Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je, na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 125/04 i 111/09 - ZPP) koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11), blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužene su podnele odgovor na reviziju.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu R3 7/21 od 18.03.2021. godine predloženo je Vrhovnom kasacionom sudu da odlučuje o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude tog suda Gž 2259/19 od 12.06.2020. godine, sa obrazloženjem da je odlučivanje potrebno radi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa i ujednačavanja sudske prakse.

Odredbom člana 395. ZPP propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. tog zakona, kad je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava.

Tužilac podnetom tužbom u ovom sporu traži da se tužene - zakonske naslednice umrlog vlasnika eksproprisane nepokretnosti, obavežu da vrate naknadu koja je isplaćena njihovom pravnom prethodniku po osnovu pravnosnažnog rešenja o eksproprijaciji nepokretnosti koje je naknadno poništeno (deeksproprijacija). Sporno pravno pitanje koje tužilac postavlja u reviziji tiče se načina određivanja visine naknade koju je raniji vlasnik, nakon poništaja rešenja o eksproprijaciji, dužan vratiti korisniku eksproprijacije koji je naknadu isplatio.

Po nalaženju revizijskog suda, pravno pitanje koje tužilac postavlja u reviziji izjavljenoj na osnovu člana 395. ZPP nije od opšteg interesa da bi se iz tog razloga prihvatio predlog apelacionog suda da se o tužiočevoj reviziji odlučuje na osnovu navedene zakonske odredbe.

Imovinskopravni odnosi vlasnika i korisnika eksproprijacije, nakon poništaja rešenja o eksproprijaciji, rešavaju se po pravilima o sticanju bez osnova jer je poništajem rešenja o eksproprijaciji otpao pravni osnov za prelaz nepokretnosti u svojinu korisnika eksproprijacije, odnosno isplatu naknade njenom ranijem vlasniku. Ta pravila sadržana su u članu 210. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće da naknadi vrednost postignutih koristi (stav 1), kao i da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi, s`obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (stav 2).

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, ne postoji ni potreba za novim tumačenjem navedenih odredbi o sticanju bez osnova kada se one primenjuju u sporu za vraćanje naknade nakon izvršene deeksproprijacije. Primenom tih odredbi, vlasnik deeksproprisane nepokretnosti kojem je naknada data u naturalnom obliku - u drugoj nepokretnosti, dužan je da tu nepokretnost vrati korisniku eksproprijacije, a ako nije moguće da mu nadoknadi njenu vrednost. U slučaju kada je naknada određena i isplaćena u novcu, naknada koju vlasnik vraća korisniku eksproprijacije određuje se na isti način na koji je određena naknada za eksproprisanu nepokretnost, ali po sadašnjoj vrednosti te nepokretnosti u stanju u kojem se ona nalazila u vreme eksproprijacije.

Sledstveno izloženom, nije prihvatljiv predlog Apelacionog suda da se, bez obzira na priloženu presudu Gž 1846/10 od 21.12.2010. godine, o reviziji tužioca odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj u cilju ujednačavanja sudske prakse.

Sa svega navedenog, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Revizija tužioca nije dozvoljena prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela.

Samostalnom odredbom člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 55/14), koja se u ovom postupku primenjuje zato što nije pravnosnažno rešen do dana stupanja na snagu tog zakona (31.05.2014. godine), propisano je da je revizija dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, odnosno 100.000 evra u privrednim sporovima po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Vrednost predmeta ovog spora u iznosu od 858.006,40 dinara ne prelazi označenu dinarsku protivvrednost 40.000 evra merodavnu za dozvoljenost revizije.

Iz tog razloga, na osnovu člana 401. stav 2. tačka 5. i člana 404. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Tuženi nemaju pravo na troškove postupka po reviziji, jer po oceni Vrhovnog kasacionog suda troškovi odgovora na reviziju nisu bili nužni. Zbog toga je, zahtev tuženih za naknadu troškova revizijskog postupka odbijen primenom člana 161. stav 1. u vezi člana 150. ZPP i zato odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić