Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužene i tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tužene.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Iz tog razloga, Vrhovni kasacioni sud je, primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20), odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 2253/18 od 19.11.2018. godine, usvojen je prigovor predlagača, ovde tužioca i utvrđeno da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 4155/2010 i naloženo stečajnom sudiji u tom predmetu da u roku od četiri meseca od dana prijema rešenja preduzme neophodne mere i radnje koje su potrebne da bi se pristupilo unovčenju imovine stečajnog dužnika. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 4155/10 od 22.10.2010. godine otvoren je postupak stečaja nad „Industrijom kotrljajućih ležajeva“ (IKL) A.D. Beograd, Barajevo. Tužilac je u stečajnom postupku svrstan u treći isplatni red, sa iznosom potraživanja od 356.470,00 dinara, koje potiče iz radnog odnosa na ime neisplaćene zarade. Tužiočevo potraživanje nije namireno. Društvo je raspolagalo većinskim društvenim kapitalom do 28.12.1999. godine. Izdavanjem rešenja od 15.11.2001. godine, postupak svojinske transformacije (privatizacije) akcionarskog društva „Industrija kotrljajućih ležaja“ Beograd je okončan, a od 28.12.1999. godine do jula 2005. godine društvo je poslovalo sa 41,5% državnim kapitalom koji je bio u vlasništvu Akcijskog fonda RS, Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih i Fonda za razvoj. Na dan otvaranja postupka stečaja nad akcionarskim društvom „Industrija kotrljajućih ležajeva“, 22.10.2010. godine, država je imala udeo od 0,55% u kapitalu stečajnog dužnika. Rešenjem Vlade Republike Srbije od 07.02.2002. godine, suspendovani su svi organi preduzeća „IKL“ i obrazovan odbor koji će obavljati funkciju suspendovanih organa upravljanja tako što je određen vršilac dužnosti direktora da obavlja funkciju suspendovanih organa poslovanja, sve do 01.01.2010. godine, kada je doneta Uredba o prestanku važenja Uredbe o obaveznoj proizvodnji određenih proizvoda i pružanju usluga i uslovima davanja na privremeno korišćenje sredstava preduzeća.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da postoji odgovornost tužene za štetu koju je usled povrede prava na suđenje u razumnom roku pretrpeo tužilac i obavezao tuženu na isplatu traženog iznosa na ime imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu St 4155/10, primenom odredbi člana 58. Ustava RS, člana 155. Zakona o obligacionim odnosima i člana 4. i 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom potvrdio prvostepenu presudu, navodeći da je u vreme na koje se odnosi tužiočevo potraživanje država imala 41,5% ukupnih akcija tužiočevog poslodavca sve do 29.07.2005. godine, kada su akcije prodate na berzi, da je počev od februara 2002. godine tužena upravljala preduzećem preko poslovodnih organa imenovanih navedenim rešenjem, te da je imala pravnu mogućnost da kontrolu uspostavljenu rešenjem od 07.02.2002. godine sukcesivno produžava do 2009. godine, te da je na tuženoj bila dužnost da dokaže kada je prestala da upravlja poslovanjem tužiočevog poslodavca, na šta se nije izjasnila. Kako tužiočevo potraživanje po osnovu neisplaćenih zarada datira iz perioda kada je država, po posebnom propisu, suspendovala organe preduzeća IKL i kada je njenim poslovanjem upravljala preko organa imenovanih rešenjem Vlade RS, zaključio je da tužiočev poslodavac, bez obzira na strukturu kapitala, nije bio privredni subjekat nezavisan od države i iz tog razloga, u ovom slučaju, nemogućnost naplate priznatog potraživanja iz radnog odnosa iz stečajne mase preduzeća može da se dovede u vezu sa kontrolom države nad tužiočevim poslodavcem i utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku. Iz tog razloga, država tužiocu odgovara za štetu po odredbi člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, presuda drugostepenog suda zasnovana je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 40/2015), propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od godinu dana od kad je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine). Navedeni pravni zaključak dopunjen je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine, tako da u pogledu izvršnih dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim licima ili pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, svakako je nužno utvrđivati uzročnoposledičnu vezu, između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju.

U konkretnom slučaju tužilac nije bio u mogućnosti da naplati svoje potraživanje prema svom poslodavcu – „Indrustriji kotrljajućih ležajeva“ u stečajnom postupku koji je otvoren rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 4155/2010 od 22.10.2010. godine. U tom trenutku stečajni dužnik je preduzeće sa većinskim udelom privatnog kapitala, a potraživanje tužioca iz radnog odnosa potiče iz perioda nakon privatizacije preduzeća. Saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava (Marinković protiv Srbije, predstavka broj 5353/11) Republika Srbija je odgovorna za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa pretežno društvenim kapitalom, dok po praksi Ustavnog suda Republike Srbije propust suda da namiri potraživanje priznato u stečajnom postupku protiv dužnika sa većinskim društvenim (državnim) kapitalom, predstavlja povredu pravo na mirno uživanje imovine zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije (Už 4541/2017 od 24.01.2019. godine). Kako prema utvrđenom činjeničnom stanju poslodavac tužioca nije bilo preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom u relevantnom periodu, pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da u ovom slučaju postoji odgovornost tužene za predmetnu štetu. Naime, samo ukoliko se radi o preduzeću sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, tada se u odnosu na dugovanja tog privrednog društva konstituišu i posebne obaveze Republike Srbije vezane za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku povodom nenamirenog potraživanja u visini priznatog potraživanja u stečajnom postupku. Uredbom o prestanku važenja Uredbe o obaveznoj proizvodnji određenih proizvoda i pružanju usluga i o uslovima davanja na privremeno korišćenje sredstava preduzeća („Službeni glasnik RS“, br. 25 od 16. juna 1997... 43/09), na osnovu koje je doneto rešenje Vlade RS od 07.02.2002. godine, predviđeno je da se mere na osnovu Uredbe mogu preduzimati do 30. novembra 2009. godine, a mere preduzete na osnovu ove uredbe prestaju najkasnije 31. decembra 2009. godine. Do isteka navedenog roka Odbor je bio dužan da sprovede postupak izbora organa preduzeća. Iz navedenog sledi da tužena nije ostvarivala faktičku kontrolu nad preduzećem IKL u vreme otvaranja stečajnog postupka (22.10.2010. godine), pa stoga nema objektivne odgovornosti tužene za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku, niti je tužilac dokazao da je isključivi razlog nemogućnosti naplate potraživanja neadekvatno postupanje suda, odnosno uzročno- posledičnu vezu, između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154. 162. i 163. stav 2. u vezi člana 165. stav 2. ZPP pripadaju traženi troškovi celog postupka. Visina je odmerena na ime traženih i opredeljenih troškova za sastav odgovora na tužbu od strane pravobranilaštva u iznosu od 6.000,00 dinara prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ove parnične radnje i za sastav žalbe i revizije u iznosu od po 18000,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme presuđenja. Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić