Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 1041/18 od 28.06.2018. godine, ispravljenim rešenjem istog suda od 23.07.2018. godine, utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku, otvorenim nad stečajnim dužnikom, poslodavcem tužioca „Industrijom kotrljajućih ležajeva“ AD Beograd, rešenjem istog suda St 4155/10 od 22.10.2010. godine. Tužilac je blagovremeno podneo prijavu potraživanja prema stečajnom dužniku zbog neisplaćenih zarada u periodu od 01.08.2001. do 22.10.2010.godine, u vezi kojih je izdejstvovao izvršnu ispravu-presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P 6810/10 od 01.10.2010. godine, i tužiocu je priznato potraživanje u iznosu od 1.158.508,00 dinara koje je svrstano u treći isplatni red. Potraživanje tužioca nije namireno u stečajnom postupku. Stečajni dužnik je poslovao sa većinskim društvenim kapitalom do 28.12.1999. godine, od kada je nad istim započet postupak svojinske transformacije koji je okončan dana 15.11.2001. godine, kada je privatizovan tako što je država raspolagala akcijama sa 41,50% u vidu akcija u vlasništvu Akcijskog fonda Republike Srbije, Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih i Fonda za razvoj, koje akcije je prodala na beogradskoj berzi zaključno sa 29.07.2005. godine, dok je u vlasništvu Akcijskog fonda ostalo neprodato 0,55% akcija. Po okončanju postupka privatizacije, rešenjem Vlade RS od 07.02.2002. godine („Službeni glasnik RS“, br. 7/01 od 11.02.2002. godine), na osnovu člana 3. i 3a. Uredbe o prestanku važenja Uredbe o obaveznoj proizvodnji određenih proizvoda, suspendovani su svi organi u preduzeću „IKL“ Beograd, pa je Vlada imenovala Odbor koji će obavljati fuknciju suspendovanih organa upravljanja i vršioca dužnosti direktora koji će obavljati fukciju suspendovanog poslovnog organa. Na dan otvaranja stečajnog postupka stečajni dužnik nije bio privredno društvo sa pretežnim društvenim odnosno državnim kapitalom.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da je tužena odgovorna za štetu koju je usled povrede prava na suđenje u razumnom roku pretrpeo tužilac i obavezao tuženu na isplatu traženog iznosa na ime imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu St 4155/10, primenom odrede člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Ovo s toga što poslodavac tužioca nije bio nezavisan privredni subjekt od države, usled čega se nemogućnost naplate priznatog potraživanja iz radnog odnosa može dovesti u vezu sa kontrolom države nad navedenim preduzećem i utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku, te da postoji uzročna veza između štetne radnje tužene i štetne posledice jer tužilac svoje pravo iz radnog odnosa nije ostvario upravo zbog nerazumno dugog trajanja stečajnog postupka.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom, preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio kao neosnovan primenom odredbe člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu da je predmet spora naknada imovinske štete koju je tužilac pretrpeo zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku stečaja nad preduzećem „IKL“ Beograd, a potraživanje tužioca datira iz perioda od 01.08.2001. godine do 22.10.2010. godine, kada je država imala manjinski udeo u kapitalu društva (41,50%), da na dan otvaranja stečajnog postupka stečajni dužnik nije imao većinski društveni kapital, pa ne postoji uzročno –posledična veza između radnji tužene i štete pričinjene tužiocu, pa samim tim ni odgovornost tužene u konkretnom slučaju.

Po oceni Vrhovnog suda, presuda drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“ br. 40/15), propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od godinu dana od kad je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1.). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3.).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine). Navedeni pravni zaključak dopunjen je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019.godine), tako da u pogledu izvršnih dužnika koji ne spadaju u navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim licima ili pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, svakako je nužno utvrđivati uzročno- posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja stečajnog postupka za naplatu imao dovoljno sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim zakonom o izvršenju.

Naime, kada se radi o preduzeću sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, tada se u odnosu na dugovanja tog privrednog društva konstituišu i posebne obaveze Republike Srbije vezane za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku povodom potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom nenamirenog potraživanja u visini priznatog potraživanja u stečajnom postupku. Jedan od takvih slučaja bi bio i kod preduzeća koja su osnovana sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, kod kojih je započet postupak privatizacije, ali zbog toga što je donetim zakonima i njihovim izmenama i dopunama Republika Srbija kontinuirano vršila produženje utvrđenih rokova za privatizaciju, objektivno je onemogućilo blagovremeno i delotvorno namirenje potraživanja prema subjektu privatizacije sa većinskim društvenim i državnim kapitalom. Tako je Zakon o svojinskoj transformaciji („Službeni glasnik RS“, br.32/97), odnosno prvi Zakon o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br.38/01) nakon donošenja u više navrata menjan, a odredbom člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br.38/0... 119/12)) je propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja. Zbog toga što je zakonskim rešenjem objektivno onemogućila izvršenje sudskih odluka kojima su zaposlenima bila priznata i dosuđena potraživanja iz radnog odnosa prema poslodavcu sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, Republika Srbija je objektivno odgovorna za štetu koju su oni pretrpeli. Saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava (Marinković protiv Srbije, predstavka broj 5353/11) Republika Srbija je odgovorna za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa pretežno društvenim kapitalom, dok po praksi Ustavnog suda Republike Srbije propust suda da namiri potraživanje priznato u stečajnom postupku protiv dužnika sa većinskim društvenim (državnim) kapitalom, predstavlja povredu pravo na mirno uživanje imovine zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije (Už 4541/17 od 24.01.2019. godine).

U konkretnom slučaju, prema utvrđenom činjeničnom stanju postupak privatizacije poslodavca tužioca „IKL“ Beograd, je započet 28.12.1999. godine, a okončan 15.11.2001. godine pre donošenja Zakona o izmena i dopunama Zakona o privatizaciji(„Službeni glasnik RS“, br. 123/07), pa ne postoji uzročno-posledična veza između delovanja Republike Srbije, u smislu donetih zakona kojima su produžavani utvrđeni rokovi za privatizaciju i onemogućavanja izvršenja sudskih odluka radi namirenja potraživanja u odnosu na subjekta privatizacije. Kod iznetog, iako se deo potraživanja tužioca (za period od 01.08.2001. godine do 15.11.2001.godine) odnosi na period pre okončanja postupka privatizacije, tužilac nije dokazao da su ta potraživanja bila predmet pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka koje su bez njegove krivice ostale neizvršene. U svakom slučaju, u vreme pokretanja stečajnog postupka (2010.godine), iako su i ta potraživanja priznata tužiocu stečajni dužnik nije bio lice koje je poslovalo sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Kada je reč o potraživanju tužioca iz radnog odnosa, koja prema utvrđenom činjeničnom stanju, potiču iz perioda nakon okončanja postupka privatizacije poslodavca (od 15.11.2001. do 22.10.2010.godine), poslodavac tužioca „IKL“ je u to vreme, kao i u vreme pokretanja stečajnog postupka (2010.godine) bio preduzeće sa većinskim udelom privatnog kapitala. Tužilac nije bio u mogućnosti da naplati svoje potraživanje (ukupno prijavljeno) prema svom poslodavcu u stečajnom postupku. Uredbom o prestanku važenja Uredbe o obaveznoj proizvodnji određenih proizvoda i pružanju usluga i o uslovima davanja na privremeno korišćenje sredstava preduzeća („Službeni glasnik RS“, br. 25/97 od 16.06.1997... 43/09), na osnovu koje je doneto rešenje Vlade RS od 07.02.2002. godine, predviđeno je da se mere na osnovu Uredbe mogu preduzimati do 30.11.2009. godine, a mere preduzete na osnovu ove uredbe prestaju najkasnije 31.12.2009. godine. Do isteka navedenog roka Odbor je bio dužan da sprovede postupak izbora organa preduzeća. Kako tužena nije ostvarivala faktičku kontrolu nad poslodavcem tužioca u vreme otvaranja stečajnog postupka jer preduzimanje mera za otklanjanje i ublažavanje sankcija međunarodnih organizacija nije bilo od uticaja na vlasničku strukturu IKL-a u smislu institucionalne zavisnosti preduzeća od države, pravilan je zaključak drugostepenog suda da u ovom slučaju ne postoji objektivna odgovornost tužene za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku, kao ni uzročno-posledična veza između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, zbog čega se neosnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1, 154, 162. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković