Stavom petim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se tužena obaveže da tužiocu na ime materijalnih troškova radi obavljanja poseta u pritvoru od strane roditelja tužioca, kao i njihovog duševnog bola isplati ukupan iznos od 4.847.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, kao neosnovan. Stavom šestim izreke odbijen je predlog tužioca za oslobađanje od plaćanja troškova sudskih taksi kao neosnovan. Stavom sedmim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 8697/2018 od 13.03.2019. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavovima trećem, četvrtom, petom, šestom i sedmom izreke. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke, tako što je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od još 1.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 07.06.2018. godine kao dana presuđenja do isplate, dok je tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa do iznosa od 14.035.000,00 dinara za iznos od još 13.035.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 07.06.2018. godine do isplate odbijen, kao neosnovan. Stavom trećim izreke odbačena je žalba tužioca izjavljena protiv stava prvog izreke prvostepene presude kao nedozvoljena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 55/14) i utvrdio da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju protiv tužioca je vođen krivični postupak pred Višim sudom u Beogradu zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ. Rešenjem istražnog sudije od 25.05.2010. godine tužiocu je određen pritvor iz razloga propisanih odredbom člana 142. stav 2. tačka 3. i 5. ZKP koji se računao od tog dana kada je tužilac lišen slobode. Pritvor je produžavan sve do 20.04.2012. godine kada je pušten na slobodu. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 2863/12 od 14.02.2013. godine preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu K 3533/10 od 28.12.2011. godine tako što je tužilac oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret. Tužilac je u vreme lišenja slobode i određivanja pritvora imao ... godina, bio je oženjen i zaposlen u ... ... . Tužilac je uhapšen na radnom mestu u toku smene nakon čega je suspendovan, a na osnovu rešenja ... od 28.06.2011. godine prestao mu je radni odnos zaključno sa 05.07.2011. godine zbog bezbednosnih smetnji, odnosno krivičnog postupka koji je u toku. Uslovi boravka u pritvoru su bili nehumani, bio je maltretiran od strane drugih pritvorenika dok su stražari zatvora prema njemu postupali korektno. Okolina je imala negativnu reakciju prema tužiocu, a nakon pritvaranja tužilac se razveo od svoje tadašnje supruge što je sve dovelo do pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja i izazvalo duševne bolove. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da je tužiocu u periodu od juna 2010. do jula 2011. godine zbog suspenzije isplaćivana umanjena plata, da bi potom po prestanku radnog odnosa izostala isplata zarade. U spornom periodu od 25.05.2010. do 30.09.2017. godine (datum veštačenja) tužiocu bi na ime manje isplaćene neto zarade i neisplaćene neto zarade po prestanku radnog odnosa pripadao iznos od 3.168.362,32 dinara. Tužilac nije vodio postupak radi osporavanja zakonitosti postupka suspenzije niti za utvrđivanje nezakonitosti prestanka radnog odnosa, a pre podnošenja tužbe u ovoj parnici obratio se zahtevom tuženoj radi postizanja sporazuma o naknadi štete.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužena u obavezi da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu zbog neosnovanog lišenja slobode na osnovu člana 584. Zakonika o krivičnom postupku, odmeravajući novčanu naknadu u iznosu od 505.000,00 dinara. Tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade i uplate doprinosa za PIO je odbijen kao neosnovan jer tužilac nije osporavao zakonitost rešenja o prestanku radnog odnosa, pa nema nezakonitog rada državnog organa i ne postoji osnov odgovornosti tužene u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete povodom troškova koje su tužiočevi roditelji imali za posete tužiocu u pritvoru, kao i njihove duševne bolove je odbijen jer tužilac nije aktivno legitimisan za isticanje tih zahteva.

Drugostepeni sud je prihvatio izloženo stanovište prvostepenog suda, osim u delu odluke o visini naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode, preinačujući prvostepenu presudu u tom delu, nalazeći da tužiocu na ime pravične novčane naknade pripada iznos od još 1.000.000,00 dinara (pored iznosa dosuđenog prvostepenom presudom od 505.000,00 dinara), dok je za iznos od 13.035.000,00 dinara zahtev odbijen.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su osnovani revizijski navodi tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane drugostepenog suda prilikom odmeravanja visine pravične novčane naknade namaterijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode.

Visina novčane naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode utvrđuje se u skladu sa odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) i ima za cilj materijalnu stisfakciju zbog Ustavom zaštićenih prava i dobara, kakva su sloboda i prava ličnosti. Duševni bolovi zbog povrede slobode i prava ličnosti predstavljaju jedinstven vid štete koji obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog proistekle iz neosnovanog lišenja slobode. Naknadu štete sud odmerava uzimajući u obzir sve objektivne i subjektivne okolnosti kao što su trajanje lišenja slobode, težina i priroda krivičnog dela koje je oštećenom stavljeno na teret, ugled koji je oštećeni uživao u svojoj životnoj i radnoj sredini, životno doba oštećenog i porodično stanje u vreme lišenja slobode, zanimanje i druge činioce koji utiču na prirodu, težinu i trajanje duševnih bolova izazvanih lišenjem slobode.

Imajući u vidu sve utvrđene okolnosti relevantne za odmeravanje visine naknade nematerijalne štete, životnu dob i porodično stanje tužioca u vreme lišenja slobode, prirodu krivičnog dela koje je stavljeno na teret tužiocu, reakciju sredine u kojoj je živeo i pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja, a naročito trajanje pritvora, Vrhovni kasacioni sud nalazi da tužiocu pripada pravična novčana naknada za ovaj vid nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 2.505.000,00 dinara. Navedeni iznos odgovara značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, dok je u preostalom delu zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete neosnovan, budući da bi dosuđivanje većeg iznosa pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom u smislu člana 200. stav 2. ZOO. Zato je Vrhovni kasacioni sud pobijanu drugostepenu presudu delimično preinačio i tuženu obavezao da pored iznosa dosuđenih prvostepenom i drugostepenom presudom (ukupno 1.505.000,00 dinara) na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode, tužiocu isplati iznos od još 1.000.000,00 dinara.

Suprotno revizijskim navodima, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je revizijom pobijana odluka u preostalom delu zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Po članu 35. stav 1. i 2. Ustava Republike Srbije, ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom. Svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave. Pravo na naknadu štete od države i druga prava propisana zakonom, po članu 18. Zakonika o krivičnom postupku ima lice koje je neosnovano lišeno slobode ili osuđeno za krivično delo.

Imajući u vidu navedeno, sa stanovišta propisa o naknadi štete neosnovano osuđenim licima ili licima neosnovano lišenim slobode, zahtev tužioca za naknadu materijalne štete na ime izgubljene zarade zbog vođenja krivičnog postupka je neosnovan jer ova šteta nije posledica neosnovane osude ili neosnovanog lišenja slobode. Javni tužilac je dužan da preduzme krivično gonjenje kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo (zakonitost krivičnog gonjenja, član 6. stav 1. ZKP), pa pokretanje i vođenje krivičnog postupka samo po sebi ne predstavlja osnov odgovornosti tužene ni po članu 172. stav 1. ZOO, iako je tužilac oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret. Tužilac nije osporavao rešenje o suspenziji niti rešenje o prestanku radnog odnosa, pa ne postoji osnov odgovornosti tužene za štetu na ime izgubljene zarade ni po opštim pravilima građanskog prava o naknadi štete. Pravilno je stanovište nižestepenih sudova da tužilac nije aktivno legitimisan u pogledu zahteva koji se odnosi na naknadu štete za troškove koje su roditelji imali povodom poseta u pritvoru, kao i duševnih bolova koje su pretrpeli zbog pritvaranja tužioca, pa su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava ocenjeni kao neosnovani.

Odluka o troškovima postupka je pravilna, imajući u vidu ukupan uspeh tužioca u ovoj parnici jer po članu 153. stav 2. ZPP, ako stranka delimično uspe u parnici sud može s ozbirom na postignuti uspeh da odredi da svaka stranka snosi svoje troškove.

Na osnovu članova 414. stav 1. i 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić