U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužioca D.K. iz O., čiji je punomoćnik M.G., advokat iz O., protiv tuženog Grada Beograda, koga zastupa Gradski javni pravobranilac, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž br.108/12 od 25.09.2013. godine u sednici održanoj na dan 22.10.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 108/12 od 25.09.2013. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJE SE presuda Višeg suda u Beogradu Gž 108/12 od 25.09.2013. godine, tako što se odbija žalba tuženog kao neosnovana a presuda Opštinskog suda u Obrenovcu P 757/08 od 10.12.2009. godine se POTVRĐUJE u stavu prvom i četvrtom izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Opštinskog suda u Obrenovcu P br.757/08 od 10.12.2009. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati 80.000,00 dinara i to za pretrpljene fizičke bolove 50.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove usled naruženosti 30.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.12.2009. godine do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev za naknadu štete za pretrpljene fizičke bolove preko dosuđenog iznosa od 50.000,00 do traženih 100.000,00 dinara, stavom trećim izreke utvrđeno je da je tužba povučena u delu zahteva za isplatu naknade štete zbog pretrpljenog straha u visini od 180.000,00 dinara i stavom četvrtim izreke obavezan tuženi da tužiocu plati troškove parničnog postupka od 38.200,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 108/12 od 25.09.2013. godine, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom i stavu četvrtom izreke, pa je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati 80.000,00 dinara i to za pretrpljene fizičke bolove 50.000,00 dinara i duševne bolove zbog naruženosti 30.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.12.2009. godine do isplate kao i zahtev tužioca za naknadu troškova postupka. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremeno je izjavio reviziju tužilac pobijajući je zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom po članu 395. ZPP.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu R3 35/14 od 12.03.2015. godine, predloženo je Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 108/12 od 25.09.2013. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji izraženu kroz presude Višeg suda u Beogradu u odnosu na presude Apelacionog suda u Beogradu, Vrhovni kasacioni sud je našao da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 395. Zakona o parničnom postupku, da se revizija tužioca smatra izuzetno dozvoljenom, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse odlučio kao u stavu I izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 125/04, 111/09), koji se na konkretan slučaj primenjuje na osnovu ovlašćenja iz člana 506. stav 1. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti a revizijom se ne ukazuje na postojanje nekih drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje mogu biti revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju čopor pasa lutalica je dana 05.11.2008. godine oko 21,00 čas u naselju D. u O. napao tužioca kojom prilikom je tužilac zadobio laku telsnu povredu u vidu ujedne rane leve potkolenice, zbog čega je trpeo bolove jakog intenziteta koji su se odražavali šest sati od povređivanja, bolove srednjeg intenziteta u trajanju od pet dana, a zatim bolove slabog intenziteta još petnaest dana. Kod tužioca postoji naruženost lakog stepena zbog ožiljka koji je ostao nakon ujeda.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je utvrdio da je tuženi odgovoran za nematerijalnu štetu koja je tužiocu prouzrokovana napadom pasa lutalica i da tužilac s obzirom na intenzitet i dužinu trajanja fizičkih bolova i zbog stepena naruženosti ima pravo na naknadu štete. Zbog toga je primenom člana 184. Zakona o obligacionim odnosima, člana 8. stav 1. Zakona o komunalnim delatnostima obavezao tuženog da tužiocu isplati novčanu naknadu nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove i naruženost u iznosima odmerenim u skladu sa članom 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Odlučujći o žalbi tuženog drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio nalazeći da je Statutom Grada Beograda („Sl. list Grada“, br.14/04 i 30/04), propisano da gradske opštine (među kojima je i Opština Obrenovac), obezbeđuju uslove za obavljanje i razvoj komunalnih delatnosti i u tu svrhu osnivaju javna preduzeća, a da je gradska opština Obrenovac dužna da na svojoj teritoriji organizuje poslove hvatanja i zbrinjavanja napuštenih životinja, u skladu sa članom 46. stav 1. Zakona o veterinarstvu („Sl. glasnik RS“, broj 91/2005), što ukazuje da tuženi Grad Beograd nije u obavezi da tužiocu naknadi štetu koju je pričinio pas lutalica na teritoriji Gradske opštine Obrenovac.

Osnovano se u reviziji tužioca ukazuje da je drugostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo.

Pravilno je po oceni ovoga suda prvostepeni sud zaključio da je tuženi u obavezi da tužiocu naknadi prouzrokovanu štetu. Ova obaveza proizilazi iz člana 184. ZOO, kojom je propisano da preduzeća i druga pravna lica koja vrše komunalnu ili sličnu drugu delatnost od opšteg interesa odgovaraju za štetu ako bez opravdanog razloga obustave ili neredovno vrše svoju uslugu. Statutom Grada Beograda („Sl. list Grada Beograda“ broj 39/08), koji se primenjuje na konkretan slučaj, predviđeno je da je grad jedinica lokalna samouprave u kojoj građani ostvaruju pravo na lokalnu samoupravu upravljanjem javnim poslovima od neposrednog zajedničkog i opšteg interesa za građane (član 2. stav 2), a članom 6. je predviđeno da Grad ima svojstvo pravnog lica. Grad Beograd preko svojih organa organizuje zoo higijensku službu za obavljanje poslova hvatanja i zbrinjavanja napuštenih životinja u prihvatilište za životinje, neškodljivo uklanjanje leševa uginulih životinja i njihov transprot do objekta za sakupljanje i tretman (član 25. stav 1. tačka 14), dok za gradske opštine obavljanje tih poslova nije predviđeno – član 77. Statuta.

Imajući u vidu navedeno, proizilazi da je za štetu koju pričine psi lutalice na njegovoj teritoriji odgovoran Grad Beograd, jer je njegova zakonska obaveza bila da na teritoriji Grada organizuje zoo higijensku službu koja obavlja poslove hvatanja i zbrinjavanja napuštenih životinja, a koji poslovi predstavljaju poslove od javnog interesa, pa je pravilan zaključak prvostepenog suda da je tuženi pasivno legitimisan u ovoj parnici.

Visina novčane naknade za pretrpljene fizičke bolove i naruženost odmerena je u skladu sa kriterijumima iz člana 200. ZOO i člana 224. ZPP. Polazeći od težina povreda koje je tužilac zadobio, intenziteta i vremena trajanja fizičkih bolova i stepena naruženosti prvostepeni sud je pravilno utvrdio iznos koji predstavlja realnu satisfakciju za ove vidove nematerijalne štete. Prilikom određivanja naknade sud je vodio računa o tome da ona bude adekvatna značaju povređenog dobra, cilju kome služi i prirodi i društvenoj svrsi obeštećenja.

Na osnovu izloženog Vrhovni kasacioni sud je uvažio reviziju tužioca preinačio drugostepenu presudu i odlučio kao u izreci primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.