U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Mirjane Andrijašević, Gordane Komnenić, Dobrile Strajina i Marije Terzić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Slobodan Nešić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo pravde, Osnovni sud u Vranju, koju zastupa Državno pravobranilaštvo - Odeljenje u Leskovcu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 3138/22 od 11.10.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 22.06.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužioca i PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 3138/22 od 11.10.2022. godine, u odbijajućem delu stava drugog izreke i u stavu trećem izreke, tako što se ODBIJA, kao neosnovana, žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Vranju P 3211/21 od 11.07.2022. godine, u usvajajućem delu stava prvog izreke kojim je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od još 300.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 11.07.2022. godine do isplate i u stavu drugom izreke.

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Nišu Gž 3138/22 od 11.10.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužioca izjavljena protiv stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Nišu Gž 3138/22 od 11.10.2022. godine.

OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 95.300,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P 3211/21 od 11.07.2022. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, u periodu od 28.12.2012. godine do 06.06.2013. godine, isplati iznos od 700.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate i odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode za veći iznos od dosuđenog do traženog iznosa od 1.000.000,00 dinara, odnosno za iznos od 300.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 138.725,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 3138/22 od 11.10.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu stava prvog izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u usvajajućem delu stava prvog izreke, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, u periodu od 28.12.2012. godine do 06.06.2013. godine, isplati iznos od 400.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 11.07.2022. godine kao dana presuđenja do isplate, dok je za višak tužbenog zahteva od dosuđenog iznosa od 400.000,00 dinara do iznosa od 700.000,00 dinara, sa kamatom, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka, sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude, tako što je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 79.600,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Revizija tužioca izjavljena protiv odbijajućeg dela stava drugog izreke i protiv stava trećeg izreke drugostepene presude je dozvoljena u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011…10/2023, u daljem tekstu: ZPP), zbog čega u ovom delu nije bilo mesta oceni dozvoljenosti izuzetne revizije primenom člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu, u navedenom delu, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Vranju K 276/18 od 13.02.2019. godine oslobođen optužbe da je učinio krivično delo izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, u vezi čl. 33. i 61. KZ, a pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Vranju K 438/19 od 03.06.2020. godine prema tužiocu je odbijena optužba za krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. u vezi člana 33. KZ, zbog kojih optužbi je tužilac bio u pritvoru u periodu od 28.12.2012. godine do 06.06.2013. godine, ukupno 158 dana, određenog na osnovu člana 211. stav 1. tačka 3. ZKP, zbog opasnosti da će ponoviti izvršenje dela koje mu je stavljeno na teret. Tužilac se 07.04.2021. godine obratio tuženoj zahtevom za obeštećenje van spora, ali nije došlo do postizanja sporazuma. Tužilac je u vreme pritvaranja bio odbornik u Skupštini Grada, pa su o događaju povodom kog je tužilac pritvoren izveštavali mediji, a zbog političkih pritisaka tužilac je morao da podnese ostavku čime je izgubio mandat u Skupštini. Tužilac je u to vreme bio veren i verenica je htela da ga ostavi, jer se pričalo da će dugo godina provesti u zatvoru. Po izlasku iz pritvora tužilac nije mogao da nađe zaposlenje, zbog čega je napustio zemlju tokom 2014. godine. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka neuropsihijatra utvrđeno je da je tužilac trpeo duševne bolove jakog intenziteta u trajanju od 158 dana u vidu psihičke neravnoteže, koja se ogledala u jakoj napetosti, uzmenirenosti, nesanici, zabrinutosti za ishod iznenadne neprijatne situacije i neizvesnog boravka u specifičnim uslovima, da je sledeća tri meseca trpeo duševne bolove srednjeg intenziteta, dok je duševne bolove slabog intenziteta trpeo narednih šest meseci.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je primenio materijalno pravo iz člana 584. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011..35/2019) i članova 200. i 277. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi člana 232. ZPP i obavezao tuženog da tužiocu, na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, isplati iznos od 700.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja, pa do konačne isplate, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev za naknadu nematerijlane štete u iznosu od još 300.000,00 dinara, sa kamatom, odbio kao neosnovan.

Drugostepeni sud je ocenio pravilnim zaključak prvostepenog suda da tužiocu, kao licu neosnovano lišenom slobode, pripada pravo na naknadu nematerijalne štete. Međutim, po oceni drugostepenog suda, odlukom o visini naknade koju je tužiocu dosudio, prvostepeni sud je pogodovao težnjama koje nisu spojive sa prirodom i društvenom svrhe naknade nematerijalne štete, te dosuđeni iznos ne opravdava svrhu za koju je zakonom ustanovljeno pravo na novčanu naknadu nematerijalne štete, zbog čega je preinačenjem prvostepene presude obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 400.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, dok je za višak tužbenog zahteva od dosuđenog iznosa do iznosa od 700.000,00 dinara (za iznos od 300.000,00 dinara) sa kamatom, tužbeni zahtev odbio kao neosnovan, nalazeći da ova suma ne predstavlja materijalizaciju instituta naknade nematerijalne štete, a pruža moralno zadovoljenje u skladu sa težinom povrede koju je oštećeni pretrpeo.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, odnosno odredbu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete za iznos od 300.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

Naime, prilikom odmeravanja visine naknade za traženi vid štete, po oceni Vrhovnog suda, prvostepeni sud je pravilno ukazao na niz okolnosti koje utiču na odmeravanje novčane kazne za ovaj vid štete, vodeći računa o svim objektivnim i subjektivnim okolnostima koje utiču na prirodu i težinu duševnih bolova nastalih usled neosnovanog lišenja slobode, kao što su dužina trajanja pritvora, porodični i lični status tužioca, ugled koji je tužilac imao kao mlad čovek (... godište) i nosilac funkcije u Skupštini Grada, odnos sredine prema tužiocu nakon izlaska iz pritvora, težina krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, uslovi boravka u pritvoru, da je tokom boravka trpeo duševne bolove intenziteta i trajanja utvrđenog iz nalaza i mišljenja veštaka neuropsihijatra, da po izlasku iz pritvora nije mogao da nađe zaposlenje, kao i značaj povređenog dobra i cilj kome služi ova naknada.

Kod postojanja navedenih okolnosti konkretnog slučaja koje su od značaja na visinu naknade štete, na koje je pravilno ukazao prvostepeni sud, visina naknade štete dosuđena prvostepenom presudom može se smatrati pravičnom za obe parnične stranke, prema svrsi i cilju kome ta naknada služi, odnosno navedeni iznos nije previsoko odmeren.

Iz navedenih razloga Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, stavom prvim izreke, preinačio drugostepenu presudu u odbijajućem delu stava prvog izreke tako što je žalbu tužene odbio, kao neosnovanu, a prvostepenu presudu u delu kojim je tužena obavezana da tužiocu nakanadi nematerijalnu štetu isplatom iznosa od još 300.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od donošenja prvostepene presude do isplate i troškove parničnog postupka, potvrdio.

Po oceni Vrhovnog suda, nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca, u smislu odredbe člana 404. ZPP, u delu kojim se pobija stav prvi izreke drugostepene presude.

Pravnosnažnom presudom, u navedenom delu, odbijen je, kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode u iznosu od još 300.000,00 dinara, preko iznosa dosuđenog prvostepenom presudom. Ovakvu odluku nižestepeni sudovi su doneli prema okolnostima konkretnog slučaja i činjenicama utvrđenim u ovoj pravnoj stvari, a u skladu sa pravnim stavovima koji su izraženi kroz odluke Vrhovnog suda, zbog čega nema uslova za odlučivanje u reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 404. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u delu kojim se pobija stav prvi izreke drugostepene presude, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 20.08.2021. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela je iznos od 300.000,00 dinara.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, revizija tužioca u delu kojim se pobija stav prvi izreke drugostepene presude nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Tužiocu, prema delimičnom uspehu u revizijskom postupku, primenom odredbi čl. 153, 154. i 163. ZPP pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 95.300,00 dinara, i to za sastav revizije u iznosu od 11.250,00 dinara i sudskih taksi na reviziju u iznosu od 35.300,00 dinara i odluku o reviziji u iznosu od 48.750,00 dinara, primenom Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama. Tužiocu bi pripadalo i pravo na naknadu troškova drugostepenog postupka, ali kako o postavljenom i opredeljenom zahtevu tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi drugostepeni sud nije odlučio u pobijanoj presudi, a tužilac nije podneo predlog za donošenje dopunskog rešenja, to se u smislu odredbe člana 356. stav 3. u vezi člana 402. ZPP smatra da je zahtev za naknadu troškova drugostepenog postupka povučen.

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća- sudija
Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić