Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 1. i člana 408. ZPP u vezi sa članom 208. Porodičnog zakona, Vrhovni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

Podnetom tužbom tražena je izmena - povećanje visine izdržavanja tužioca, određene pravnosnažnom presudom P2 4585/12 od 25.03.2013. godine, na osnovu sporazuma supružnika - roditelja tužioca postignutog u sporu za razvod njihovog braka. Tom presudom su dvoje tada maloletne dece - tužilac (rođen ...2007. godine) i GG (rođen ...2000. godine), povereni majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, a tuženi obavezan da plaća izdržavanje u visini od po 20% od njegovih redovnih mesečnih primanja.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u ovom sporu, tužilac je dete sa posebnim potrebama kojem je u petoj godini života dijagnostifikovan dečiji autizam, a nakon toga i umrerena do srednja mentalna retardacija. Ova oboljenja zahtevaju dvadesetčetvoročasovni nadzor roditelja ili stručnog lica, zbog čega je majka tužioca napustila posao i sada je u statusu nezaposlenog lica. Tužilac pohađa specijalnu školu u kojoj sve troškove školovanja snose država i Grad Beograd. Zbog svog zdravstvenog stanja tužilac je pod stalnom terapijom i na posebnom režimu ishrane, a samo za nabavku lekova i pelena koje povremeno koristi potrebna su sredstva u iznosu od oko 16.350,00 dinara mesečno. Tužilac sa majkom živi u stanu u svojini tuženog, na kojem je u njihovu korist ustanovljeno pravo stanovanja pravnosnažnom presudom P2 5484/13 od 16.03.2015. godine. Ostvario je pravo na tuđu negu i pomoć u mesečnom iznosu od 28.427,00 dinara i pravo na dečiji dodatak u iznosu od oko 5.000,00 dinara mesečno. Tuženi od leta 2019. godine živi u zajednici sa starijim punoletnim sinom. Oni za stanovanje koriste adaptirani prostor u suterenu iste zgrade u kojoj se nalazi stan koji koristi tužilac sa majkom. Stariji sin je u školskoj 2019/2020 godina upisao prvu godinu studija, kao samofinansirajući student, koju je u istom statusu obnovio u školskoj 2020/2021 godini. Od sledeće školske godine stariji sin se ne nalazi na studijama. On je nezaposlen, invalidno je lice jer na levoj ruci ima samo jedan prst. Tuženi je po donošenju presude kojom je utvrđena njegova obaveza izdržavanja dece više puta menjao poslove i ostvarivao primanja u različitim iznosima, tako da se i visina izdržavanja koje je plaćao tužiocu kretala u rasponu od 9.000,00 do 20.000,00 dinara mesečno. U vreme podnošenja tužbe za izmenu visine izdržavanja, zarada tuženog iznosila je 55.000,00 dinara, tako da je tužiocu plaćao izdržavanje u mesečnom iznosu od 11.000,00 dinara. U tom izosu tuženi i sada plaća izdržavanje, iako više nije u radnom odnosu, a i dalje doprinosi izdržavanju punoletnog sina.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da promenjene okolnosti po svom značaju nisu takve da bi bile razlog za povećanje visine izdržavanja. Po stanovištu tog suda, tužilac ostvaruje mesečna primanja u ukupnom iznosu od 44.427,00 dinara (dodatak za pomoć i negu, dečiji dodatak i izdržavanje koje tuženi plaća), a u njegovu korist ustanovljeno je pravo stanovanja na stanu u svojini tuženog, što takođe predstavlja njegov doprinos u izdržavanju. Osim toga, tuženi ima obavezu izdržavanja i punoletnog sina, jer je i dalje na snazi pravnosnažna presuda kojom je utvrđena ta njegova obaveza, pri čemu je uzeto u obzir i činjenica da je i stariji sin invalidna osoba.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. Po stanovištu tog suda, odluka nižestepenog suda je pravilna zato što je još uvek na snazi presuda P2 4585/12 od 25.03.2012. godine u odnosu na obavezu tuženog da izdržava starijeg, sada punoletnog sina, tako da bi povećanjem visine izdržavanja tužioca na traženih 45% od zarade tuženog on bio dužan plaćati izdržavanje u ukupnoj visini od 65% od svoje zarade, što bi bilo protivno članu 162. Porodičnog zakona.

Po nalaženju Vrhovnog suda, osnovani su navodi revidenta da je u ovom sporu pogrešno primenjeno materijalno pravo i da zbog toga činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

Pravno stnovište da tuženi ima obavezu izdržavanja punoletnog deteta jer je još uvek na snazi pravnosnažna presuda kojom je ta obaveza utvrđena, koje nižestepeni sudovi koriste kao jedan od razloga za odbijanje tužbenog zahteva, nije pravilno. Odredbe članova 155. stav 2, 163. stav 1. i 167. stav 1. Porodičnog zakona moraju se tumačiti ne samo jezički nego i ciljno, s obzirom da pravo na izdržavanje imaju lica određena zakonom i ono se određuje u skladu sa propisanim kriterijumima, s tim što prestaje kada za to nastanu zakonski uslovi. Prema članu 155. stav 2. Porodičnog zakona, punoletno dete koje se redovno školuje ima pravo da bude izdržavano od roditelja najkasnije dok ne navrši 26 godina života. Kada se ispuni jedan od dva uslova, prestaje obaveza dužnika izdržavanja, i to po sili zakona. U konkretnom slučaju, punoletni sin tuženog ne nalazi se na redovnom školovanju, pa iako nije navršio 26 godina života tuženi nema zakonsku obavezu njegovog izdržavanja, bez obzira što prestanak te obaveze nije utvrđen odlukom suda. Istom odredbom (stav prvi) propisano je da pravo na izdržavanje od roditelja ima i punoletno dete koje je nesposobno za rad i nema dovoljno sredstava za izdržavanje, sve dok takvo stanje traje. Punoletni sin tuženog je invalidna osoba, koju činjenicu su nižestepeni sudovi uzeli u obzir u ovom sporu, ali nisu u potpunosti razjasnili da li je on zbog toga nesposoban za rad i da li ima dovoljno sredstava za izdržavanje, tako da bi i tuženi i dalje imao obavezu njegovog izdržavanja po tom osnovu.

Odredbom člana 164. Porodičnog zakona propisano je da se visina izdržavanja može smanjiti ili povećati ako se promene okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka. Pravilna primena ove odredbe podrazumeva utvrđenje svih onih činjenica koje su po članu 160. navedenog zakona bitne za odluku o visini izdržavanja, u svetlu njihove izmene koja opravdava da bude praćena i promenom visine izdržavanja. U ovom slučaju nižestepeni sudovi nisu utvrdili da li su i u kojoj meri povećane potrebe tužioca, da bi pouzdano mogli izvesti zaključak da su ukupna novčana sredstva koje on po različitim osnovima ostvaruje tokom meseca, dovoljna za podmirivanje tih potreba. Tek po utvrđenju te činjenice i njenim dovođenjem u vezu sa činjenicama od kojih zavise mogućnosti tuženog, može se izvesti pravilan zaključak o promenjenim okolnostima koje opravdavaju izmenu visine izdržavanja određenog ranijom sudskom odlukom.

Iz navedenih razloga, obe nižestepene presude su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će, saglasno istražnom načelu, upotpuniti činjenično stanje tako što će utvrditi visinu potreba tužioca (član 160. stav 1. Porodičnog zakona) vodeći računa o njegovom uzrastu i zdravstvenom stanju i potom oceniti da li su ukupna primanja koja on ostvaruje tokom meseca, u koja je uračunat i doprios tuženom njegovom izdržavanju u skladu sa prethodnom sudskom odlukom, dovoljna da bi se njegove potrebe podmirile. Po utvrđenju te činjenice, odlučiće o osnovanosti tužbenog zahteva kojim se traži povećanje visine obaveze tuženog, imajući pri tom u vidu i njegove mogućnosti (član 160. stav 2. Porodičnog zakona) i eventualno postojanje obaveze izdržavanja punoletnog sina po osnovu člana 155. stav 1. Porodičnog zakona.

Sa svega navedenog, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić