Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci preko zajedničkog punomoćnika podnose blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o izjavljenoj reviziji odlučuje na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18) propisano je da revizija može da se izjavi zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. O dozvoljenosti i osnovanosti revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o zahtevu tužilaca za novčano obeštećenje, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Privrednim sudom u Somboru u predmetu St 11/2010, a povreda navedenog prava tužilaca je utvrđena pravnosnažnim rešenjima Privrednog suda u Somboru. O pravu tužilaca na novčano obeštećenje i visini obeštećenja nižestepeni sudovi su odlučili primenom članova 22, 26. i 30. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, dosudivši im novčano obeštećenje u iznosu od po 400 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate sa pripadajućom zateznom kamatom, dok je u preostalom delu - za iznos od po 2.600 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj na isti način, tužbeni zahtev odbijen kao previsoko postavljen. U reviziji se ukazuje na neujednačenu sudsku praksu u pogledu odlučivanja o visini naknade za novčano obeštećenje, međutim, u presudi koja je priložena uz reviziju nije reč o identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, kao što je u ovoj parnici, tako da nema potrebe za odlučivanjem o posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse. Visina novčanog obeštećenja određuje se u svakom konkretnom slučaju prema činjenicama i okolnostima slučaja, koje su od uticaja za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije tužilaca, primenom člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 10.08.2018. godine sa zahtevom za novčano obeštećenje zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku od po 800 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, a podneskom pun. tužilaca od 26.10.2018. godine tužba je preinačena povećanjem zahteva za isplatu, tako što je postavljen zahtev za isplatu od po 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Članom 27. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) propisano je da nezavisno od vrste i visine tužbenog zahteva, u postupku pred sudom shodno se primenjuju odredbe o sporovima male vrednosti iz zakona kojim se uređuje parnični postupak (stav 1.) i da revizija nije dozvoljena (stav 3.).

Odredbom člana 468. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. istog zakona, propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Imajući u vidu da u postupku po tužbi za novčano obeštećenje revizija nije dozvoljena u smislu člana 27. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku u vezi člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku, to je Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu drugom izreke, primenom člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić