Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3356/21 od 14.02.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti overen pred Opštinskim sudom u Topoli Ov.br. 663/98 od 10.08.1998. godine, zaključen između tuženog kao kupca i GG i DD iz ... kao prodavaca, i to porodične kuće kućnog broja .. u selu ... sa kućištem i dvorištem u površini od 0.03.80 ha, sagrađenoj na katastarskoj parceli broj .. upisanoj u zemljišno-knjižni uložak .. KO selo ..., prividan pravni posao i da je tužilac po osnovu kupoprodaje i isplaćene kupoprodajne cene postao vlasnik porodične stambene zgrade postojeće na katastarskoj parceli br. .. ukupne površine 0.03.08 ha, označene kao zemljište pod zgradom – objektom i njivom treće klase, upisane u list nepokretnosti broj .. KO ..., što je tuženi dužan priznati i trpeti upis svojinskog prava tužioca kod Službe za katastar nepokretnosti Topola, pod pretnjom izvršenja. Stavom drugim izreke, obavezan je umešač na strani tuženog da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 214.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, umešač na strani tuženog je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija umešača dozvoljena i da je osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje se paušalno ukazuje i koje mogu biti razlog za izjavljivanje revizije u smislu člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je tokom 1998. godine prodao svoju imovinu koju je posedovao u ... (BiH) i odlučio da kupi nepokretnost u Republici Srbiji gde je u to vreme već živeo sa svojom suprugom u statusu izbeglice. Kako nije bio državljanin Republike Srbije, po savetu advokata odlučio je da kupi nepokretnost na ime svog sina, ovde tuženog BB koji je bio državljanin Republike Srbije, ali je od 1992. godine živeo i radio u Nemačkoj. Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen je i sudski overen 11.08.1998. godine između tuženog kao kupca, koga je po specijalnom ovlašćenju zastupala advokat Vesna Živanović i GG i DD u svojstvu prodavaca. Tužilac je prodavcima isplatio celokupnu kupoprodajnu cenu za nedovršenu prizemnu kuću pod krovom izgrađenu na parceli koje se prema starom premeru vodila kao parcela br. .. upisana u zknj.ul.br. .. KO selo ..., a po novom premeru vodi se kao katastarska parcela br. .. upisana u l.n.br. .. KO ... . Iste godine kada je kupljena, tužilac je u kuću uveo elektro i vodovodne instalacije, a 2000. godine je dobio dozvolu za dogradnju kuće, kada je dozidan sprat i završen krov, kuća je omalterisana spolja i iznutra, urađena je fasada i staza do ulice. Tužilac se nalazi u državini sporne nepokretnosti od dana njene kupovine 11.08.1998. godine. Umešač na strani tuženog VV u vreme zaključenja spornog ugovora o kupoprodaji nije bila u braku sa tuženim. Brak su zaključili 03.09.2002. godine, a već 06.09.2002. godine su zajedno otišli u Nemačku. U kuću koja je predmet spora dolazila je samo za vreme godišnjih odmora.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio (primarni) tužbeni zahtev za utvrđenje da je predmetni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti prividan pravni posao i posledično tome za utvrđenje prava svojine tužioca po osnovu pravnog posla kuporodaje iz razloga nepotpune pasivne legitimacije jer tužbom nisu obuhvaćeni prodavci iz ugovora kao nužni suparničnari. U pogledu drugog tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio utvrđenje prava svojine po osnovu kupoprodaje, prvostepeni sud je ocenio da se radi o eventualnom tužbenom zahtevu koji je sadržan u odbijenom primarnom tužbenom zahtevu, odnosno da se radi o istom (ponovljenom) zahtevu zbog čega je u ovom delu odbacio tužbu (pogrešno navodeći u izreci da se odbacuje tužbeni zahtev). Dok je u odnosu na tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine po osnovu održaja zaključio da tužilac po ovom osnovu nije stekao vlasništvo na nepokretnosti jer nisu ispunjeni kumulativni zakonski uslovi za sticanje svojine vanrednim održajem budući da do dana podnošenja tužbe (09.09.2015. godine) nije protekao rok od 20 godina potreban za sticanje svojine po ovom osnovu koji se računa od dana stupanja tužioca u posed nepokretnosti, a to je dan zaključenja ugovora (11.08.1998. godine).

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u delu odluke o primarnom tužbenom zahtevu tako što je utvrdio da je sporni ugovor o kuporodaji nepokretnosti prividan pravni posao i da je tužilac po osnovu kupoprodaje i isplaćene cene postao vlasnik navedene stambene zgrade i zemljišta pod zgradom. Stanovišta je da je osporeni ugovor o kupoprodaji prividan samo u odnosu na tuženog koji je u ugovoru označen kao kupac, a ne u celosti, te da između tužioca i prodavaca iz ugovora nisu sporni bitni elementi ugovora o kupoprodaji iz kog razloga prodavci ni ne moraju biti obuhvaćeni tužbom kao nužni suparničari u smislu člana 211. ZPP, kako je to pogrešno zaključio prvostepeni sud. Dalja argumentacija drugostepenog suda je da predmetni ugovor prikriva pravni posao kupoprodaje nepokretnosti između tužioca koji je kao kupac u celosti isplatio kupoprodajnu cenu i prodavaca, te da promet nepokretnosti između njih ispunjava sve uslove za pravnu valjanost u smislu člana 4. stav 2. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik SRS“ broj 43/81...40/89; „Službeni list SFRJ“ broj 55/90 i „Službeni glasnik RS“ broj 53/93...53/95), koji je važio u vreme zaključenja osporenog ugovora, jer postoji pisani i sudski overeni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava i ne može se prihvatiti kao pravilno.

Naime, pravilno je pravno stanovište prvostepenog suda da se u konkretnom slučaju radi o nužnom suparničarstvu iz člana 211. stav 1. ZPP, koje postoji kada zbog prirode pravnog odnosa ili po zakonu tužbom moraju da se obuhvate sva lica koja su učesnici materijalnopravnog odnosa. Ako sva lica iz stava 1. ovog člana nisu obuhvaćena tužbom kao stranke, sud će da odbije tužbeni zahtev kao neosnovan (stav 2.).

Dakle, parnični odnosi jedinstvenih suparničara sjedinjeni su y postupku određenom unutrašnjom materijalno-pravnom vezom koju nameće zakon ili priroda pravnog odnosa, a jedinstveno suparničarstvo je i nužno kad ce sudska zaštita može ostvariti samo ako procesna zajednica suparničara obuhvati sve subjekte pravnog odnosa iz kojeg je nastao spor. Nužno jedinstveno suparničarstvo proizlazi upravo iz nedeljivosti i jedinstvenosti materijalno-pravnog odnosa koji je predmet spora, zbog čega je pogrešno stanovište drugostepenog suda o deljivosti tog odnosa. Kako je tužbom u ovoj pravnoj stvari traženo utvrđenje da je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti prividan pravni posao i posledično tome da je tužilac vlasnik nepokretnosti po osnovu kupoprodaje i isplaćene cene, a nisu obuhvaćeni kao stranke svi učesnici tog kupoprodajnog odnosa kao materijalnopravnog odnosa (konkretno nisu obuhvaćeni prodavci iz ugovora), pravilno je prvostepeni sud odbio ovaj tužbeni zahtev zbog nepotpune pasivne legitimacije.

Takođe, pogrešno je stanovište drugostepenog suda da je sporni kupoprodajni ugovor između tuženog kao kupca i bračnog para G-D kao prodavaca prividan pravni posao koji prikriva ugovor o kupoprodaji između tužioca kao kupca i istih prodavaca. Ovo stoga što je odredbom člana 66. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) propisano da ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor, važi taj drugi ali samo ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost, a u konkretnom slučaju pravni posao kupoprodaje između tužioca i prodavca nije punovažan zato što mu nedostaje stroga zakonska forma (pisani ugovor sa sudskom overem potpisa ugovarača). Takođe, usmeni sporazum o kupoprodaji nepokretnosti ne može se nikako osnažiti, odnosno konvalidacija takog ugovora putem izvršenja (isplatom kupoprodajne cene i stupanjem u posed nepokretnosti) nije bila moguća prema Zakonu o prometu nepokretnosti koji je važio u vreme zaključenja ugovora, niti prema kasnijim zakonima o prometu nepokretnosti.

U odnosu na (eventualni) tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine tužioca po osnovu održaja, pravilno je prvostepeni sud cenio ispunjenost svih zakonskih uslova iz člana 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (u daljem tekstu: ZOSPO) za sticanje prava svojine održajem. U situaciji kada je utvrđeno da tužilac nema zakonitu državinu u smislu člana 72. stav 1. ZOSPO jer nema punovažan pravni osnov koji je potreban za sticanje svojine iz prethodno navedenih razloga, ali je savestan držalac nepokretnosti na kojoj drugi ima pravo svojine (tuženi je upisani vlasnik), pravilno je prvostepeni sud zaključio da mu je potreban rok od 20 godina da bi stekao pravo svojine vanrednim održajem, ali da ovaj rok nije protekao do momenta podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari 09.09.2015. godine.

Kako je povodom revizije umešača na strani tuženog preinačena pobijana drugostepena presuda i odbijena žalba tužioca, to je prvostepena presuda potvrđena i u delu odluke o troškovima postupka, dok je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Umešač na strani tuženog je uspeo u postupku po reviziji pa mu na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. ZPP, pripadaju opredeljeni troškovi revizijskog postupka. Visina je odmerena na ime traženih troškova i to: za sastav revizije 45.000,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknada troškova za rad advokata važećoj u vreme preduzimanja ove parnične radnje („Službeni glasnik RS“, br. 37/2021 od 14.04.2021. godine), kao i na ime sudske takse za reviziju i za odluku po reviziji po 97.500,00 dinara, prema tarifnom broju 1 i 2 Taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94...95/2018).

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 165. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić