Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3615/21 od 30.03.2022. godine, stavom prvim izreke odbijena je, kao neosnovana, žalba tužioca-protivtuženog i prvostepena presuda potvrđena u odbijajućem delu stava prvog izreke i u usvajajućem delu stava drugog izreke. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda je preinačena u usvjajućem delu stava prvog izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove isplati 100.000,00 dinara i za pretrpljeni strah 90.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 14.01.2021. godine, a na ime naknade materijalne štete - izrade zubnih krunica 35.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 14.01.2021. godine do isplate. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u odbijajućem delu stava drugog izreke, tako što je usvojen protivtužbeni zahtev i obavezan tužilac da tuženom, pored dosuđenih 7.500,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove isplati još 22.500,00 dinara po istom osnovu (ukupno 30.000,00 dinara). Stavom četvrtim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 126.950,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac-protivtuženi je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je u stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke, iz svih zakonskih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca-protivtuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, 22.01.2013. godine tuženi se sa svojim ocem VV i svedokom GG vraćao iz ... kod ..., gde je kupio auto marke „...“. Kupljenim vozilom upravljao je svedok GG, a sa njim u vozilu se na mestu suvozača nalazio tuženi, dok je vozilom marke „...“ upravljao otac tuženog VV. Tužilac se tog dana svojim autom marke „...“ kretao pravcem ...-..., u istom pravcu u kom su se kretala vozila u kom su se nalazili tuženi i njegov otac. Kako se vozilo kojim je upravljao otac tuženog kretalo sporo, tužilac mu je, krećući se iza njega, ablendovao i oglašavao sirenom, sa namerom da ubrza kretanje vozila ispred sebe. Iza oba ova vozila kretalo se vozilo „...“ u kojem je tuženi sedeo na mestu suvozača. Na semaforu raskrsnice, dok je bilo upaljeno crveno svetlo, u desnoj traci je najpre stao tužilac, iza njega se nalazilo vozilo kojim je upravljao otac tuženog, a iza ovog vozila u levoj traci stajao je auto kojim je upravljao svedok GG i u kojem je tuženi sedeo na mestu suvozača. Po zaustavljanju automobila, tužilac je izašao iz svog vozila, došao do vozila oca tuženog i na njega vikao zbog spore vožnje. Videvši verbalnu raspravu, bez jasne predstave o uzroku iste, tuženi je izašao iz vozila, za njim i svedok GG, i prišao tužiocu i ocu tuženog. U tom trenutku, prilazeći, na pitanje tuženog tužiocu šta se dešava, tužilac je reagovao tako što je tuženog udario pesnicom u predelu lica, nanevši mu laku telesnu povredu u vidu otoka i ogrebotine gornje usne, usled čega mu je potekla krv iz nosa. Istog trenutka tuženi je uzvratio tužiocu udarac pesnicom u predelu lica, usled kojeg je tužilac pretrpeo tešku telesnu povredu u vidu višestrukog zatvorenog preloma nosnih kostiju sa dislokacijom koštanih polomljenih fragmenata, preloma pregrade nosa sa dislokacijom preloma gornje vilice, sa pomeranjem fragmenata, preloma krunice desnog sekutića, preloma levog sekutića sa otvaranjem zubne srži, preloma krunice gornjeg levog lateralnog sekutića sa rasklaćenjem istog zuba i rasklaćenjem zuba gornjeg levog očnjaka. Nakon ovog događaja, tuženi i svedoci su seli u vozila kojima su upravljali i nastavili put, a tužilac se, pošto je pozvao svedoka DD, uputio u Urgentni centar, gde mu je pružena medicinska pomoć. U popodnevnim satima policija je pozvala tuženog, radi saslušanja, nakon čega je odveden u Urgentni centar, gde je pregledan i gde su mu konstatovane povrede. Od zadobijenih povreda tužilac je trpeo fizičke bolove jakog intenziteta sedam dana, srednjeg intenziteta sedam dana i lakog intenziteta dve nedelje, kao i primarni strah visokog intenziteta dva-tri minuta, sekundarni visokog intenziteta u trajanju od deset dana i strah niskog intenziteta u trajanju od mesec dana. Kod tužioca usled zadobijenih povreda nema umanjenja životne aktivnosti. Usled zadobijenih povreda, tuženi je trpeo jedan dan bolove srednjeg intenziteta i tri dana bolove lakog intenziteta.

Presudom Osnovnog suda u Valjevu K 416/16 od 11.10.2017. godine, zbog apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, odbijena je optužba prema okrivljenom, ovde tužiocu, da je 22.01.2013. godine udario privatnog tužioca, ovde tuženog, i izvršio krivično delo lake telesne povrede iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika. Istom presudom okrivljeni, ovde tuženi, oslobođen je optužbe da je 22.01.2013. godine, udario pesnicom ovde tužioca i izvršio krivično delo teške telesne povrede iz člana 121. stav 1. Krivičnog zakonika, jer je utvrđeno da je oštećeni, ovde tužilac, prvi udario tuženog pesnicom u predelu glave, nanevši mu pri tom lake telesne povrede, te da je tuženi istovremeno reagovao, tako što je uzvratio udarivši jedanput pesnicom u predelu glave, na taj način odbijajući istovremeni protivpravni napad koji ni na jedan drugi način nije mogao odbiti, a koji je bio neophodan u cilju odbrane telesnog integriteta, odnosno da je okrivljeni, ovde tuženi, naneo teške telesne povrede oštećenom, ovde tužiocu, postupajući u nužnoj odbrani, bez njenog prekoračenja.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je primenio materijalno pravo iz odredbe člana 154. Zakona o obligacionim odnosima i zaključio da je tužilac odgovoran za štetu koju je prouzrokovao tuženom, jer je bez povoda izašao iz svog auta, prišao autu oca tuženog, sa istim započeo verbalnu raspravu i tuženog udario pesnicom u lice nanevši mu laku telesnu povredu, a da odgovornost tuženog proizlazi iz člana 161. stav 1. istog Zakona, jer je kritičnom prilikom prekoračio nužnu odbranu, s obzirom da je, nakon što mu je tužilac naneo laku telesnu povredu, tužiocu naneo udarcem tešku telesnu povredu, a mogao je da odreaguje na neki drugi blaži način, budući da nije uzvratio udarac tužiocu usled jake razdražljivosti ili prepasti. Nalazeći da su obe stranke konkretnom prilikom neprimereno reagovale, prvostepeni sud je ocenio da postoji doprinos stranaka nastanku štetnih posledica u visini od po 50%, zbog čega je odlučujući o visini naknade štete odmerio pravičnu novčanu naknadu za tražene vidove štete svakoj od stranaka i umanjio tako dobijene iznose srazmerno njihovom doprinosu nastanku štete, shodno odredbi člana 192. ZOO.

Osnovano se navodima revizije ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio odredbu člana 13. ZPP, u vezi člana 161. stav 1. ZOO kada je ocenio da prvostepeni sud nije mogao da izvede činjenično pravni zaključak da je tuženi kritičnom prilikom postupao u prekoračenju nužne odbrane, kod činjenice da je u krivičnom postupku tuženi oslobođen otpužbe da je učinio krivično delo teške telesne povrede, jer je uzvratio udarac tužiocu odbijajući istovremeni protivpravni napad postupajući u nužnoj odbrani, bez njenog prekoračenja.

U parničnom postupku sud je u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim (član 13. ZPP), ali se stepen krivice za nastanak štete ceni prema pravnim pravilima građanskog prava, jer je građanskopravna odgovornost šira od krivičnopravne odgovornosti. Stoga je odluka parničnog suda o naknadi štete nezavisna od odluke krivičnog suda o postojanju krivičnog dela i krivične odgovornosti, parnični sud je ovlašćen da utvrđuje pod kojim uslovima se dogodio štetni događaj, nezavisno od toga da li se protiv štetnika vodio krivični postupak. To znači da i u slučaju kada nije doneta pravnosnažna presuda krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim, kao u konkretnom slučaju, parnični sud može sam da utvrđuje ko je štetnik, da li je i u kojoj meri je on odgovoran za nastalu štetu, kao i da odlučuje o obavezi štetnika da naknadi štetu ukoliko za to ima dovoljno elemenata i ako oceni da odluka o tužbenom zahtevu ne zavisi od toga da li je učinjeno određeno krivično delo.

Međutim, učinjena relativno bitna povreda odredaba parničnog postupka pred drugostepenim sudom, na koju se ukazuje revizijom, nije od uticaja na pravilnost i zakonitost pobijane presude, jer je po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud iz utvrđenog činjeničnog stanja u prvostepenom postupku, izveo pravilan zaključak da tužbeni zahtev nije osnovan, a da je osnovan protivtužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova, i utoliko prvostepenu presudu pobijanim delom preinačio.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da su ispunjeni uslovi iz člana 161. stav 1. ZOO za oslobađanje tuženog odgovornosti za štetu koju je pričinio tužiocu, jer je u konkretnoj situaciji postupao bez prekoračenja nužne odbrane. Tužilac je kritičnom prilikom najpre ispoljio agresivnost u saobraćaju, ablendovanjem i upotrebom sirene, zamerajući ocu tuženog da vozi sporo i da ometa njegov ritam vožnje. Potom je na semaforu napustio vozilo kojim je upravljao, prišao vozilu oca tuženog i prema njemu ispoljio verbalnu agresiju preteći mu, da bi tuženog, koji je prišao vozilu svoga oca da razjasni situaciju, bez razumnog razloga udario pesnicom u lice i naneo mu lake telesne povrede. U takvoj situaciji tuženi je bez namere da povredi tužioca, već da se zaštiti od napada, istovremeno, na isti način i istim sredstvom odgovorio na protivpravni napad tužioca udarivši ga pesnicom u lice i naneo mu teške telesne povrede. Takvo postupanje tuženog, bez obzira na stepen povreda kod tužioca, po oceni Vrhovnog suda predstavlja postupanje u nužnoj odbrani, bez njenog prekoračenja, zbog čega tuženi, u smislu člana 161. stav 1. ZOO, nije u obavezi da tužiocu naknadi pretrpljenu materijalnu i nematerijalnu štetu u vidu fizičkih bolova i straha. Prekoračenje granica nužne odbrane postojalo bi u situaciji da je tuženi protivpravni napad tužioca odbio na način i sredstvom koji s obzirom na okolnosti pod kojima je tužilac izvršio napad ne bi bio neophodan, što nije situacija u konkretnom slučaju, u kojoj je tuženi na udarac pesnicom u glavu odgovorio tužiocu na isti način i istim sredstvom.

Kako je dakle tužilac taj koji je izazvao kritičnu situaciju na napred navedeni način, nema pravo na naknadu štete koju je tom prilikom pretrpeo, a u obavezi je da tuženom, primenom člana 154. ZOO naknadi nematerijalnu štetu čiju je visinu, imajući u vidu sve relevantne kriterijume za dosuđivanje visine naknade štete za pretrpljene fizičke bolove, primenom člana 200. ZOO pravilno odmerio drugostpeni sud. Pravilna je i ocena drugostepenog suda da nema doprinosa tuženog nastanku štete koju je pretrpeo u smislu člana 192. ZOO. Tuženom se ne može staviti u propust što je izašao iz kola i prišao tužiocu kada je uočio da se on agresivno verbalno ponaša prema njegovom ocu, jer je to učinio sa namerom da razjasni situaciju i zaštiti oca od agresivnog ponašanja tužioca, a ne u nameri da povredi tužioca, već je u nužnoj odbrani odgovorio na njegov protivpravni napad.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić