Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku učinjene u postupku pred drugostepenim sudom na koju se u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao izvođač radova 2004. godine zaključio ugovor sa tuženom Drugom mesnom zajednicom K. o izvođenju radova na trotoarima određenih ulica u K.. Ugovor je u ime i za račun tužene Druge mesne zajednice K. 04.12.2004. godine potpisao tuženi A.V. u svojstvu predsednika mesne zajednice, na osnovu dostavljene najpovoljnije ponude od 01.12.2004. godine. Tužena Druga mesna zajednica K. je odredila lice koje će biti nadzorni organ i koje će da overi građevinske knjige o obimu izvedenih radova. Po izvedenim radovima tužilac je tuženoj Drugoj mesnoj zajednici K. ispostavio račune za naplatu ukupno 1.740.053,22 dinara. Tužilac je u svojim navodima istakao da je tužena Druga mesna zajednica K. odstranila građevinsku dokumentaciju i to građevinske knjige overene od strane nadzornog organa, čime je onemogućila tužioca da naplati potraživanje u vezi izvedenih radova. Dalje, prema navodima tužioca, tužena Druga mesna zajednica K. je odstranila ovu građevinsku dokumentaciju sa obrazloženjem da je tuženi A.V. prekoračio svoja ovlašćenja tako što je zastupao tuženu Drugu mesnu zajednicu K. kao kolegijalni organ, a ne kao pravno lice i da zato nije prihvatila da tužiocu plati potraživanja za izvršene radove. Zastupnik tužioca tvrdi da se diskriminacija tužioca zasniva na tome što je on javno izražavao svoje neslaganje sa politikom rukovodstva opštine K. i tužene Druge mesne zajednice K., kao i da ova lica nameštaju javne nabavke i daju poslove političkim istomišljenicima i javnim finansijerima.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da nema diskriminacije tužioca.

Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ broj 22/09), u članu 2. stav 1. propisuje da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i članove njihovih porodica, ili njima bliska lica na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima, a stavom drugim propisano je da izrazi „lice“ i „svako“ označavaju onog ko boravi na teritoriji Republike Srbije ili na teritoriji pod njenom jurisdikcijom, bez obzira na to da li je državljanin Republike Srbije, neke druge države ili je lice bez državljanstva, kao i pravno lice koje je registrovano, odnosno obavlja delatnost na teritoriji Republike Srbije. Stavom 3. stav 1. istog zakona propisano je da svako ima pravo da ga nadležni sudovi i dugi organi javne vlasti Republike Srbije efikasno štite od svih oblika diskriminacije. Članom 4. stav 1. istog zakona propisano je da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu bez obzira na lična svojstva, a stavom 2. da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije.

Ceneći citirane odredbe Zakona o zabrani diskriminacije određeno je glavno obleležje diskriminacije, a to je neopravdano pravljenje razlike između lica. U konkretnom slučaju, tužilac nije bilo kojim aktom ili propuštanjem diskriminisan ni na neposredan ni na posredan način, niti su tužiocu neopravdano uskraćena prava i slobode. Zaštitu svojih prava iz ugovornog odnosa sa tuženom Drugom mesnom zajednicom K., tužilac može da ostvari u parničnom postupku zahtevom za ispunjenje ugovorne obaveze i da dostavi sudu sve raspoložive dokaze, kao i predloge za izvođenje dokaza radi utvrđenja osnovanosti zahteva. Ponašanje tuženih, koje tužilac opisuje kao diskriminaciju, ne ispunjava uslove za sudsku zaštitu po odredbama Zakona o zabrani diskriminacije, kojim se uređuje opšta zabrana diskriminacije, odnosno nepoštovanje načela jednakosti. Okolnost na koju tužilac ukazuje, da se diskriminacija vrši po političkom osnovu jer zastupnik tužioca javno iznosi neslaganje sa politikom opštine K. i tužene Druge mesne zajednice K., nije osnov za utvrđenje da je tužiocu povređeno pravo na jednakost, ponašanjem tužene Druge mesne zajednice K. povodom ispunjenja obaveze iz ugovora zaključenog 2004. godine o izvođenju radova, koji je potpisao tuženi A.V., a u pogledu plaćanja cene usluga od 1.740.053,22 dinara.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.