Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Jasminke Stanojević i Biljane Dragojević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., ..., čiji je punomoćnik Nikola Tadić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva pravde i državne uprave, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Leskovcu, radi naknade rehabilitacione štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Nišu Gž 2229/15 od 10.12.2015. godine, u sednici održanoj 29.03.2017. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Nišu Gž 2229/15 od 10.12.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Rešenjem Višeg suda u Vranju P 13/15 od 03.09.2015. godine, stavom prvim izreke, odbačena je kao neblagovremena tužba tužioca radi naknade rehabilitacione štete. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka od 196.395,00 dinara. Stavom trećim izreke tužilac je oslobođen plaćanja sudskih taksi.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž 2229/15 od 10.12.2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno je prvostepeno rešenje.

Protiv rešenja drugostepenog suda tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijanog rešenja u smislu člana 408. u vezi člana 420. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ...) Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, otac tužioca sada pok. BB rehabilitovan je rešenjem Okružnog suda u Vranju Reh. 1/08 od 26.12.2008. godine. Tužilac se obratio Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje 06.09.2012. godine, a tužbu za naknadu štete podneo je 17.12.2013. godine. Dana 15.10.2014. godine od strane Komisije za rehabilitaciono obeštećenje primio je predlog sporazuma kojim mu je ponuđen iznos od 150.000,00 dinara na ime naknade rehabilitacionog obeštećenja za duševne bolove koje je pretrpeo za vreme lišenja slobode svog oca.

Na utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo.

Odredbom člana 27. Zakona o rehabilitaciji (“Službeni glasnik RS“, br. 91/11) propisano je da na osnovu odluke suda kojom se usvaja zahtev za rehabilitaciju, rehabilitovano lice i lice iz člana 26. st. 3. i 4. ovog zakona mogu da podnesu zahtev za rehabilitaciono obeštećenje (stav 1.). O zahtevu za rehabilitaciono obeštećenje odlučuje Komisija za rehabilitaciono obeštećenje (stav 2.). Ako zahtev iz stava 2. ovog člana ne bude usvojen ili po njemu Komisija za rehabilitaciono obeštećenje ne donese odluku u roku od 90 dana od dana podnošenja zahteva može kod nadležnog suda podneti tužbu za naknadu štete (stav 3.). Tužba za naknadu štete iz stava 3. ovog člana ne može se podneti po isteku roka od jedne godine od dana dostavljanja odluke o odbijanju zahteva, odnosno isteka roka iz stava 3. ovog člana (stav 4.).

Blagovremenost tužbe za rehabilitaciono obeštećenje od godinu dana iz odredbe člana 27. stav 4. u vezi stava 3. Zakona o rehabilitaciji računa se od isteka roka od 90 dana od podnošenja zahteva i ne može se produžavati odlukom ili radnjom Komisije za rehabilitaciono obeštećenje ili podnosioca zahteva, odnosno drugih nosilaca prava na rehabilitaciono obeštećenje.

Imajući u vidu da se tužilac obratio Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje 06.09.2012. godine, a da Komisija nije donela odluku po zahtevu tužioca u roku od 90 dana od dana podnošenja zahteva, te da je tužilac podneo tužbu po tom osnovu sudu 17.12.2013. godine, po isteku roka predviđenog odredbom člana 27. stav 4. Zakona o rehabilitaciji, pravilan je zaključak sudova da je tužba tužioca neblagovremena.

Na osnovu člana 414. stav 1. u vezi člana 420. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Ljubica Milutinović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić