U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca Građevinskog preduzeća za niskogradnju i visokogradnju „7. Juli“ AD Beograd, čiji je punomoćnik Gordana Nerić Mitrović, advokat iz ..., protiv tuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Marko Popović, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2924/20 od 14.01.2021. godine, u sednici od 09.06.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2924/20 od 14.01.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi P 491/17 od 01.10.2020. godine, stavom prvim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu na ime naknade štete za period od 15.04.2016. godine do 20.09.2016. godine, kao nesavestan držalac nepokretnosti opisane izrekom u svojini tužioca, isplati 2.292.579,56 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 502.860,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2924/20 od 14.01.2021. godine, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu po osnovu naknade štete za korišćenje za period od 15.04.2016. godine do 20.09.2016. godine nepokretnosti u vlasništu tužioca kao nesavestan držalac, isplati 2.292.579,56 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.10.2020. godine do isplate. Tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 214.500,00 dinara i troškove žalbenog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara.

Protiv drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. i 403. stav 2. tačka 2. važećeg Zakona o parničnom postupku – ZPP i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a zbog bitne povrede postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP revizija se ne može podneti, prema članu 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio vlasnik spornog objekta izgrađenog bez odobrenja za gradnju, površine oko 1000 m2, na kp .../... KO ... . Tužilac je ovaj objekat dao na privremeno korišćenje Ugovorom o privremenom ustupanju zaključenim sa Opštinom Zemun 30.01.2001. godine, za period od dve godine. Tužilac je sa firmom tuženog „Alone“ DOO Zemun, dana 22.07.2008. godine zaključio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti na istoj katastarskoj parceli, ali se radi o drugom objektu u istom dvorištu, koji nije predmet ovog spora. Sporni objekat tužilac je nakon iseljavanja privremenih korisnika od juna 2012. godine koristio za odlaganje stvari, a njegovi radnici su čuvali i obilazili objekat. Tuženi je takođe od 2016. godine angažovao agenciju za čuvanje objekta koji je kupio u istom dvorištu. Marta 2016. godine, na kapiju kroz koju se pristupa objektu postavljen je lanac i katanac koji je radnik tužioca po njegovom nalogu presekao, o čemu je lice angažovano od strane tuženog radi obezbeđenja obavestilo policiju, nakon čega su zamenjeni cilindar i brave na ulazu, pa radnici tužioca sledećeg dana nisu mogli da uđu u objekat. Tužilac je protiv tuženog pokrenuo parnicu zbog smetanja državine, u kojoj je rešenjem Trećeg osnovnog suda u Beogradu od 06.07.2016. godine određena privremena mera kojom je tuženi obavezan da omogući tužiocu državinu predmetnog objekta i zemljišta navedenog ovim rešenjem, a ova privremena mera je izvršena prinudno dana 20.09.2016. godine, od kada je tužilac ponovo u državini svog objekta i zemljišta oko objekta. Tužilac je u ovoj parnici tražio od tuženog naknadu štete na ime nemogućnosti korišćenja njegovog objekta u periodu od 15.04. do 20.09.2016. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda preinačena i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete.

Prema članu 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosnima – ZOO, ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Članom 189. stav 3. ZOO, propisano je da se prilikom ocene visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Prema članu 219. ZOO, kada je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava naknadu štete, ili u odsustvu štete, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovan je zaključak drugostepenog suda da iz navedenih zakonskih odredaba proizlazi neosnovanost tužbenog zahteva. Naime, u postupku je utvrđeno da je sporni objekat tužilac koristio tako što je u njemu držao dokumenta i druge stvari koje je tamo odlagao, zbog čega je objekat čuvan od strane njegovih radnika. Tužilac nije dokazao da je u spornom periodu objekat izdavao u zakup kao magacinski prostor, te da bi prema posebnim okolnostima mogao osnovano očekivati dobitak u vidu zakupnine, čiju visinu potražuje na ime naknade štete. Takođe, tužilac u toku parnice nije isticao da je tuženi u spornom periodu koristio objekat tužioca, odnosno da je imao korist od njegove upotrebe, da bi bio u obavezi da mu naknadi korist u smislu člana 219. ZOO. Iz iznetog proizlazi da tužilac nije dokazao postojanje i visinu štete, pa je zato tužbeni zahtev pravilno odbijen kao neosnovan.

Revizijom se neosnovano ukazuje da tužiocu pripada naknada za korišćenje tuđe nepokretnosti u smislu člana 39. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer je utvrđeno da u spornom periodu tuženi nije koristio predmetni objekat. Tačno je da je tužilac bio onemogućen da sporni objekat koristi u trajanju od pet meseci, ali on u postupku nije dokazao da je zbog toga pretrpeo konkretnu štetu.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić