pravca ... ulice i jedan za pešake iz ulice ... blokirao postavljanjem lanca sa katancem i istovaranjem gomile šljunka ispred kolske kapije te što je dana 14.11.2011. godine na 1,8 metara oko poslovne zgrade postavio metalne stubove i žičanu ogradu i na parking parkirao kamionsku prikolicu, pa mu je naloženo da uklanjanjem prepreka opisani prostor vrati u pređašnje stanje. Izvršenje navedene sudske odluke sprovedeno je prinudnim putem 17.02.2012. godine. Takođe je utvrđeno da je pravni prethodnik tužioca Preduzeće „Izolacija“, od koga je tužilac kupio predmetni deo poslovnog prostora, od 1982. godine sa tuženikovim pravnim prethodnikom i njegovim ocem BB po osnovu ugovora o zakupu i njegovog aneksa sve do 30.04.2011. godine sporni parking prostor na kome je pravnosnažnim sudskim rešenjem utvrđeno smetanje državine koristilo, kao zakupac. U ovoj parnici tužilac od tuženog potražuje naknadu štete smatrajući da je, zbog toga što je tuženi onemogućio prilaz objektu u kome je tužilac posedovao poslovni prostor i koji je koristio zakupac, a zakupac otkazao zakup zbog nemogućnosti prilaska objektu, tuženi tužiocu pričinio štetu u visini izgubljene zakupnine koju i potražuje.

Prvostepeni sud nalazi da je tako postavljen tužbeni zahtev osnovan bez obzira što tužilac nije bio vlasnik zemljišta na kome je postojao parking prostor koji je tuženi blokirao i onemogućio njegovo korišćenje zbog toga što je nemogućnošću prilaska parking prostoru zakupac bio onemogućen da zakupljeni poslovni prostor koristi. Međutim, drugostepeni sud smatra da pošto smetanje državine nije izvršeno na nepokretnosti na kojoj se nalazi poslovni prostor koji je bio predmet zakupa nema osnova za usvajanje potraživanja naknade materijalne štete po osnovu izgubljene dobiti zbog toga što se pravnosnažnom odlukom o smetanju državine ne dira u tužiočevo pravo sudržavine kp. broj .../... KO ... i što nemogućnošću pristupa transportnih vozila prostoru zakupljenom od strane drugog pravnog lica nije bila ugrožena mogućnost pristupa kancelarijskom prostoru na prvom spratu i korišćenju istog od strane preduzeća „Sobel“ kao tužiočevog saugovarača.

Ovakav zaključak drugostepenog suda se za sada ne može prihvatiti kao pravilan jer je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je nadoknaditi je ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, a po članu 155. istog zakona šteta je umanjenje nečije imovine ili sprečavanje njenog povećanja kao i nanošenja drugom fizičkog ili psihičkog bola ili straha. Imajući u vidu navedene odredbe zakona proizilazi da je za odgovornost za naknadu štete bitno da se utvrdi da li postoji šteta, da li postoji štetna radnja (propuštanje) potencijalnog štetnika kao skrivljena aktivnost (propuštanje) i da li se te činjenice mogu dovesti u međusobno uzročnoposledičnu vezu. U konkretnom slučaju nije sporno da je tužilac otkazivanjem ugovora o zakupu izgubio očekivanu zakupninu, te da je na taj način došlo do umanjenja njegove imovine, a samim tim i do štete. Takođe, nije sporno ni da je tuženi izvršio akt smetanja državine tako što je postavljanjem fizičkih prepreka onemogućio prilaz parking mestu i to kako vozilima tako i pešački prilaz do zgrade u kojoj se nalazi poslovni prostor koji je bio predmet ugovora o zakupu između tužioca i trećeg lica. U rešenju Prvog osnovnog suda u Beogradu o smetanju državine od 06.06.2011. godine upravo se i navodi da je tom radnjom tuženi onemogućio tužioca i radnicima i poslovnim partnerima tužioca da nesmetano peške i vozilima dođu do navedene poslovne zgrade i nesmetano koriste parking prostor. U aktu kojim je treće lice – zakupac tužiocu otkazao ugovor o zakupu je i navedeno da zbog problema koje je izazvalo ograđivanje parkinga i ulaza u zgradu došlo je do ugrožavanja poslovne aktivnosti zakupca i da je to razlog za otkazivanje ugovora. Prvostepeni sud u svojoj odluci navodi da je radnjama tuženog došlo do nemogućnosti korišćenja navedenog parking prostora zbog čega je zakupac otkazao ugovor o zakupu. Sve napred navedene činjenice su relevantne za ocenu postojanja uzročnoposledične veze između radnje tuženog i štete koju je tužilac pretrpeo. Međutim, i pored svega navedenog drugostepeni sud, bez održane rasprave na kojoj bi eventualno drugačije ocenio izvedene dokaze, izvodi suprotan činjenično-pravni zaključak smatrajući da tim radnjama tužilac nije onemogućen u korišćenju navedenog poslovnog prostora zbog toga što se poslovni prostor nalazi na jednoj parceli, a smetanje državine je urađeno na drugoj. Potpuno je jasno da ukoliko ne postoji mogućnost prilaska objektu koji je predmet ugovora o zakupu da se samim tim isti ne može ni koristiti u svrhe koje su bile predmet zakupa.

Sve napred navedeno su razlozi zbog kojih je drugostepena presuda morala biti ukinuta na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

U ponovnom postupku odlučivanja o izjavljenoj žalbi drugostepeni sud će imati u vidu sve što je napred navedeno, posebno osnov za odgovornost za naknadu štete i činjenice koje su u postupku utvrđene, pa će odlučiti o izjavljenoj žalbi.

Predsednik veća sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić