Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 600/22 od 13.07.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavovima drugom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tuženog sa zahtevom za naknadu troškova odgovora na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnom prethodniku tužioca, TP „Gružanka“ je na osnovu rešenja Narodnog odbora Opštine Kragujevac od 18.04.1962. godine, odobrena lokacija robne kuće TP „Gružanka“ u Kragujevcu na kp br .. KO Kragujevac na uglu ulica ... i ..., pod datim uslovom određene visine objekta i sa stanovima na trećem i četvrtom spratu i potkrovlju. Zatim je TP „Gružanka“ zaključila ugovor 28.01.1963. godine sa Fondom za stambenu izgradnju opštine Kragujevac, čiji je pravni sledbenik tuženi, kojim je utvrđeno da je TP „Gružanka“ pribavila glavni projekat sa potrebnom dokumentacijom radi izgradnje objekta samoposluge sa stanovima, da predračunska vrednost za ovaj projekat iznosi 90.178.114,00 dinara, te da TP „Gružanka“ nije u mogućnosti da sopstvenim sredstvima započne i izvede gradnju ovog objekta zbog čega stupa u ugovorni odnos sa Fondom koji će finansirati izgradnju objekta, a da TP „Gružanka“ obezbedi odgovarajuće učešće u vrednosti stanova od 50%, prema saglasno ugovorenoj orijentacionoj ceni od 47.000.000,00 dinara, koju će uplatiti najkasnije do 15.12.1962. godine. Fond je prihvatio da finansira gradnju objekta kao investitor i da po završenoj izgradnji ustupi objekat uz naknadu TP „Gružanki“. Ugovoreno je i da će u cenu koštanja objekta Fond uračunati sve podnete troškove i da će po utvrđenoj konačnoj vrednosti objekta ustupiti objekat TP „Gružanka“ pod uslovom da uplati 50% njegove vrednosti, a drugi deo Fond obezbeđuje ugovaraču kreditom. Rok za predaju objekta je određen do 01.11.1963. godine, a TP „Gružanka“ se obavezuje da od Fonda uz potrebnu dokumentaciju zatraži kredit najdalje do 15.01.1963. godine, prema orijentacionoj ceni objekta, a Fond se obavezao da kredit odobri i isplatu obezbedi u stvarnom iznosu od 50% vrednosti završenog objekta. Ugovoreno je takođe da će radi izvršenja ugovornih obaveza, TP „Gružanka“ obezbediti lokaciju terena na kojem će se objekat podići, izdejstvovati građevinsku dozvolu na ime Fonda kao investitora i ustupiti glavni projekat Fondu za svim potrebnim prilozima i dokumentacijom i obaviti sve obaveze i druge potrebne poslove koji uslovljavaju da Fond kao investitor preduzme gradnju, dok se Fond obavezao da obavi sve ostale poslove kao investitor i finansira gradnju objekta do njegovog potpunog završetka. Fondu kao investitoru izdata je građevinska dozvola za izgradnju predmetnog objekta 13.11.1962. godine sa izmenom od 07.04.1964. godine, a zatim je rešenjem od 21.04.1964. godine, odobreno korišćenje objekta „Samoposluge“ sa stanovima čiji je investitor Fond za stambenu izgradnju, a izvođač radova Građevinsko preduzeće „Kazimir Veljković“ iz Kragujevca. Na osnovu sporazuma od 13.04.1966. godine, koji je zaključen između GP „Kazimir Veljković“, kućnog saveta i TP „Gružanka“, radi otklanjanja tehničkih nedostataka u gradnji, utvrđeno je da je korisnik izgrađenog objekta TP „Gružanka“, da je predmetni objekat tehnički primljen i da je za isti izdata dozvola za upotrebu. Primopredaja samoposluge na uglu ulica ... i ..., izvršena je između Fonda za stambenu izgradnju i TP „Gružanka“ u toku 1965. godine (potvrda JSP „Kragujevac“ od 20.07.2000. godine) i od tada se pravni prethodnik i tužilac nalaze u posedu u kome se i danas nalazi samoposluga „Maksi ..“. Veštačenjem je utvrđeno da TP „Gružanka“ ne duguje Fondu za stambenu izgradnju Opštine Kragujevac po navedenom ugovoru koji je zaključen radi izgradnje objekta, naknadu za učešće (50% vrednosti radova) niti po osnovu kredita (50% vrednosti radova). Tužilac u svojim poslovnim knjigama vodi predmetni objekat kao osnovno sredstvo, radi godišnju amortizaciju na koju ga obavezuje zakon i plaća porez na imovinu zajedno sa svim ostalim objektima koji su u vlasništvu tužioca. Tužilac je kod Poreske uprave evidentiran kao poreski obveznik na imovinu na osnovu podnetih poreskih prijava počev od 01.01.2007. godine, od kada je utvrđivanje i naplata poreza na imovinu u nadležnosti lokalne samouprave. Tuženi na kartici osnovnog sredstva vodi predmetni poslovni prostor, kao osnovno sredstvo počev od 21.10.2020. godine, ali nema nabavnu vrednost i nema sadašnju vrednost, niti je 31.12.2020. godine, vršena amortizacija osnovnog sredstva.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je na osnovu ugovora od 28.01.1963. godine koji je zaključen sa Fondom za stambenu izgradnju opštine Kragujevac i izvršen, predmetni objekat izgrađen sredstvima pravnog prethodnika tužioca, uplatom 50% vrednosti objekta po utvrđenoj konačnoj vrednosti i kroz sredstva obezbeđena kreditom u iznosu od 50% njegove vrednosti, nakon čega je izvršena predaja objekta pravnom prethodniku tužioca 1965. godine, koja je bila uslovljena uplatom 50% vrednosti objekta i od kada se nalazi u savesnoj državini poslovnog prostora. Zato su usvojili tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine tužioca na predmetnoj nepokretnosti – poslovnom prostoru, nalazeći da je pravni prethodnik tužioca po osnovu gradnje stekao pravo svojine, kao i pravo svojine na zemljištu sa udelom – zajednički, pod zgradom – objektom, shodno odredbama članova 20. stav 1, 21, 22, i 24. do 26. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, uz argumentaciju prvostepenog suda da su u konkretnom slučaju ispunjeni i uslovi za sticanje svojine po osnovu održaja, jer je nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima („Službeni glasnik SRJ“ 29/96) i brisanja zabrane sticanja prava svojine održajem na stvari u društvenoj svojini iz člana 29. (prestao da važi 04. jula 1996. godine) do podnošenja tužbe 11.09.2020. godine proteklo 20 godina savesne državine u smislu člana 28. stav 4. navedenog zakona.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Prema članu 20. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, pravo svojine stiče se po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem. Po samom zakonu pravo svojine se stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom (član 21. Zakona). Po članu 22. stav 1. tog zakona, lice koje od svog materijala, svojim radom izgradi novu stvar stiče pravo svojine na tu stvar. Ustav Republike Srbije iz 1990. godine u članu 56. jemčio je društvenu, državnu, privatnu i zadružnu svojinu ''i druge oblike svojine'', pri čemu svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu. Zatim je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima („Službeni glasnik SRJ“ 29/96) dozvoljeno da pravna lica mogu sticati pravo svojine na nepokretnostima i brisana je zabrana sticanja prava svojine održajem na stvari u društvenoj svojini iz člana 29. (prestao da važi 04. jula 1996. godine). Naime, prema odredbi člana 9. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, fizička i pravna lica mogu imati pravo svojine na stambenim zgradama, stanovima, poslovnim zgradama, poslovnim prostorijama, poljoprivrednom zemljištu i drugim neporketnostima, osim na prirodnim bogatstvima koji su u državnoj svojini. Prema članu 28. stav 2. i 4 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina. Savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina. Državina je zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, a savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, pri čemu se savesnost državine pretpostavlja (član 72.).

U konkretnom slučaju pravni prethodnik tužioca je svojim sredstvima finansirao izgradnju predmetnog poslovnog prostora, po ugovoru koji je zaključen sa Fondom za stambenu izgradnju Opštine Kragujevac i prema utvrđenom činjeničnom stanju u potpunosti je izvršio svoje ugovorne obaveze uplatom 50% vrednosti objekta po utvrđenoj konačnoj vrednosti i kroz sredstva obezbeđena kreditom u iznosu od 50% vrednosti izgrađenog objekta. Na izneti zaključak ukazuje činjenica da je po završenoj izgradnji 1965. godine, poslovni prostor predat pravnom prethodniku tužioca, što je i bila ugovorna obaveza Fonda za stambenu izgradnju, da ustupi objekat uz naknadu. Tužilac i njegov pravni prethodnik nesmetano koriste poslovni prostor od dana njegove izgradnje u kome je i danas samoposluga, a tužilac u svojim poslovnim knjigama vodi predmetni objekat kao osnovno sredstvo, radi godišnju amortizaciju na koju ga obavezuje zakon i plaća porez na imovinu zajedno sa svim ostalim objektima koji su u vlasništvu tužioca. Sledom navedenog, tužilac je kao savestan držalac nepokretne stvari, stekao pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (od 04. jula 1996. godine do podnošenja tužbe 11.09.2020. godine). Tuženi je upisan kao nosilac prava javne svojine sa udelom 1/1 na predmetnom poslovnom prostoru i na zemljištu pod zgradom i drugim objektom površine 416 m2 na kp br .., u listu nepokretnosti broj .. KO Kragujevac 4, ali navedeno ne isključuje sticanje prava svojine održajem u konkretnom slučaju po članu 17. Zakona o javnoj svojini, jer se ne radi o stvarima iz člana 16. ovog zakona. Zato su kao neosnovani ocenjeni svi revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pretežnim delom navoda revizije se osporava dokazni postupak i ocena izvedenih dokaza, čime se zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje, što nije od uticaja na odlučivanje, budući da revizija po članu 407. stav 2. ZPP, ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona, a što ovde nije slučaj.

Tužiocu nisu priznati troškovi povodom odgovora na reviziju u smislu člana 154. u vezi člana 165. ZPP, jer se ne radi o troškovima potrebnim za vođenje parnice.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković