Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 123/24 od 28.02.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužilje-protivtužene i potvrđena prvostepena presuda u delu odluke kojom je uređen način održavanja ličnih odnosa maloletnog VV sa tuženim - protivtužioca nakon navršenih 27 meseci života deteta. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje-protivtužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja-protivtužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu pravnosnažnu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23), u vezi sa članom 202. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ broj 18/2005...6/2015) i našao da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, dok bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se ukazuje revizjom ne može biti revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1 ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke (u daljem tekstu: tužilja i tuženi) su zaključile brak 21.04.2021. godine, u kom je rođeno zajedničko dete maloletni VV dana ...2021. godine. Bračna zajednica parničnih stranaka faktički je prestala da postoji u maju 2022. godine, a dete je nastavilo da živi sa majkom u ..., dok je sa ocem nastavilo redovno da održava lične odnose. U toku postupka, parnične stranke su postigle sporazum o poveravanju deteta majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, o prebivališti deteta i o visini doprinosa tuženog dečijem izdržavanju, a kako nisu mogle da postignu sporazum o načinu održavanja ličnih kontakata oca i deteta, prvostepeni sud je doneo rešenje o privremenoj meri 13.07.2022. godine kojim je uređen način održavanja njihovih ličnih odnosa tako da se odvijaju u toku radne nedelje svake srede od 17-19 časova i svake nedelje od 11-13 časova, tako što će otac dolaziti po dete na adresu prebivališta majke i vraćati ga na istu adresu. Viđanje je uredno funkcionisalo u skladu sa donetim rešenjem, sa izuzetkom situacija kada bi se majka protivila viđanju iz razloga što bi dete u vreme početka viđanja spavalo. Istovremeno sa donošenjem prvostepene presude, sud je rešenjem P2 247/22 od 18.09.2023. godine stavio van snage rešenje o određivanju privremene mere od 13.07.2023. godine i usvoji predlog tuženog od 24.04.2023. godine za određivanje nove privremene mere kojom je uređen način održavanja ličnih odnosa njega i maloletnog deteta na identičan način kao u izreci prvostepene presude, a koje rešenje je ostalno na snazi do pravnosnažnog okončanja postupka. Tužilja je izjavila žalbu protiv ovog rešenja, koja je odbijena rešenjem Višeg suda u Somboru Gž2 2/24 od 22.01.2024. godine. Centar za socijalni rad Irig (koji je nadležan po mestu prebivališta oca) je dao predlog modela viđanja po kome bi dete provodilo kod oca svaki drugi vikend od subote u 10,00 časova do nedelje u 19,00 časova, kao i svake srede kada dete ne boravi kod oca u vreme vikenda u periodu od 17-19 časova. Centra za socijalni rad Sombor (koji je nadležan po prebivalištu majke i deteta) je dao predlog modela viđanja po kome bi dete viđalo oca dva dana tokom nedelje u trajanju od po dva sata i to nedeljom od 11 do 13 časova i sredom od 17 do 19 časova. Tim veštaka u sastavu dečijeg psihologa i neuropsihijatra je u usaglašenom nalazu i mišljenju dao predlog modela viđanja koji je sud prihvatio rešenjem o privremenoj meri i prvostepenom presudom od 18.09.2023. godine. Prema nalazu i mišljenju veštaka, oboje roditelja su visoko kompetentni, prepoznaju detetove uzrasno-razvojne potrebe i adekvatno na njih odgovaraju, oboje su psihički zdravi, odgovorni, dobre emocionalne stabilnosti i društvene prilagođenosti i oboje su motivisani za brigu o detetu. Problemi među roditeljima postoje na nivou komunikacije o detetu, jer se međusobno optužuju za uskraćivanje informacija o detetu, što oboje teško podnose jer su veoma brižni i zainteresovani roditelji. Maloletni VV je zdravo dete urednog psiho-fizičkog razvoja i emotivno je privržen i majci i ocu. Tuženi živi u ... i ima podršku svojih roditelja po pitanju staranja o detetu, poseduje odgovarajuće roditeljske kapacitete i sposobnosti, motivisan je da sa detetom provodi vreme i stara se o njemu, prepoznaje sve njegove razvojne potrebe i uspešno odgovara na njih.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom članova 6, 61. i 66. stav 1. Porodičnog zakona uredio način održavanja ličnih odnosa maloletnog deteta sa ocem kao roditeljem koji ne vrši roditeljsko pravo, tako što je odluku u tom delu zasnovao na modelu viđanja koji je predložen od strane tima veštaka u njihovom nalazu i mišenju od 13.02.2023. godine. Prema argumentaciji ovog suda, veštaci su opservirali roditeljske sposobnosti i kapacitete parničnih stranaka, ličnost deteta i odnos deteta sa oba roditelja i nakon toga su predložili model viđanja koji je prvostepeni sud procenio kao model koji je u najboljem interesu maloletnog deteta, ne prihvatajući modele viđanja predložene od strane nadležnih organa starateljstva (Centra za socijalni rad Sombor i Centra za socijalni rad Irig). Zaključak prvostepenog suda, nakon ocene svih izvedenih dokaza, je da nalaz i mišljenje veštaka sadrži sveobuhvatnu analizu i ocenu svih bitnih činilaca koji utiču na procenu najboljeg interesa maloletnog deteta, iz koga razloga je odbio predlog tužilje za izvođenje dokaza saslušanjem voditelja slučaja Centra za socijalni rad Sombora i za kontrolnim veštačenjem.

Drugostepeni sud je u svemu prihvatio stanovište i argumentaciju prvostepenog suda u pogledu prihvaćenog modela viđanja maloletnog deteta i oca nakon navršenih 27 meseci života prema nalazu tima veštaka, smatrajući da se radi o modelu koji postepeno, kako dete odrasta, uvodi nove termine viđanja i proširuje vreme viđanja maloletnog deteta sa ocem i da je takav prošireni model pogodan za dete, u čijem je najboljem interesu da ima kontinuitet u održavanju ličnih odnosa sa ocem, posebno pri utvrđenoj činjenici da otac poseduje odgovarajuće roditeljske kapacitete i sposobnosti, da je motivisan da sa detetom provodi vreme i stara se o njemu, da prepoznaje sve njegove razvojne potrebe i da uspešno odgovara na njih, kao i da mu je dete veoma emotivno privrženo.

Po oceni Vrhovnog suda, pobijana drugostepena presuda doneta je pravilnom primenom materijalnog prava na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje.

Članom 3. stav 1. Konvencije o pravu deteta, propisano je da u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja su interesi deteta, bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela. Stavom 2. istog člana, propisano je da se države članice obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonitih staratelja ili drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i preduzimaju u tom cilju sve potrebne zakonodavne i administrativne mere.

Ova obaveza preuzeta je i članom 6. stav 1. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ broj 18/2005, 72/2011 i 6/2015), kojim je propisano da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta. Prema odredbi člana 61. stav 1. ovog zakona, dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi. U sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje, odnosno lišenje roditeljskog prava, sud je uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta prema odredbi člana 266. stav 1. Porodičnog zakona., dok je prema odredbama člana 270. istog zakona sud dužan da, pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju, odnosno lišenju roditeljskog prava, zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima.

Najbolji interes deteta je pravni standard koji se procenjuje na osnovu niza objektivnih i subjektivnih okolnosti, a u svakom slučaju elementi za procenu najboljeg interesa deteta obuhvataju, između ostalog, mišljenje deteta, očuvanje porodične sredine i održavanje odnosa, ali i zdravlje, briga, zaštita i sigurnost deteta. Interes maloletnog deteta je da se između njega i roditelja sa kojim ne živi razvije odnos ljubavi, poverenja, međusobnog uvažavanja, privrženosti, poštovanja ličnosti i dostojanstva, pa je stoga svako dužan da se rukovodi tim interesom u svim aktivnostima koji se tiču deteta (član 6. stav 1. Porodičnog zakona). Saglasno odredbama Porodičnog zakona i odgovarajućim normama međunarodnog prava, pre svega citiranim odredbama Konvencije o pravima deteta, svako dete ima pravo na obezbeđenje najboljih mogućih uslova za njegov pravilan rast i razvoj, pravo na obrazovanje u skladu sa sposobnostima, željama i sklonostima, pravo na odmor i slobodno vreme, kao i na igru i rekreaciju koja odgovara njegovom uzrastu. Ova prava deteta su u korelaciji sa obavezama roditelja da mu obezbede uslove za ostvarivanje tih prava, u skladu sa svojim mogućnostima.

Tužilja izjavljenom revizijom osporava odluku nižestepenih sudova u pogledu procenjenog najboljeg interesa maloletnog deteta i određenog modela viđanja njega i oca nakon navršenih 27 meseci života deteta, kao i posle navršene treće i četvrte godine života. Tužilja smatra da prošireni model viđanja koji podrazumeva da dete noći kod oca, kao i određen dug period trajanja modela viđanja nije u detetovom najboljem interesu, ukazujući da kod maloletnog VV postoji kašnjenje u razvoju govora, da je veoma zatvoreno dete i da teško podnosi promene, te da model viđanja predložen od strane time veštaka nepovoljno utiče na njegov razvoj. Tužilja takođe smatra da veštačenje deteta u toku postupka nije izvršeno na adekvatan način i prilaže uz reviziju naknadno sačinjene izveštaje dečijeg neuropsihijatra, psihologa i logopeda u kojima se ukazuje da dete ima zastoj u razvoju govora i da teško podnosi promene.

Po oceni Vrhovnog suda, revizijom se neosnovano osporava pravilnost primenjenog materijalnog prava u tumačenju i primeni pravnog standarda najboljeg interesa deteta. Naime, najbolji interes deteta kojim je sud dužan da se rukovodi u sporu za zaštitu prava deteta je pravni standard koji čini nekoliko elemenata procene i to uzrast i pol deteta, njegove želje i osećanja s obzirom na uzrast i zrelost, te emotivne potrebe. Navode revizije da je sud pogrešno procenio najbolji interes maloletnog deteta stranaka pri odlučivanju da proširi vreme njegovog viđanja sa ocem Vrhovni sud ne prihvata kao osnovane, budući da su nižestepeni sudovi, obrazlažući donetu odluku koja prihvata model viđanja prema kome će dete kako odrasta providiti i po više dana u kontinuitetu sa ocem, naveli da su imali u vidu uzrast deteta, ali i činjenicu da je ono potpuno psiho-fizički zdravo dete i da je jednako privrženo ocu kao i majci, odnosno da je za oboje emotivno vezan, a da je otac podjednako kao i majka kompetentan roditelj koji uspešno brine o detetu kada je sa njim i prepoznaje sve njegove razvoje potrebe i uspešno odgovara na njih, pri čemu je motivisan za brigu od deteta, zbog čega mu ne treba uskraćivati i smanjivati vreme koje provodi sa detetom, već naprotiv isto povećavati u skladu sa detetovim razvojnim potrebama i očekivanim razvojnim promena u budućem periodu. Pri tome, nisu zanemareni modeli viđanja predloženi od strane nadležnih centara za socijalni rad (u vreme kada je dete stranaka imalo godinu dana), već su veštaci u svojoj proceni najboljeg interesa detata imali u vidu i njihove opservacije i predloge, ali budući da njihov predlog i mišljenje ne obavezuje sud, već doprinosi sudskoj proceni najboljeg interesa dece, sud je ovlašćen da donese odluku mimo predloga organa starateljstva. Pobijanom presudom određen model viđanja jeste dat na duži rok u kome se ne može predvideti kako će teći viđanja, ali stranke uvek imaju mogućnost da traže izmenu odluke u slučaju promenjenih okolnosti. Tako, po oceni Vrhovnog suda, ukazivanje tužilje u reviziji na zatvorenost deteta i zastoj u razvoju govora, što potkrepljuje lekarskim izveštajima za dete nakon donete prvostepene pesude, ne može uticati na donetu odluku o načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa roditeljem sa kojim ne živi u smislu ukidanja pravnosnažne odluke od strane Vrhovnog suda zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, već eventulano u smislu potrebe izmene aktuelno utvrđenog modela viđanja, budući da se sve relevantne činjenice i okolnosti za presuđenje utvrđuju do momenta zaključenja glavne rasprave.

U konkretnom slučaju, Vrhovni sud nalazi da je doneta pravilna odluka u pogledu vremenskog perioda koji će maloletno dete stranaka provoditi sa ocem, koja je u svakom slučaju podložna izmeni u slučaju da se promene oklonosti kojima se sud rukovodio prilikom odlučivanja.

Sa iznetih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković