U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Nikola Tadić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Subotici, radi rehabilitacionog obeštećenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3584/2018 od 18.10.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Somboru P 8/2017 od 07.05.2018. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda P 8/2017 od 18.06.2018. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev, stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužilji na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode oca, isplati iznos od 400.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 7.05.2018. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev preko dosuđenog do traženog iznosa od 30.000.000,00 dinara. Stavom četvrtim, tužena je obavezana da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 14.000,00 dinara. Stavom petim, tužilja je oslobođena obaveze plaćanja sudske takse.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3584/2018 od 18.10.2018. godine, odbijene su žalbe tužilje i tužene, presuda Višeg suda u Somboru P 8/2017 od 07.05.2018. godine, ispravljena rešenjem Višeg suda u Somboru P 8/2017 od 18.06.2018. godine, potvrđena je u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke. Odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11...87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.

Pri donošenju pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se konkretizovano ne ukazuje na bitne povrede zbog kojih se revizija može izjaviti, a koje su predviđene u članu 407. stav 1. tačke 1) do 3) ZPP. Osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja u reviziji, ne predstavlja dozvoljeni razlog zbog kojeg se revizija može izjaviti, nasuprot propisanog u članu 407. stav 2. ZPP. Revizijom se neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja AA je rođena ... .godine u ... . Njen otac BB rođen ... godine, po profesiji učitelj, lišen je bio slobode 16.06.1950. godine od strane UDB-e NR BIH, i zadržan u zatvorima u Republici BIH do 23.07. 1950. godine. Nakon izrečene administrative kazne u trajanju 30 meseci, deportovan je na Goli otok, zatvorsku ustanovu logorskog tipa , iz koje je na slobodu pušten 23.04.1953. godine. Posle njegovog hapšenja, tužiljina majka se preselila u selo ..., nije mogla da nađe posao, živela je u oskudici, a sa njom i tužilja u svom ranom detinjstvu. Tužilja je od rođenja pa do uzrasta ... godine i ... meseca, rasla bez roditeljskog staranja svog oca. Ostala je naglašeno vezana za majku. Kada je otac izašao iz zatvora, porodični život je nastavljen. Tužilja je u daljem rasla uz oba roditelja. Porodica se preselila u ... gde je otac tužilje našao zaposlenje i radio kao učitelj, do porodičnog preseljenja u ..., gde je kao sekretar škole radio od 1956. godine do 1969.godine, kada je penzionisan.

Pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Somboru Rev 107/22 od 01.08.2013. godine, usvojen je zahtev za rehabilitaciju BB i utvrđeno da je u odnosu na njega izvršena povreda prava iz člana 1. i 2. u vezi člana 5. stav 1. Zakona o rehabilitaciji, time što je lišen slobode i zatočen u KPD Goli otok u periodu od 16.06.1950. godine do 23.04.1953. godine i da su bez dejstva pravne posledice te povrede. Odluka o rehabilitaciji tužiljinog oca zasnovana je na činjenicama o okolnostima njegovog lišenja slobode, boravka u zatvoru a da mu odluka o osudi nije uručena, da je uvršten u Registar osuđivanih lica po IB, sa podacima o izrečenoj administrativnoj kazni određenog trajanja, trajanju i mestu izdržavanja kazne, po kojima je zaključeno da je slobode bio lišen iz ideoloških razloga.

Dok je bila dete, tužilja u okruženju nije trpela posledice toga da je njen otac bio na Golom otoku. Nelagodu je doživela u gimnaziji kada joj je obzirom na tu činjenicu, dat savet od strane profesora da postane član Saveza komunista, što je tužilja prihvatila. Saznanja o patnjama koje je njen otac trpeo tokom lišenja slobode, s posledicama na njegovo ponašanje, nervozu, viku, potrebu da ga supruga stišava, kao i o oskudici u kojoj su ona i majka živele, dovijanju njene majke da radi svakakve poslove da bi preživele, imala su uticaja na pojavu neprijatnih emocija kod tužilje i stanja psihičke uznemirenosti, te trpljenja duševnog bola trajnijeg karaktera, promenjivog intenziteta tokom odrastanja i njenog daljeg života.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava zaključili da tužilja spada u krug lica koja imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode po članu 26. stav 3. u vezi člana 7. tačka 5. Zakona o rehabilitaciji („Službeni Glasnik RS“, br.92/2011), u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Pravilnom primenom člana 200 Zakona o obligacionih odnosa odlučeno je o visini tužilji pripadajuće naknade nematerijalne štete. Pobijana odluka je zasnovana na razlozima koje Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilne. Tužilja u vreme lišenja slobode oca nije bila rođena. Kada je njen otac na slobodu pušten, tužilja je imala nešto više od ... godine. U tom periodu, kada zbog uzrasta nesumnjivo nije bila svesna činjenica i okolnosti koje su uzrokovale njegovo odsustvo, tužilja je rasla bez staranja oca. Kasnija dešavanja jesu se odrazila na kvalitet života i ličnost tužilje zbog čega je trpela duševne patnje. Pri odlučivanju o novčanoj naknadi koja tužilji pripada, cenjene su sve relevantne činjenice, prvenstveno dužina perioda u kojem je tužilja odrastala bez oca, uzrast tužilje, okolnosti koje su nastupile nakon puštanja njenog oca na slobodu, protek vremena, kao i da je tužilji izvesna satisfakcija pružena donošenjem odluke o rehabilitaciji njenog oca. Drugostepeni sud je, kao i prvostepeni, zaključio da je dosuđeni iznos pravične novčane naknade tužilji (kao jedinstveni vid nematerijalne štete) zbog duševnih bolova usled lišenja slobode roditelja, adekvatan značaju povređenog dobra i cilju naknade, da se istim ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom, a da naknada u većem iznosu ne bi bila u skladu sa svrhom koja se ostvaruje pravičnom novčanom naknadom.

U reviziji se ističe da je pobijana odluka doneta pogrešnom primenom materijalnog prava, da su proizvoljnom i arbitrarnom primenom prava povređene određene ustavne, zakonske i norme međunarodnog prava. Pri tom, pozivajući se na pojedine odredbe Ustava RS, ratifikovanu UN Konvenciju protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka, važeći Zakon o rehabilitaciji, Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o nasleđivanju, Zakon o krivičnom postupku iz 2011. godine sa izmenama i dopunama, Zakon o zabrani diskriminacije donet 2009. godine, Konvenciju MOR broj 105 koja se odnosi na ukidanje prinudnog rada, međunarodne smernice i preporuke, tužilja u reviziji ističe da je duševne bolove imala jer je rasla bez roditeljskog staranja svog oca, a takođe i da je bila žrtva torture jer je njen otac neopravdano proglašen izdajnikom, a tako i cela porodica izdajničkom, pa je i ona bila žrtva torture koja je decenijama trajala dok je trajala komunistička vlast. Pored toga, i da je kao ćerka lica koje je bilo direktna žrtva akta torture, dok je trajalo neopravdano lišenje slobode njenog oca, bila posredna žrtva torture kao dete i izdržavano lice, uskraćena za roditeljsko staranje i izdržavanje od strane oca, koji je jedini u porodici radio, da se tortura prema njenom ocu prelila i na nju, jer je bila bez osnovnih sredstava za život. Držeđi da tome dužna pažnja nije posvećena, ukazuje da je preniska naknada dosuđena, niža od komparativnih u sudskoj praksi i nedovoljna prema njenim trpljenjima kao žrtve torture. Smatra da je naknadu trebalo odrediti u tužbom potraživanom iznosu od 30.000.000,00 dinara.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da nisu osnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Pravo na naknadu štete rehabilitovanom licu i određenom krugu lica, uredio je Zakon o rehabilitaciji („Službeni Glasnik RS“, br.92/2011). Pravo na novčanu naknadu za duševne bolove zbog lišenja slobode, kao što je ovde slučaj, ostvaruje se pod uslovima propisanim odredbama Zakona o rehabilitaciji i Zakona o obligacionim odnosima. Propisanim uslovima za ostvarenje navedenog prava, ne povređuju se ustavne i konvencijske garantije prava, kao ni opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava, potvrđena međunarodnim ugovorima. Pitanje visine novčane naknade određenom licu iz kruga zakonom predviđenih za ostvarenje prava na naknadu za duševne bolove zbog lišenja slobode roditelja tog lica, spada u domen primene kriterijuma propisanih u članu 200 Zakona o obligacionim odnosima, na čiju primenu upućuje Zakon o rehabilitaciji. Propisano omogućuje da se tim licima pruži primerena novčana satisfakcija putem jedinstvene naknade za sveukupnost njihovog trpljenja u prošlosti. U skladu sa navedenim, postupljeno je u konkretnom slučaju i na taj način materijalno pravo nije povređeno.

Tužilja je živela bez očevog roditeljskog staranja u vreme dok je njen otac izdržavao izrečenu zatvorsku kaznu na Golom otoku. Pravnosnažnom sudskom odlukom tužiljin otac je rehabilitovan. U prisustvu tih činjenica, tužilja ostvaruje pravo na novčanu naknadu za duševne bolove zbog lišenja slobode svog oca. Visina naknade se određuje prema utvrđenim okolnostima konkretnog slučaja, a tako da posluži kao vid satisfakcije onom licu koje ostvaruje pravo na naknadu zbog svojih trpljenja. Na taj način naknada se individualizuje.

Tužilja pravo na naknadu ostvaruje zbog uskraćenosti u detinjstvu na život sa roditeljem koji je aktom vlasti bio lišen slobode. Tim lišenjem slobode uslovljene činjenice o njenim trpljenjima duševnih bolova u periodu odrastanja, uživaju značaj. Izvan tog okvira, navodi o torturi ne utiču na drugačiju ocenu, imajući u vidu utvrđene činjenice o okolnostima tužiljinog života i odrastanja. I to, kao sasvim malog deteta prirodno upućenog na majku kada se otac nazio na Golom otoku, na kom uzrastu tužilja nije mogla imati svest i saznanje o težini situacije, kao ni sećanje na taj period svog života. Zatim, njenog odrastanja uz oba roditelja od navršene druge godine života, u uslovima da je otac radio kao učitelj, da tužilja tokom odrastanja i školovanja nije bila socijalno marginalizovana, diskriminisana, niti izložena većim neprijatnostima zbog činjenice osuđivanosti oca na političko ideološkoj osnovi. Imajući u vidu utvrđenu činjenicu da je tužilja po savetu profesora, postala član komunističke partije, da druge događaje kao izvor patnje nije navela, revizijska tvrdnja da je tužilja bila višedecenijska žrtva torture sve dok je trajala komunistička vlast, nije održiva.

Duševni bolovi svake osobe ponaosob uslovljene su okolnostima vezanim za tu osobu. Ne mogu se poistovetiti, niti u istu ravan dovoditi izvorno nastali i u kontinuitetu trpljeni duševni bolovi lica lišenog slobode pod prisilnim radom, rehabilitovanog lica, i duševni bolovi deteta koje je rođeno za vreme trajanja te povrede prava i slobode jednog roditelja, indukovani sadržajem o teškim uslovima koji su pogodili dete i drugog roditelja. To se ni po osobenostima trpljena, ni po intenzitetu i trajanju, ne može na jednak način vrednovati. Izvori i osobenosti trpljenja duševnih bolova su individualni. Kod odlučivanja, u razmatranju su kao relevantne uzete činjenice o uslovima odrastanja tužilje. O naknadi je odlučeno u skladu sa kriterijumima propisanim članom 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, na čiju primenu upućuje član 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, razloga za drugačiju odluku nema, a ni osnova za komparaciju sa drugim slučajevima, imajući u vidu specifičnosti svakog pojedinog slučaja, osude, porodičnih prilika, socijalnog statusa, odnosa u vršnjačkom i širem okruženju. Posebne okolnosti zbog kojih se naknada priznaje sa ove vremenske distance, ne isključuju primenu opštih pravila po kojima se odlučuje o zahtevima za naknadu nematerijalne štete. Pravična naknada nematerijalne štete, kao oblik otklanjanja štetne posledice, s obzirom da restitucija po prirodi stvari nije moguća, sastoji se u isplati sume novca, kao satisfakciji za pretrpljenu nematerijalnu štetu. Pravična naknada ne sme biti cilj, već mora biti sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete, osobi kojoj je naknada priznaje. Po visini naknada ne sme pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i svrhom.

Imajući u vidu sve napred navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se revizijom ističe pogrešna primena materijalnog prava.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić