Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11...18/20) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi AA je bio zaposlen kod tužioca, kao broker, sa ovlašćenjem da izvršava naloge klijenata za kupovinu i prodaju hartija od vrednosti. Njegov klijent je između ostalih bio i VV, koji je radi trgovine hartijama od vrednosti uplatio na račun u banci „Eurobank EFG Štedionica“ AD iznos od 100.000 evra. Navedeni iznos tuženi AA je, bez naloga VV, prebacio na račune koje je po prethodnom dogovoru sa tuženim BB isti otvorio u „Banca Intesa“ AD na ime VV, tako što je na osnovu kopije pasoša VV, koji mu je predao tuženi AA sačinio lažnu javnu ispravu – pasoš Republike Slovenije, u koji je uneo lične podatke VV i zalepio svoju sliku. Koristeći se lažnom javnom ispravom, tuženi BB je podigao sa računa novac u ukupnom iznosu od 9.031.005,00 dinara, od kog iznosa je tuženom AA predao iznos od 7.295.922,00 dinara, dok je za sebe zadržao iznos od 1.728.477,00 dinara. Tužilac je prihvatajući odgovornost za štetu koju je tuženi AA, kao zaposleni kod njega pričinio VV, sa VV zaključio vansudsko poravnanje 07.05.2007. godine, kojim se obavezao da mu isplati iznos od 111.640,56 evra u dinarskoj protivvrednosti, koji iznos prema odredbi člana 1. stav 2. navedenog poravnanja predstavlja protivvrednost u evrima sume dinara koju je sa falsifikovanih računa na ime VV kod „Banca Intesa“ AD zloupotrebivši ovlašćenje, prisvojio i podigao tuženi AA. Postupajući po navedenom vansudskom poravnanju tužilac je 14.05.2007. godine uplatio na račun VV iznos od 9.276.437,41 dinara. Protiv tuženih pokrenut je krivični postupak i presudom Okružnog suda u Beogradu K 2222/08 od 08.12.2009. godine (postala pravnosnaža 02.06.2011. godine) oglašeni su krivim, i to tuženi AA za izvršenje krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi stava 3.1. KZ, a tuženi BB za izvršenje krivičnog dela zloupotreba službenog položaju u pomaganju iz člana 359. stav 4. u vezi stava 3.1. u vezi sa članom 35. KZ i osuđeni na kaznu zatvora. Navedena krivična dela tuženi su izvršili u periodu od 05.01.2006. godine do 06.03.2007. godine. Tuženi AA je isplatio tužiocu deo novca i to 14.02.2008. godine iznos od 660.000,00 dinara, a 17.10.2008. godine iznos od 200.000,00 dinara. Tužilac je istakao imovinskopravni zahtev u napred navedenom krivičnom postupku 23.10.2009. godine.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahteve tužioca, i u odnosu na tuženog AA i istog obavezao da tužiocu isplati iznos od 6.435.922,00 dinara, sa kamatom od 14.05.2007. godine do isplate, primenom člana 163. Zakona o radu i člana 170. Zakona o obligacionim odnosima, smatrajući da je neosnovan prigovor zastarelosti potraživanja tužioca, primenom člana 377. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u odnosu na tuženog AA, smatrajući da je potraživanje tužioca zasterelo, primenom člana 171. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, sa obrazloženjem da je od 14.05.2007. godine, kao dana kada je po vansudskom poravnanju od 07.05.2007. godine tužilac oštećenom VV isplatio štetu koju mu je pričinio tuženi AA, kao bivši zaposleni kod tužioca pa do podnošenja tužbe 18.01.2016. godine protekao rok zastarelosti propisan članom 171. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud je zaključio da isti rok važi i za isticanje imovinskoprvnog zahteva tužioca u krivičnom postupku vođenom protiv tuženog AA, ukoliko bi se podnošenjem istog smatralo prekidom zastarelosti.

Po oceni Vrhovnog suda pogrešan je zaključak drugostepenog suda da je potraživanje tužioca zastarelo.

Članom 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, a stavom 2. istog člana, da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete.

Iz sadržine navedene zakonske odredbe proizlazi da se zastarevanje naknade štete prouzrokovane krivičnim delom vezuje za vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, kao i da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja, povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete. Zastarelost krivičnog gonjenja za krivično delo za koje je tuženi AA oglašeni krivim (zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi stava 3.1. Krivičnog zakonika), prema članu 103. tačka 2) Krivičnog zakonika nastupa kada protekne petnaest godina od izvršenja krivičnog dela, a prema članu 104. stav 6. istog zakona, zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja, u konkretnom slučaju protekom 30 godina od izvršenja krivičnog dela, od kada se ima računati i dan nastanka štete.

S obzirom na to da je pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Beogradu K 2222/08 od 08.12.2009. godine (postala pravnosnaža 02.06.2011. godine) tuženi AA oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi stava 3.1. KZ i osuđen na kaznu zatvora, to sledi da je šteta tužiocu prouzrokovona krivičnim delom, zbog čega se prilikom ocene prigovora zastarelosti ima primeniti odredba iz člana 377. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima. Kako je krivično delo izvršeno u periodu od 05.01.2006. godine do 06.03.2007. godine, a tužba podneta 18.01.2016. godine, to sledi da potraživanje tužioca nije zastarelo, jer nije nastupila zastarelost krivičnog gonjenja za krivično delo za koje je tuženi AA oglašeni krivim, budući da nije proteklo petnaest godina od izvršenja krivičnog dela do podnošenja tužbe.

Stoga se ne može prihvatiti kao pravilan zaključak drugostepenog suda da je potraživanje tužioca zastarelo, već je pravilan zaključak prvostepenog suda da potraživanje tužioca nije zastarelo.

Kod utvrđenog da je tužilac štetu koju je tuženi AA, kao zaposleni kod tužioca prouzrokovao VV u iznosu od 7.295.922,00 dinara i da je tužilac taj iznos uplatio na račun VV 14.05.2007. godine, da je tuženi AA isplatio tužiocu deo tog iznosa, i to 14.02.2008. godine iznos od 660.000,00 dinara, a 17.10.2008. godine iznos od 200.000,00 dinara, to je pravilno prvostepeni sud zaključio da tužilac ima pravo da se od tuženog AA regresira, jer je štetu prouzrokovao namerno i pravilno obavezao tuženog AA da tužioci isplati preostali iznos od 6.435.922,00 dinara sa kamatom od 14.05.2007. godine do isplate, pravilnom primenom člana 163. Zakona o radu i člana 170. i 171. Zakona o obligacionim odnosima.

Sa napred navedenih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Odluku o troškovima revizijskog postupka, sadržanu u stavu drugom izreke, Vrhovni sud je doneo na osnovu člana 165. stav 2. u vezi sa članom 153. stav 1. i 154. ZPP. Tužiocu su priznati troškovi na ime sastava revizije u iznosu od 60.000,00 dinara, prema AT važećoj u vreme preduzimanja te parnične radnje.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković