Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4347/19 od 28.11.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tuženog i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 8742/17 od 11.09.2019. godine je, stavom drugim izreke, preinačena, tako što je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocu isplati na ime naknade materijalne štete iznos od 8.162,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.05.2015. godine do isplate, na ime naknade za potrošnju nafte radi pripreme poljoprivrednog zemljišta od 2 ha, 73 a 11 m2, u periodu od novembra 2014. godine do 21.04.2015. godine; iznos od 144.180,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.10.2015. godine pa do isplate, na ime troškova radi primene potrebnih agrotehničkih i drugih mera sadnje kukuruza; iznos od 539.170,25 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 27.11.2014. godine pa do isplate, na ime novčane naknade za dodeljenu manju površinu poljoprivrednog zemljišta od 41a 50m2 od one koju je tužilac imao u vlasništvu pre komasacione dodele. Stavom trećim izreke, prvostepena presuda je ukinuta u usvajajućem delu za tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete u iznosu od 151.196,93 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.12.2015. godine do isplate, na ime izgubljene dobiti od prinosa zasada kukuruza za 2015.godinu i u delu kojim je tužena obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka, pa je u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju u preinačujućem delu, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, u pobijanom delu, na osnovu odredbe člana 408., u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...87/18), pa je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povreda iz stava 1.tog člana Zakona, pred drugostepenim sudom koja bi mogla da utiče na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, zemljište u vlasništvu tužioca u površini od 3ha 60a 11 m2, uneto je u komasacionu masu, a tužiocu je privremeno dodeljeno drugo zemljište, dana 27.11.2014. godine, u površini od 3ha 05a 33m2. Na tom zemljištu tužilac je posejao kukuruz. Dana 21.04.2015. godine, zemljište koje je prvobitno privremeno dato tužiocu, dodeljeno je drugim učesnicima komasacije, BB i VV, dok je tužiocu dodeljeno drugo zemljište ukupne površine 3ha 18a 61m2. Tužilac nije prihvatio to drugo dodeljeno zemljište već je izjavio prigovor Komisiji za komasaciju, ukazujući da to zemljište nije pogodno za obradu zbog blata i vode. Zbog činjenice da je na prethodno dodeljenom zemljištu posejao kukuruz, tužilac je imao troškove na ime primene agrotehničkih i drugih mera sadnje kukuruza i na ime potrošnje nafte. Iz komasacione mase tužilac je dobio 41a 51m2 manje zemljišta nego što je uneo u komasacionu masu, što prema vrednosti poljoprivrednog zemljišta iznosi 539.170,25 dinara. Komisija za komasaciju Opštine Bački Petrovac nije donela rešenje o raspodeli komasacione mase, pošto postupak komasacije nije završen.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca delimično usvojio i tuženu obavezao da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 8.162,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.05.2015. godine do isplate, na ime naknade za potrošnju nafte radi pripreme poljoprivrednog zemljišta u periodu od novembra 2014.godine do 21.04.2015. godine, iznos od 144.180,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.10.2015. godine do isplate, na ime troškova primene potrebnih agrotehničkih i drugih mera sadnje kukuruza i iznos od 539.170,25 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 27.11.2014. godine do isplate, na ime novčane naknade za dodeljenu manju površinu poljoprivrednog zemljišta od 14a 50m2 od one koju je tužilac imao u vlasništvu pre komasacione dodele, u smislu odredbe člana 154. stav 1., 172. stav 1, 185. stav 1, 186, 189. stav 1. i 190. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da je tužena tužiocu pričinila štetu, koju je dužna da mu naknadi.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio, u gore navedenom delu, u smislu odredbe člana 38. stav 3. i 4. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, pošto tužena nije vlasnik komasacione mase i nije pasivno legitimisana da tužiocu naknadi pričinjenu štetu. U pogledu zahteva tužioca, iz utvrđenih okolnosti, po mišljenju drugostepenog suda, pasivno bi bila legitimisana lica koja su stupila u posed zemljišta koje je tuženi obrađivao i lica koja su iz njegovih radnji stekla korist, a to nije tužena. Nema protivpravnosti u postupanju organa tužene u sprovođenju komasacionog postupka tako što je privremeno nadelio tužiocu određenu površinu zemljišta, neke vrednosti koje tužilac i ne dokazuje, u smislu odredbe člana 172. stav 1.Zakona o obligacionim odnosima, jer eventualno pravo na novčanu protivvrednost za uneto zemljište u komasacionu masu tužilac može ostvariti u postupku komasacije koji nije okončan. Tek nakon donošenja rešenja o raspodeli komasacione mase tužilac, ukoliko nije zadovoljan, može izjaviti žalbu Ministarstvu, saglasno odredbi člana 44. Zakona o poljoprivrednom zemljištu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Postupak komasacije propisan je u odredbama člana 31.-47. Zakona o poljoprivrednom zemljištu (''Službeni glasnik RS'' br. 62/06...95/18). Odredbom člana 35. stav 1. Zakona o poljoprivrednom zemljištu propisano je da istovremeno sa donošenjem odluke o sprovođenju komasacije, skupština jedinica lokalne samouprave obrazuje komisiju za komasaciju koja, shodno stavu 2. te odredbe Zakona, sprovodi postupak komasacije. Komisija donosi rešenje o raspodeli komasacione mase, jer je tako propisano odredbom člana 43. stav 1. Zakona o poljoprivrednom zemljištu, a protiv rešenja o raspodeli komasacione mase iz člana 43. tog zakona, učesnik komasacije može izjaviti žalbu ministarstvu u roku od 15 dana od dana njegovog dostavljanja, kako je propisano odredbom člana 44. istog Zakona.

Odredbom člana 38. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, propisano je da savestan držalac predaje stvari vlasniku sa plodovima koji još nisu ubrani. U smislu stava 3. te odredbe Zakona, savestan držalac ima pravo na naknadu nužnih troškova za održavanje stvari, a shodno stavu 4.iste odredbe, savestan držalac može tražiti naknadu korisnih troškova u meri u kojoj je vrednost stvari povećana. Nužne i korisne troškove iz stava 3. i 4. tog člana Zakona, vlasnik stvari dužan je da naknadi savesnom držaocu u meri u kojoj ti troškovi nisu obuhvaćeni koristima koje je on dobio od stvari.

Državina je savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, u smislu odredbe člana 72. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa.

U ovom slučaju postupak komasacije nije završen, pa nije ni doneto rešenje o raspodeli komasacione mase, a parcela u odnosu na koju traži naknadu štete tužiocu je, u toku postupka komasacije, data na privremeno korišćenje. To znači da je tužilac znao da nije vlasnik zemljišta na kom je posejao kukuruz, pa nema prava koja su, citiranom odredbom člana 38. stav 3. i 4. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, propisana za savesnog držaoca.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da ga je tužena Opština oštetila jer mu nije naknadila ulaganja u poljoprivredno zemljište za sadnju kukuruza koje je tužilac imao, a koje je Opština svojim zapisnikom precizirala i novčano specificirala. Suprotno tome, pravilan je zaključak drugostepenog suda da nema protivpravnosti u postupanju organa tužene u sprovođenju komasacionog postupka, shodno odredbi člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da je tužilac znao da mu je komisija za komasaciju, dana 27.11.2014. godine, zemljište iz komasacione mase dodelila privremeno, što jasno sledi iz zapisnika Komisije za komasaciju koji je tužilac priložio uz tužbu od 06.11.2017. godine. Dakle, tužilac je znao da zemljište koje drži nije njegovo, a to svakako isključuje pravo na naknadu nužnih i korisnih troškova koje je priznato samo savesnom držaocu, što tužilac nije. Pošto je postupak komasacije u toku, a rešenje o raspodeli komasacione mase nije doneto, sledi da je tužbeni zahtev tužioca za isplatu novčane naknade za dodeljenu manju površinu poljoprivrednog zemljišta takođe neosnovan, jer je preuranjen, posebno imajući u vidu dvostepenost u odlučivanju o raspodeli komasacione mase, propisanu odredbom člana 44. Zakona o poljoprivrednom zemljištu.

Iz navedenih razloga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, zbog čega je, na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić