U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije: Branislave Apostolović kao predsednika veća, sudije Branka Stanića, Gordane Ajnšpiler- Popović, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u parnici tužioca D.Cv. iz B., ulica …., koga zastupa punomoćnik B.J., advokat iz B., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde, koju zastupa Republičko javno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, ulica Nemanjina broj 22-26, radi naknade štete, vrednost predmeta spora 5.844.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tužene, koja je izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž broj 3146/14 od 24.07.2014. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 09.07.2015. godine, sledeću

P R E S U D U

I PRIHVATA SE odlučivanje po reviziji na osnovu člana 404 Zakona o parničnom postupku.

II DELIMIČNO SE USVAJA revizija tužene i PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž broj 3146/14 od 24.07.2014. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P broj 5/2014 od 18.03.2014. godine i odbija tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete, zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti isplati iznos od 2.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18.03.2014. godine pa do isplate.

III ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene Republike Srbije, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž broj 3146/14 od 24.07.2014. godine, u delu kojim je pravnosnažno obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete, zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti isplati iznos od 2.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18.03.2014. godine pa do isplate.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P broj 5/2014 od 18.03.2014. godine, u stavu jedan izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena Republika Srbija da tužiocu D.C. iz B. na ime naknade nematerijalna štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti prouzrokovane neosnovanim lišenjem slobode, isplati iznos od 4.870.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18.03.2014. godine, pa do konačne isplate. Stavom dva izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca za iznos preko dosuđenog iz stava prvog izreke, odnosno za iznos od 974.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom koja je na ovaj iznos tražena. Stavom tri izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 366.040,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž broj 3146/14 od 24.07.2014. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P broj 5/2014 od 18.03.2014. godine u delu stavu prvog izreke, kojim je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti isplati iznos od 4.000.000,00 dinara, sa zakonskkom zateznom kamatom od presuđenja 18.03.2014. godine do isplate. Stavom drugim izreke preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu u preostalom delu stava prvog, tako što je odbijen kao neosnovan zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, isplati još 870.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18.03.2014. godine do isplate.

Protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž broj 3146/14 od 24.07.2014. godine, tužena Republika Srbija je blagovremeno izjavila reviziju, pobijajući navedenu presudu u usvajajućem delu i to zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Revizija je izjavljena na osnovu člana 404 Zakona o parničnom postupku.

U odgovoru na reviziju, tužilac je predložio da Vrhovni kasacioni sud reviziju odbaci kao nedozvoljenu ili istu odbije kao neosnovanu. Troškovi revizijskog postupka nisu traženi.

Odredbom člana 404 Zakona o parničnom postupku je propisano da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešene primene materijalnog prava i protiv drugostepene odluke koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Vrhovni kasacioni sud nalazi da su se u konkretnom slučaju ispunili uslovi propisani članom 404 Zakona o parničnom postupku jer je potrebno ujednačavati sudsku praksu.

Revizijski sud je ispitao, revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14) i zaključio da revizija tužene je delimično osnovana.

Revizijom pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Druge bitne povrede postupka u reviziji se ne ističu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki br. 413/07 od 02.06.2007. godine, tužiocu je određen pritvor od 01.06.2007. godine, kada je lišen slobode a koji mu je produžavan rešenjima Okružnog suda u Beogradu, sve do 29.09.2008 godine, kada je ukinut rešenjem Okružnog suda u Beogradu K br. 2108/07. Tužiocu je pritvor određen iz razloga postojanja osnovane sumnje da je učinio krivično delo za koje je propisana kazna zatvora od 40 godina, zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela koje se ogledaju u dužem planiranju izvršenja dela i načinu izvršenja. Presudom Okružnog suda u Beogradu K br. 2108/07 od 29.09.2008. godine tužilac je oslobođen od optužbe da je 09.05.2007. godine umišljajno pomagao izvršenje krivično dela, teškog dela ubistva iz člana 114. stav 1. tačka 3) Krivičnog zakonika Republike Srbije, usled nedostatka dokaza. Navedena presuda potvrđena je presudom Vrhovnog suda Srbije KžI broj 207/09 od 29.10.2009. godine.

Tužilac je bio u pritvoru ukupno 487 dana i zbog neosnovanog lišenja slobode, tražio da mu tužena naknadi nematerijalnu štetu zbog pretrpljenih duševnih bolova, zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, koju je opredelio na iznos od 5.844.000,00 dinara.

Prvostepeni sud je odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, primenjujući odredbu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, obavezao tuženu da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu po ovom osnovu, dosudivši iznos od 4.870.000,00 dinara, kao satisfakciju kojom se ublažavaju poremećaji u duševno-psihičkoj sferi tužioca kao oštećenog. Tužilac je protiv svoje volje bio žrtva postupka koji se pokazao neosnovanim, a takav postupak, loši uslovi u pritvoru, težina krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, poremetili su stanje fizičkog zdravlja, kao i mir i psihičku ravnotežu, povredili čast, ugled i dostojanstvo, a što je sve prouzrokovalo i ntenzivne i dugotrajne duševne bolove.

Relevantni faktori na osnovu kojih je utvrđivana visina nematerijalne štete, bili su dužina boravka u pritvoru, vrsta krivičnog dela, natpisi u štampi, porodično stanje, zanimanje, ranija neosuđivanost, ograničenje u obavljanju radnih i društvenih aktivnosti.

Apelacioni sud rešavajući po žalbi tužene, zaključio je da za ocenu visine pravične naknade štete, postoje razlozi koji utiču na njeno smanjenje. Apelacioni sud zaključuje da prvostepeni sud nije cenio činjenicu da tužilac u cilju obeštećenja nije koristio institut rehabilitacije koji je predviđen u članu 561. ranije važećeg Zakonika o krivičnom postupku, odnosno članu 592. i 593. sada važećeg Zakonika o krivičnom postupku, čija je suština podnošenje zahteva za objavljivanja saopštenja suda o neosnovanom lišenju slobode u sredstvima javnog informisanja ili za dostavljanje saopštenja radnoj organizacije lica lišenog slobode ili drugim organima ili organizacijama (ostvarivanje prava na moralno zadovoljenje), te Apelacioni sud smatra da je pravična novčana naknada za ovaj jedinstveni vid štete 4.000.000,00 dinara i da dosuđivanje naknade preko ovog iznosa bi bilo u suprotnosti sa značajem povređenih dobara i cilja kome naknada služi, što bi pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom, zbog čega je prvostepena presuda preinačena i doneta pobijana odluka.

Vrhovni kasacioni sud, imajući u vidu prethodno izloženo činjenično stanje, smatra da su nižestepeni sudovi, pogrešno primenili materijalno pravo jer su naknadu nematerijalne štete previsoko odmerili.

Nižestepeni sudovi su pravilno ukazali na niz činjenica koje utiču na odmeravanje pravične novčane naknade u konkretom slučaju, kao što su tužiočeve porodične prilike, dužina trajanja pritvora, njegovo zdravstveno stanje, ali dosuđena visina naknade štete nije uobičajena u sličnim situacijama, gde se radi o približno istim okolnostima zbog kojih su lica bila osuđivana ili su neosnovano lišena slobode i bila u pritvoru, tako da revizijski sud smatra da iznos od 2.000.000,00 dinara, vodeći računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, može u dovoljnoj meri pružiti odgovaraju satisfakciju zbog pretrpljenih duševnih bolova.

Na osnovu svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbi člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, reviziju tužene delimično odbio kao neosnovanu, a potom na osnovu odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku nižestepene presude preinačio u odnosu na visinu dosuđene naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode i odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović,s.r.