Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 196/24 od 24.04.2024. godine delimično je usvojena žalba tuženog i prvostepena presuda ukinuta u delu kojim je odlučeno o načinu održavanja ličnih odnosa tuženog sa decom i o troškovima postupka, i u tim delovima je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, dok je u preostalom delu žalba tuženog odbijena i potvrđena prvostepena presuda u preostalom pobijanom, a neukinutom delu (u delu kojim je odbijen prigovor stvarne nenadležnosti suda i u usvajajućem delu odluke o visini doprinosa tuženog izdržavanju dece).

Protiv navedene drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP), čije se odredbe primenjuju u ovom postupku na osnovu člana 202. Porodičnog zakona, pa je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na koju i tuženi ukazuje izjavljenom revizijom.

Našavši da je prvostepeni sud pravilno zaključio da je nadležan da donese odluku o razvodu braka parničnih stranaka, drugostepeni sud je u tom delu potvrdio prvostepenu odluku o odbijanju prigovora nenadležnosti domaćeg suda, jer je sud Republike Srbije nadležan saglasno članu 61. stav 1. tačke 1. i 2. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja da postupa po tužbi za razvod braka parničnih stranaka i vršenje roditeljskog prava (poveravanje dece radi vršenja roditeljskog prava, održavanje ličnih odnosa dece sa roditeljem sa kojim ne žive, izdržavanje dece, između ostalog) s obzirom da su obe stranke državljani Republike Srbije, pri čemu tužilja ima i prebivalište u Srbiji.

Naime, Zakonom o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja („Službeni list SFRJ“, br.43/82, 72/82-ispravka, „Službeni list SRJ“, br.46/96, „Službeni glasnik RS“, br.46/2006-dr. zakon) propisana je nadležnost domaćeg suda u sporovima radi razvoda braka i onda kad tuženi nema prebivalište u zemlji, ako su oba bračna druga (kao u konkretnom slučaju) domaći državljani, bez obzira na to gde imaju prebivalište (član 61. stav 1. tačka 1), ili ako je tužilac jugoslovenski (domaći) državljanin i ima prebivalište u zemlji (kao tužilja u ovom slučaju), i to u sporovima radi razvoda braka (član 61. stav 1. tačka 2), pri čemu se za primenu ovog zakona smatra da ako domaći državljanin ima i državljanstvo neke druge države, on ima samo domaće državljanstvo.

Odredbe Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, s obzirom da je pravni poredak Republike Srbije jedinstven (član 194. stav 1. Ustava), primenjuju se u skladu sa odredbama člana 226. koji se odnosi na atrakciju nadležnosti, u vezi sa čl. 68. i 77. st. 3. Porodičnog zakona. Naime, u bračnom sporu je sud dužan da presudom odluči o vršenju roditeljskog prava (član 226. stav 1), a sadržinu roditeljskog prava čini staranje o detetu, što obuhvata čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta (član 68. st. 1. i 2), kao i vršenje roditeljskog prava (čl. 75. do 78). Sporom o vršenju roditeljskog prava, u smislu čl. 68. do 78. Porodičnog zakona, smatra se i spor o poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju, načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem ili određivanju visine doprinosa za izdržavanje deteta od strane drugog roditelja. To znači da u slučaju kakav je predmetni, nadležni sud pred kojim je pokrenut postupak za razvod braka, biva nadležan i za ostale porodične sporove među parničnim strankama, dakle i za spor o određivanju visine doprinosa za izdržavanje, pošto se svi oni moraju istovremeno rešiti i ne mogu se razdvajati, jer je tako najcelishodnije i u najboljem interesu maloletnog deteta.

S obzirom na izloženo, neosnovani su revizijski navodi tuženog da je, s obzirom na to da je njegovo prebivalište u ..., gde je bilo i poslednje zajedničko prebivalište parničnih stranaka, za postupanje u ovoj pravnoj stvari isključivo nadležan sud u Banja Luci, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina i da je u sprovedenom postupku sudio domaći sud umesto suda u Banja Luci, čime bi bila učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su zaključile brak u ... 10.11.2007. godine i živele najpre u ..., u stanu oca tuženog, da bi se potom preselile za ... . U toku trajanja braka rođeno je njihovo dvoje maloletne dece - ćerka VV (...2009) i sin GG (...2013). Zbog poremećenih međusobnih odnosa tužilja se u avgustu 2019. godine sa decom preselila iz ... u ... . Tužilja (rođena 1978) živi sa decom u ..., u stanu u svom vlasništvu. Vlasnik je još jednog stana i garsonjere koje izdaje za mesečnu zakupninu od 300 evra, kao i vozila marke „Opel korsa“ 2008. godište. Završila je ... fakultet; tokom postupka zarada joj se povećala od 35.000,00 dinara do oko 72.000,00 dinara. Ima izdatke za stan od oko 25.000,00 dinara mesečno. Tuženi (rođen 1974. godine u ...) živi u ... u porodičnoj kući svojih roditelja, u zasebnom domaćinstvu, podmirujući izdatke za kuću iznosom od oko 200 evra mesečno, a doprinosi i održavanju kuće. Po zanimanju je inženjer ..., zaposlen je u preduzeću za ... projekte „DD“ d.o.o. iz ..., gde ostvaruje prosečnu mesečnu zaradu (od 01.07.2020. do 22.03.2021. godine) od 1.248 evra. Nema imovine u svom vlasništvu; nije kreditno zadužen; ima vozilo marke „Volvo“ staro 18 godina. U ... dolazi jednom mesečno, svojim vozilom (što ga košta 60 evra za benzin i 11 evra za putarine) ili autobusom (60 evra je cena povratne autobuske karte). Osnovni mesečni životni troškovi su mu 600 KM (oko 300 evra) za hranu, a za ostale potrebe 941,80 KM. Maloletna ćerka parničnih stranaka pohađa VIII, a njen mlađi brat IV razred osnovne škole u ... . Radi podmirivanja mesečnih potreba dece neophodno je 54.700,00 dinara za ćerku, odnosno oko 53.000,00 dinara za sina. Tuženi doprinosi izdržavanju sa po 8.000,00 dinara za svako dete počev od marta 2021. godine; održava kontakte sa decom pretežno telefonskim putem.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, neosnovano se revizijom tuženog osporava pravilnost odluke drugostepenog suda.

Porodičnim zakonom („Službeni glasnik RS“, br.18/05, 72/11, 6/15) je propisano pravo deteta na izdržavanje od oba roditelja (čl. 73. i 154. stav 1). U skladu sa odredbama člana 160. istog zakona, visina izdržavanja određuje se prema potrebama deteta, kao poverioca izdržavanja, i mogućnostima dužnika izdržavanja (stav 1), pri čemu se vodi računa i o minimalnoj sumi izdržavanja, definisanoj odredbom stava 4. istog člana. Potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 2), dok mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveza da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 3). Ako je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja (član 162. stav 3).

Pravilan je zaključak drugostepenog suda, imajući u vidu sve okolnosti koje su utvrđene kao i kriterijume za procenu potreba maloletne dece i mogućnosti tuženog, da je tuženi u mogućnosti da plaća za izdržavanje dece po 200 evra mesečno za svako dete. Drugostepeni sud je za ovakvu odluku dao potpune razloge, koje ovaj sud u svemu prihvata kao pravilne, pa su stoga suprotni navodi revizije neosnovani.

Neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje da je plata tuženog smanjena i da je stoga previsoko odmeren njegov doprinos izdržavanju dece, jer tuženi dokaz o tome nije dostavio iako mu je to bilo naloženo od strane suda, pa je odluka o izdržavanju dece doneta u skladu sa činjeničnim stanjem utvrđenim na osnovu dokaza u spisima. Da nije u mogućnosti da doprinosi izdržavanju dece iznosom koji je određen, tuženi bi iskoristio mogućnost koja mu je bila pružena da doprinese utvrđivanju činjeničnog stanja, ali je on to odbio da učini, navodeći na ročištu od 11.12.2023. godine na kome je zaključena glavna rasprava da nije pribavio potvrdu o svojim prihodima zato što smatra da ima važnijih stvari za odlučivanje od toga.

Na drugačiju odluku nemaju uticaja ni revizijski navodi o vanparničnom postupku koji je tuženi navodno pokrenuo pred domaćim sudom – Osnovnim sudom u Novom Sadu - na osnovu Konvencije o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece, čijim je članom 16. propisano da, nakon dobijanja obaveštenja o nezakonitom odvođenju ili zadržavanju deteta u smislu člana 3, sudski ili upravni organi države ugovornice u koju je dete odvedeno ili u kojoj je zadržano neće donositi meritornu odluku o pravu na staranje sve dok se ne utvrdi da se dete neće vratiti na osnovu ove konvencije ili, ako nije podnesena molba na osnovu ove konvencije, u razumnom periodu posle prispeća obaveštenja. Ovaj navod tuženog cenili su i nižestepeni sudovi u sprovedenom postupku, ali ga nisu našli osnovanim, jer ga tuženi nije potkrepio nikakvim dokazom da se takav postupak zaista vodi pred nekim domaćim sudom.

U reviziji se osporava i odluka o poveravanju dece majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, iako u pobijanoj presudi o tome nije odlučivano, a tuženi nije zahtevao, na osnovu člana 356. stav 1. u vezi s člana 385. stav 1. ZPP, da drugostepeni sud donese dopunsku presudu.

Ostali revizijski navodi predstavljaju ponavljanje navoda žalbe protiv prvostepene presude, koje je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane, dajući za tu ocenu razloge koje prihvata i Vrhovni sud.

S obzirom na izloženo, doneta je odluka kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 414. ZPP.

Odluka o troškovima postupka po reviziji kao u drugom stavu izreke doneta je na osnovu člana 165. stav 1. u vezi sa čl. 153. stav 1. i 154. stav 1. ZPP, s obzirom da tuženi nije uspeo u postupku po reviziji, a da izdaci za sastav revizije nisu bili potrebni.

Predsednik veća-sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković