Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Marine Milanović, predsednika veća, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca Trans commerz „GMBH“ iz Minhena, čiji je zakonski zastupnik Stefan Fajst, a čiji su punomoćnici Miloš Stanojević i Goran Došen, advokati iz ..., protiv tuženih AA iz ..., BB iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Stojanović, advokat iz ..., VV iz ... iz GG iz ..., čiji je punomoćnik Stevan Kostić, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tuženog BB izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4418/21 od 19.04.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 21.08.2024. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 4418/21 od 19.04.2022. godine u odnosu na tuženog BB i predmet VRAĆA istom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 219/2016 od 24.04.2018. godine obavezani su tuženi BB, VV i GG, svi iz ... da tužiocu solidarno isplate iznos od 2.126.705,80 USD dolara sa domicilnom kamatom po stopi koju utvrđuje Centralna banka Sjedinjenih Američkih Država i to na iznos od 732.763,00 USD dolara počev od 29.09.1995. godine do isplate i na iznos od 1.393.942,80 USD dolara počev od 21.01.1996. godine do isplate i to tako da svaki tuženi ima obavezu do visine vrednosti nasleđene imovine, a po rešenju Drugog opštinskog suda u Beogradu O 2193/04 od 16.07.2004. godine, kojim je raspravljena imovina pok. DD (stav prvi izreke); odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena AA iz ... obaveže da solidarno sa ostalim tuženicima isplati tužiocu iznos od 2.126.705,80 USD dolara sa domicilnom kamatom po stopi koju utvrđuje Centralna banka Sjedinjenih Američkih Država počev od dana podnošenja tužbe do isplate (stav drugi izreke); odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu zahteva za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos od 1.393.942,80 USD dolara počev od 16.07.1992. godine do 21.01.1996. godine kao neosnovan (stav treći izreke); obavezani su tužni GG, BB i VV svi iz ..., da tužiocu solidarno isplate troškove parničnog postupka u iznosu od 3.017.180,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana kada nastupe uslovi za izvršenje pa do isplate (stav četvrti izreke); obavezan je tužilac da tuženoj AA isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 289.200,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana kada nastupe uslovi za izvršenje pa do isplate (stav peti izreke); odbijen je zahtev četvrtotužene za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos troškova postupka u preostalom delu za period od 24.04.2018. godine pa do nastupanja uslova za izvršenje.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4418/21 od 19.04.2022. godine, stavom prvim izreke odbijene su kao neosnovane žalbe tuženih BB i VV, kao i tužene GG i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 219/16 od 24.04.2018. godine u stavu prvom izreke; stavom drugim izreke, obavezani su tuženi BB, VV i GG da tužiocu naknade troškove drugostepenog postupka u iznosu od 230.000,00 dinara; stavom trećim izreke, odbijeni su zahtevi drugotuženog i četvrtotužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi BB je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka učinjenih pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dao odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20), pa je utvrdio da je revizija tuženog BB osnovana.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom na raspravi pred drugostepenim sudom, tužilac je dana 20.11.1995. godine podneo tužbu radi duga protiv tužene AA (u odnosu na koju je prethodnom presudom postupak pravnosnažno okončan), a koja je supruga sada pok. DD, i protiv tuženih BB, VV i GG, dece sada pok. DD. Sada pok. DD, pravni prethodnik tuženih, bio je u poslovnom odnosu sa tužiocem u dužem vremenskom periodu, jer je bio direktor – predstavnik ili zakonski zastupnik više firmi sa teritorije bivše Jugoslavije, kao i u inostranstvu, ali je i kao punomoćnik tužioca – fizičko lice posredovao u kupovini robe u vrednosti od 14.655.266 USD, kojom je ovde tužilac kupio robu od firme „SAS“ iz Zadra i prodao preduzeću „AVIA export“ iz Moskve, shodno ugovoru koji je zaključen između istih, dana 31.01.1991. godine, a na osnovu punomoćja za zaključenje ugovora, koje je prethodno tužilac dao sada pok. DD dana 25.01.1991. godine. Do zaključenja tog pravnog posla došlo je uz poseban uslov sada pok. DD da on bude punomoćnik pri zaključenju ugovora između preduzeća tužioca i firme „AVIA export“ iz Moskve kao i da raspolaže sredstvima, a da tužiocu isplati proviziju u visini 5% vrednosti tog posla, odnosno u visini od 732.763 USD, povodom čega je dana 07.02.1991. godine zaključen sporazum, potpisan između sada pok. DD i tužioca. Sada pok. DD je nakon toga, kao fizičko lice, zatražio od tužioca pozajmicu, odnosno tražio je da tužilac uplati firmi „Waldrich“ iz Koburga iznos od 1.393.942,80 USD, na koji način je tužilac i postupio i platio traženi iznos navedenoj firmi, a nalog za plaćanje u korist preduzeća iz Koburga došao je od DD dana 16.07.1992. godine. Od prijema akreditiva od 14.655.266 USD dana 31.01.1991. godine pa do 29.09.1995. godine kada je napisan dopis poreskih punomoćnika tužioca, nije knjižena provizija od 732.763 USD shodno sporazumu od 07.02.1991. godine kod poslovne banke tužioca. Pravni prethodnik tuženih nije postupio shodno svojoj obavezi koju je preuzeo navedenim sporazumom od 07.02.1991. godine i nije isplatio tužiocu proviziju od 732.763 USD, niti mu je vratio pozajmljeni iznos od 1.393.942,80 USD po sporazumu od 24.07.1992. godine, a preminuo je dana ...1995. godine. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da je sada pok. DD naplatio na ime provizije od firme „AVIA export“ iz Moskve iznos od 2.100.636 USD što čini 14,33% od ukupno naplaćenog iznosa od 14.655.266 USD po ugovoru od 31.01.1991. godine, kao i da je po nalogu pravnog prethodnika tuženih firma tužioca izvršila plaćanje firmi „Waldrich“ iz Koburga u iznosu od 1.393.942,80 USD, kao platni nalog, ali da je to plaćanje ostalo u bilansu firme kao plaćeni avans, koji se morao vratiti, jer je izostao posao kojim bi se plaćanje dokumentovalo. Tuženi su u celosti osporili postavljeni tužbeni zahtev ističući prigovor nedostatka pasivne legitimacije, s obzirom da je dug čija se isplata traži nastao iz ugovora zaključenih između tužioca i „AVIA export“ iz Moskve, „Riko ribnica“ i „Autovoz“, koje su učesnice u poslu proizvodnje izvoza opreme u kom poslu sada pok. DD nije postupio kao fizičko lice. Postupajći po primedbama iz rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev 340/2021 od 24.06.2021. godine drugostepeni sud je na raspravi pred tim sudom izvršio uvid u od strane tužioca priložene originalne dokaze – sporazume zaključene između tužioca i sada pok. DD od 07.02.1991. godine, 24.07.1992. godine, u ugovor od 31.01.1991. godine i taksativno navedene dopise, nakon čega je iste vratio punomoćniku tužioca uz konstataciju da su priložene fotokopiju verne tim originalima.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja Apelacioni sud u Beogradu je zaključio da je sada pok. DD – pravni prethodnik tuženih, postupajući kao punomoćnik tužioca u pravnom poslu koji se odnosi na posredovanje u prodaji alatnih mašina, odnosno posredovanjem u zaključenju tog pravnog posla kao fizičko lice ostvario zaradu od koje je bio u obavezi, a prema postignutom sporazumu od 07.02.1991. godine sa tužiocem, da određeni procenat (5%) isplati tužiocu, što nije učinio, pa je tužiočev tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 732.763 USD sa pripadajućom kamatom od 29.09.1995. godine osnovan u smislu člana 210. ZOO; osnovan je i deo tužbenog zahteva tužioca za isplatu iznosa od 1.393.942,80 USD sa pripadajućom kamatom od 21.01.1996. godine na ime usmenog ugovora o zajmu, koji je tužilac dao tuženom kao fizičkom licu, koji on tužiocu nije vratio (beskamatni zajam), jer je u pitanju neformalni ugovor o zajmu shodno članu 557. i 562. ZOO. Postupajući po primedbama revizijskog suda po rešenju Rev 340/2021 od 24.06.2021. godine, Apelacioni sud u Beogradu je na raspravi pred tim sudom izvršio uvid u originale ugovora od 31.01.1991. godine, sporazuma od 07.02.1991. godine, sporazuma od 24.07.1992. godine, dopisa od 27.11.1991. godine, dopisa – novčane doznake štedionice Grada Kicbila od 10.07.1996. godine i utvrdio da su fotokopije združene spisima predmeta verne originalu, nakon čega je originale vratio punomoćniku tužioca, a tuženi su osporili autentičnost i verodostojnost tih dokaza navodeći da se na istima ne nalazi potpis sada pok. DD, pa su predložili izvođenje dokaza grafološkim veštačenjem, koji predlog je drugostepeni sud odbio, nalazeći da su tuženi prekludirani u tom pravu, nakon čega je odlučio kao u izreci pobijane presude, primenom člana 224. stav 1. Zakona o nasleđivanju – da tuženi kao sanaslednici odgovaraju za dugove ostavioca do visine vrednosti svog naslednog dela, bez obzira na to da li je izvršena deoba nasledstva, sa kojih razloga su solidarno odgovorni za dugove ostavioca, što podrazumeva pravo tužioca da se u celosti naplati od bilo koga od njih.

Osnovano se revizijom tuženog BB osporava pobijana presuda ukazivanjem da je drugostepeni sud načinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. jer nije primenio odredbu člana 314. i 385. ZPP, što je bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke, kao i da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, zbog čega nema uslova za preinačenje pobijane presude od strane revizijskog suda.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud nije utvrdio valjanost pravnog osnova na kome tužilac zasniva svoj tužbeni zahtev.

Tužilac svoje potraživanje u iznosu od 732.763 USD dolara zasniva na Sporazumu od 07.02.1991. godine sačinjenom između tužioca i sada pok. DD (posrednika). U sporazumu je navedeno: da „tužilac zaključuje ugovor br. 76-051/14205 od 31.01.1991. godine sa preduzećem „AVIA export“ iz Moskve u vrednosti od 14.655,266 američkih dolara; preduzeće „SAS“ iz Zadra (proizvođač alatnih mašina) angažuje izvoznika (preduzeće „Commerce PO“ Ljubljana) da mašine u kupovnoj vrednosti od 11.769.644,12 američkih dolara izveze preko preduzeća tužioca „Trans commerz Handels - GMBH“ kupcu „AVIA export“ iz Moskve; preduzeće „Trans-commerz Handels - GMBH“ dobija za izvršenje ovog posla proviziju u visini od 5% vrednosti ugovora preduzeća „AVIA export“ ukupno 732.763 američkih dolara; ta provizija će se naknaditi na žiro račun preduzeća „Trans-commerz Handels - „GMBH“ Minhen nakon isplate svih plaćanja“, sve sa potpisom sada pok. DD i potpisom Stefana Fajsta i pečatom firme „Trans-commerz Handels - GMBH“ Minhen. Drugostepeni sud je zaključio da je tužilac posredovanjem u zaključenju tog posla kao fizičko lice ostvario zaradu od koje je bio u obavezi po navedenom sporazumu da 5% od dobijene provizije isplati tužiocu, što nije učinio, pa je za taj iznos (732.763 USD) tužbeni zahtev tužioca osnovan u smislu člana 210. ZOO odnosno 224. stav 1. Zakona o nasleđivanju. Navedeni zaključak i pravni stav drugostepenog suda Vrhovni sud ne prihvata.

Ugovor o posredovanju definisan je odredbom člana 813. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da se ugovorom o posredovanju obavezuje posrednik da nastoji naći i dovesti u vezu sa nalogodavcem lice koje bi sa njim pregovaralo o zaključenju određenog ugovora, a nalogodavac se obavezuje da mu isplati određenu naknadu ako taj ugovor bude zaključen. Dakle, ugovor o posredovanju je ugovor o trgovinskim uslugama u privrednom prometu. Navedenom odredbom člana 813. ZOO, a ni drugim odredbama tog Zakona nije propisana pisana forma ugovora o posredovanju, ali u konkretnom slučaju ona bi bila neophodna obzirom da se radi o privrednim društvima koja posluju i izvršavaju obaveze preko računa. Zakon o obligacionim odnosima izričito ne propisuje ni da se posredovanjem mogu baviti samo pravna lica koja ispunjavaju određene uslove, ali drugostepeni sud nije cenio da li je po tada važećim pravnim propisima fizičkim licima (a samim tim i sada pok. DD) bilo dozvoljeno bavljenje poslovima posredovanja u privrednom prometu robe sa inostranstvom ili ne, jer ako nije ugovor o posredovanju zaključen između pravnog lica – tužioca i fizičkog lica – DD bio bi apsolutno ništav (član 103. i član 104. stav 2. ZOO), pa je pitanje da li bi ni ništav pravni posao mogao biti valjan pravni osnov za traženu isplatu. Dakle, drugostepeni sud nije dao razloge za pravnu kvalifikaciju poslovnog odnosa kao ugovora o posredovanju između tužioca i sada pok. DD, te da li je uopšte reč o ugovoru o posredovanju, niti se pozvao i cenio relevantne odredbe materijalnog prava iz kojih se može zaključiti da je fizičko lice uopšte moglo da bude posrednik, i da obavlja taj pravni posao sa inostranstvom, koji je zaključen između dva pravna lica. Drugostepeni sud nije utvrdio ni po kom osnovu je sada pok. DD uplaćena provizija – naplaćen akreditiv u iznosu utvrđenom veštačenjem u iznosu od 2.100.636 USD što čini 14,33% od ukupno ugovorene vrednosti posla od 14.655.266 USD, te da li je za takvu uplatu bilo potrebno posebno pisano punomoćje sada pok. DD, koje tužilac nije dostavio sudu, a veštak se nije bavio pravnim pitanjem da li je sada pok. DD imao pravni osnov da primi novac po naplaćenom akreditivu.

Vrhovni sud za sada ne prihvata ni pravni stav drugostepenog suda da su tuženi BB, VV i GG, kao pravni sledbenici sada pok. DD, shodno članu 224. stav 1. Zakona o nasleđivanju, u obavezi da tužiocu kao zajmodavcu po usmenom ugovoru o zajmu isplate iznos od 1.399.942,80 USD, koji iznos pravni prethodnik tuženih kao zajmoprimac – fizičko lice nije vratio tužiocu, a reč je o neformalnom ugovoru za koji nije propisano određena forma u smislu člana 557. i 562. ZOO, a sve po sporazumu od 24.07.1992. godine.

Ovo sa razloga što je tužilac pravno lice koje posluje i izvršava određene obaveze preko računa, a drugostepeni sud nije utvrdio ni cenio da li je tužilac kao pravno lice mogao lično sa sada pok. DD kao fizičkim licem da zaključi usmeni ugovor o zajmu, sve kod činjenice da je i veštačenjem utvrđeno da plaćanje u iznosu od 1.393.492,80 USD koje je tužilac izvršio firmi „Waldrich“ iz Koburga kao platni nalog (po nalogu sada pok. DD) je ostalo u bilansu firme – tužioca kao plaćeni avans koji se morao vratiti jer je izostao pravni posao kojim bi se plaćanje dokumentovalo. Drugostepeni sud se poziva na Sporazum od 24.07.1992. godine koji je zaključen između tužioca i sada pok. DD i zaključuje da je i u tom slučaju sada pok. DD postupao kao fizičko lice i da je postignut dogovor da DD tužiocu plati iznos od 1.392.170 USD dodatno sa kamatom, iako je u Sporazumu navedeno da se isti zaključuje između tužioca i DD – direktora predstavništva u Beogradu „Rico“, da je preduzeće „Trans-commerz Handels“ DOO doznačilo iznos od 1.392.170 USD dana 20.07.1992. godine preduzeću „Waldrich“ Koburg, a nalogodavac je direktor DD, te da ispod potpisa DD na sporazumu stoji pečat preduzeća „Rico – Ribniška Kovinska industrija 61310“ Ribnica Slovenija, sa jedne strane, a sa druge potpis i pečat tužioca – pravnog lica.

Zbog navedenog ostalo je neutvrđeno da li je tužilac sa sada pok. DD, kao fizičkim licem, zaključio usmeni ugovor o zajmu, kako je to utvrdio drugostepeni sud, te da li je tužilac kao pravno lice mogao da zaključi usmeni ugovor o zajmu sa fizičkim licem, da li je novac dao lično sada pokojnom DD kao fizičkom licu ili ne, ili je sada pok. DD to učinio kao zakonski zastupnik i direktor preduzeća „Rico – Ribniška Kovinska industrija 61310“ Ribnica – Slovenija.

Od pravilnog i potpunog utvrđenja napred navedenih činjenica zavisi i pravilno i zakonito odlučivanje o istaknutom materijalno-pravnom prigovoru nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženih.

Osnovani su i revizijski navodi da je drugostpeni sud u sprovedenom postupku načinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 371. stav 1. ZPP u vezi sa članom 314. ZPP.

Naime, tuženi su na raspravi pred drugostepenim sudom održanoj dana 19.04.2022. godine, nakon što je sud izvršio uvid u priložene originale dokaza osporili autentičnost i verodostojnost istih i predložili veštačenje na okolnost verodostojnosti priloženih dokumenata i potpisa sada pok. DD, a to nisu mogli ranije da učine jer su tek na toj raspravi taksativno navedeni originali dati na uvid po prvi put strankama. Drugostepeni sud je predlog tuženih odbio navodeći da su tuženi prekludirani u tom svom pravu.

Odredbom člana 385. stav 1. ZPP propisano je da ako u članu 383. i 384. ovog Zakona nije drugačije propisano, odredba o glavnoj raspravi pred prvostepenim sudom (član 310. do 335.) kao i odredbe člana 67, 70, 202, 336. do 345, člana 352. do 354, člana 356. do 358. i člana 362. ovog Zakona shodno se primenjuju i na raspravu i na postupak pred drugostepenim sudom.

Odredbom člana 314. stav 1. propisano je da stranke mogu, u podnescima ili na kasnijim ročištima, sve do zaključenja glavne rasprave da iznose nove činjenice i predlažu nove dokaze, samo ako učine verovatnim da bez svoje krivice nisu mogle da ih iznesu, odnosno predlože na pripremnom ročištu odnosno na prvom ročištu za glavnu raspravu ako pripremno ročište nije održano.

S obzirom na činjenicu da je prvostepeni sud na glavnoj raspravi održanoj dana 07.06.2007. godine paušalno naveo da je izvršio uvid u originale pisanih dokaza i iste vratio tužiocu (a ne zna se koji su to dokazi) i kod tvrdnje tuženih da su tek na glavnoj raspravi pred drugostepenim sudom dana 19.04.2022. godine dostavljeni originali sada pojedinačno navedenih dokaza, čiju su verodostojnost i autentičnost tuženi osporili i predložili grafološko veštačenje, to je po oceni revizijskog suda bilo mesta primeni odredbe člana 314. stav 1. u vezi člana 385. ZPP.

Sa iznetih razloga drugostepena presuda je morala biti ukinuta samo u odnosu na revidenta BB koji je izjavio reviziju, jer je isti suparničar sa tuženom VV i tuženom GG shodno članu 205. i 209. ZPP.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će postupiti po iznetim primedbama, otkloniti navedenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka, pravilno i potpuno će utvrditi činjenično stanje, nakon čega će pravilnom primenom materijalnog prava doneti pravilnu i zakonitu odluku, vodeći računa i o ostalim revizijskim navodima.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer ista zavisi od konačnog ishoda parnice.

Sa iznetih razloga Vrhovni sud je odlučio kao u izreci rešenja primenom člana 415. stav 1. i člana 416. stav 3. Zakona parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija,

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković