Protiv preinačujućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14), ispitao je pobijanu presudu na osnovu člana 408. tog zakona i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilji je 23.06.2006. godine od strane radnika SUP Sremska Mitrovica oduzeto polovno putničko vozilo marke „Peugeot“, (godina proizvodnje 2003.) sa pređenih 130.000 kilometara. Razlog oduzimanja vozila je vođenje krivičnog postupka protiv lica od koga je tužilja kupila vozilo 2005. godine, u kom postupku je to lice oslobođeno optužbe. Tužilji je vozilo vraćeno 27.10.2016. godine. U trenutku oduzimanja vozilo je bilo u ispravnom stanju i tužilja ga je koristila za potrebe radnje koju drži, dok u trenutku vraćanja nije bilo u voznom stanju. Razlika vrednosti vozila u momentu oduzimanja i momentu vraćanja je 514.633,00 dinara, odnosno 4.344 evra prema vrednosti evra na dan veštačenja (118,4703 evra za 1 dinar). Troškovi zamene delova i šlepanja prouzrokovani stajanjem vozila (za koje postoje fiskalni računi) iznose 52.200,00 dinara, odnosno 424 evra prema vrednosti evra na dan veštačenja 10.12.2016. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev nalazeći da je tužena u obavezi da tužilji naknadi materijalnu štetu u traženom iznosu, na osnovu člana 172. stav 1. u vezi člana 189. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za iznos koji predstavlja umanjenje vrednosti vozila, odnosno razliku vrednosti vozila od dana oduzimanja do dana vraćanja, nalazeći da tužena nije u obavezi da tužilji naknadi štetu u visini utvrđene vremenske amortizacije koja bi nastupila po redovnom toku stvari, a tužilja nije dokazala štetu usled eventualno većeg procenta amortizacije zbog neodgovarajućeg čuvanja vozila. Prvostepena presuda je potvrđena u delu kojim je tužilji dosuđena naknada troškova dovođenja vozila u vozno stanje, kao stvarna štetu koju je pretrpela usled nepravilnog rada organa tužene na osnovu člana 172. ZOO.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište drugostepenog suda u revizijom pobijanom delu odluke zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Po članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist) po članu 155. navedenog zakona. Oštećeni ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, s tim što se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečenom štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. stav 1. i 2. ZOO).

Da bi tužilja imala pravo na naknadu štete potrebno je da je šteta nastala kao posledica protivpravnosti, odnosno nezakonitog ili nepravilnog rada što znači da bi oštećeni ostvario pravo na naknadu štete od pravnog lica po pravilima o odgovornosti za drugog u obavezi je da dokaže pored opštih uslova za građansko- pravnu odgovornost (uzročna veza i šteta), da je šteta pričinjena nezakonitim odnosno nepravilnim radom organa pravnog lica u vršenju svojih funkcija.

U konkretnom slučaju tužilji je dosuđena naknada štete u visini vrednosti izvršenih popravki, odnosno dovođenja vozila u vozno stanje nakon vraćanja, s obzirom da je veštačenjem utvrđeno šta je od delova vozila moglo biti oštećeno u vremenskom periodu od 10 godina i 4 meseca, odnosno na koje delove vozila je mogao imati uticaj ovaj vremenski period (bez obzira na nekorišćenje vozila), pa je vrednost popravki radi dovođenja vozila u vozno stanje utvrđena u iznosu od 52.200,00 dinara. Tužilja je pored toga tražila i naknadu štete u visini umanjene vrednosti vozila, odnosno razlike vrednosti vozila na dan oduzimanja i vrednosti na dan vraćanja, do koje bi došlo i po redovnom toku stvari (vremenska amortizacija). Pravilno je stanovište drugostepenog suda da ta vrsta štete nije u uzročno posledičnoj vezi sa postupanjem organa tužene u vršenju svojih funkcija (član 172. stav 1. ZOO), pa su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava i pravu tužilje na naknadu štete zbog gubitka vrednosti vozila po osnovu redovne amortizacije.

Visina i obim naknade štete zavise od činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju, pa su bez uticaja navodi revizije kojima se ukazuje na pravnosnažnu presudu donetu u drugom postupku povodom zahteva za naknadu štete zbog oduzimanja vozila, čime se zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje što nije dozvoljen revizijski razlog po članu 407. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić