U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branka Stanića, Gordane Ajnšpiler Popović, Zvezdane Lutovac i Jelene Borovac, članova veća, u parnici po tužbi tužioca D.D. iz B., koga zastupa punomoćnik M.N., advokat iz V., protiv tuženih N.S. iz V. i Udruženja osiguravača Srbije „Garantni fond“ iz Beograda, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Pirotu Gž br. 439/2014 od 12.08.2014.godine, u sednici veća održanoj dana 22.10.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE posebna revizija tužioca D.D. iz B. izjavljena protiv presude Višeg suda u Pirotu Gž br. 439/2014 od 12.08.2014.godine.

PREINAČUJU SE presuda Višeg suda u Pirotu Gž br. 439/2014 od 12.08.2014.godine i presuda Osnovnog suda u Vranju P br. 935/13 od 17.05.2013.godine, tako što se usvaja tužbeni zahtev tužioca D.D. iz B. i obavezuje tuženi Udruženje osiguravača Srbije „Garantni fond“ iz Beograda da tužiocu solidarno sa tuženim N.S. iz V. isplati iznos od 288.494,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26.03.2013.godine pa do konačne isplate.

Troškovi revizijskog postupka tužiocu se ne dosuđuju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P br. 935/13 od 17.05.2013. godine, obavezan je tuženi Udruženja osiguravača Srbije „Garantni fond“ iz Beograda da na ime razlike iznosa na ime naknade materijalne štete isplati tužiocu 34.752,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26.03.2013.godine pa do konačne isplate, dok je za iznos preko dosuđenog do traženog iznosa od 323.701,00 dinar zahtev odbijen. Obavezani su tuženi N.S. iz V. i Udruženje osiguravača Srbije „Garantni fond“ iz Beograda da tužiocu naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 296.900,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.05.2013.godine pa do isplate.

Viši sud u Pirotu je pobijanom presudom Gž br. 439/2014 od 12.08.2014.godine, u stavu prvom izreke potvrdio presudu Osnovnog suda u Vranju u stavu prvom izreke, a žalbu tužioca D.D. odbio kao neosnovanu. Stavom drugim izreke drugostepene presude preinačena je odluka o troškovima iz stava drugog izreke prvostepene presude utoliko što su tuženi obavezani da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplate iznos od 260.900,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.05.2013.godine do konačne isplate.

Protiv drugostepene presude, tužilac je izjavio posebnu reviziju na osnovu člana 404. ZPP, pobijajući je samo u delu stava jedan izreke, kojim je odbijen tužbeni zahtev, a zbog pogrešne primene materijalnog prava. Posebnu reviziju je obrazložio potrebom ujednačavanja sudske prakse po pitanju odgovornosti solidarnih dužnika za celu obavezu, od čega je u konkretnom slučaju odstupljeno pogrešnom primenom odredbi člana 414. do 424. ZOO.

Apelacioni sud u Nišu je rešenjem R br. 131/15 od 19.08.2015.godine dozvolio posebnu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Višeg suda u Pirotu Gž br. 439/2014 od 12.08.2014.godine prihvatajući razloge revidenta da postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse.

Kako je odredbom člana 404. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14) koji se u konkretnom slučaju primenjuje odlučivanje o dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije je u nadležnosti Vrhovnog kasacionog suda u veću od 5 sudija, to je Vrhovni kasacioni sud dozvolio da se o reviziji tužioca odlučuje kao o posebnoj reviziji u ovom sporu, jer je potrebno adekvatnom primenom materijalnog prava ujednačiti sudsku praksu.

Ocenjujući osnovanost revizije tužioca, Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP i odlučio da je revizija tužioca osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a revident ne ukazuje na postojanje drugih apsolutno bitnih povreda koje bi mogle biti razlog za ukidanje nižestepenih presuda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je tužbom od 04.10.2004.godine pokrenuo parnični postupak protiv tuženog N.S. iz V. radi naknade štete prouzrokovane saobraćajnom nezgodom koja se dogodila 08.10.2001.godine, a za koju je tuženi oglašen krivim za prekršaj propisan Zakonom o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima. U toku postupka rešenjem stečajnog suda St br. 1377/01 od 26.09.2007.godine, zaključen je stečajni postupak nad osiguravačem vozila tuženog, te je tužilac 14.04.2008.godine podneo tužbu protiv tuženog Udruženja osiguravača Srbije „Garantni fond“ iz Beograda, a prvostepeni sud je 13.05.2008.godine odlučio da obe parnice spoji radi jedinstvenog rešavanja. Tužilac je podneskom od 25.08.2009.godine uredio tužbu u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka, te predložio solidarno obavezivanje tuženih na naknadu pretrpljene štete. Prethodno donetom presudom u ovom sporu P br. 221/10 od 12.10.2011.godine koja je postala pravnosnažna samo u delu usvojenog tužbenog zahteva prema prvotuženom isti je obavezan da naknadi štetu tužiocu u iznosu od 288.494,02 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. U nastavku postupka tužilac je zbog proteka vremena, a na osnovu novog veštačenja saglasno članu 189. stav 2. ZOO postavio tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 323.701,00 dinar sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate, odnosno od 17.05.2013.godine pa do isplate. Navedeni iznos predstavlja štetu obračunatu tužiocu sa umanjenjem od 1,409% koliko se mogao naplatiti u stečaju osiguravajućeg društva. Nižestepeni sudovi su pravnosnažno usvojili tužbeni zahtev prema drugotuženom za iznos od 34.752,00 dinara kao razliku između iznosa za koji je obavezan prethodnom presudom prvotuženi i traženog iznosa od 323.701,00 dinar, dok su tužbeni zahtev za iznos od 288.494,02 dinara sa zakonskom zateznom kamatom odbili, jer ja za taj iznos već obavezan na naknadu štete prvotuženi, tako da bi po nalaženju nižestepenih sudova obavezivanjem tuženog „Garantnog fonda“ tužilac došao u mogućnost da jednu istu štetu naplati dva puta od oba tužena.

Tužilac je postavio tužbeni zahtev za solidarno obavezivanje tuženih na naknadu štete. Svaki dužnik solidarne obaveze prema odredbi člana 414. stav 1. ZOO odgovara poveriocu za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje od koga hoće sve dok ne bude potpuno ispunjena, ali kada jedan dužnik ispuni obavezu ona prestaje i svi se dužnici oslobađaju. Ako je delimičnim odlučivanjem jedan od solidarnih dužnika pravnosnažno obavezan na plaćanje u izreci presude koja se odnosi na drugotuženog, mora se pri obavezivanju naznačiti njegova solidarnost sa prvotuženim koji je obavezan po prethodnoj presudi, jer se na taj način sprečava sticanje više izvršnih isprava po kojima bi se tužilac mogao višestruko naplatiti po istom osnovu.

Tužilac je kao oštećeni na osnovu člana 178. stav 1. ZOO imao pravo da tužbu podnese protiv prvotuženog koji je štetu prouzrokovao tužiocu isključivo svojom krivicom. Drugotuženi „Garantni fond“ u smislu člana 99. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica odgovara za naknadu štete prouzrokovanu upotrebom motornog vozila za koje je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa organizacijom nad kojom je otvoren postupak stečaja. Odredbom člana 106.istog zakona propisano je da ukoliko je šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila, a ugovor o obaveznom osiguranju je bio zaključen sa organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren postupak stečaja, te ista nije mogla da se naknadi iz stečajne mase, odnosno deo štete koju nije mogao biti naknađen iz stečajne mase nadoknađuje se iz sredstava „Garantnog fonda“. Na osnovu navedenih odredaba Zakona o osiguranju imovine i lica tužilac od tuženog može zahtevati naknadu štete koju nije naplatio od osiguravajućeg društva štetnika u postupku stečaja, odnosno koje nije mogao naplatiti da je prijavio potraživanje u stečaju. Takav zahtev tužilac je prema drugotuženom i postavio, te pogrešnom primenom materijalnog prava nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev tužioca u odnosu na drugotuženog za deo iznosa naknade štete za koji je prethodnom presudom obavezan prvotuženi.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP preinačio nižestepene presude i usvojio tužbeni zahtev tužioca i u odnosu na drugotuženog.

Kako revizijom tužioca odluka o troškovima postupka nije pobijana, krećući se u granicama propisanim odredbom člana 408. u vezi sa članom 420. stav 6. ZPP, Vrhovni kasacioni sud odluku o troškovima nižestepenih postupaka nije menjao.

Troškovi revizijskog postupka tužiocu nisu dosuđeni iako je uspeo sa revizijom, jer troškove nije tražio ni opredelio saglasno članu 163. stav 1, 2. i 3. ZPP.

Predsednik veća-sudija,

Branislava Apostolović,s.r.