Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž2 331/24 od 13.06.2024. godine, stavom prvim izreke, odbio, kao neosnovanu, žalbu tuženog i potvrdio presudu Osnovnog suda u Lazarevcu P2 35/24 od 09.04.2024. godine, sadržanu u delu stava trećeg izreke kojim je tuženi obavezan da na ime izdržavanja maloletne VV plaća mesečno 20% od starosne penzije koju ostvaruje preko Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Filijala za Grad Beograd, počev od 09.04.2024. godine, kao dana presuđenja, pa ubuduće, od 01. do 15. u mesecu za tekući mesec, uplatom na ruke zakonskog zastupnika maloletnog deteta AA. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka iz stava šestog izreke presude Osnovnog suda u Lazarevcu P2 35/24 od 09.04.2024. godine, tako što je tuženi obavezan da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 58.500,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv stava prvog izreke pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju iz svih zakonskih razloga.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu u pobijanom delu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), u vezi odredbe člana 202. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/2005 ... 6/2015) i odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23), pa je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tuženog ne ukazuje se na neku drugu bitnu povredu postupka koja može biti revizijski razlog u smislu odredbe člana 407. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u emotivnoj vezi iz koje je rođena maloletna VV, ...2015. godine, koja je učenica drugog razreda osnovne škole i ima uobičajene potrebe za ishranu, nabavku odeće, obuće, troškove stanovanja, školskih obaveza koje uključuju rekreativne nastave i ekskurzije. Tužilja je zaposlena u preduzeću „GG“ na poslovima higijeničara, gde ostvaruje zaradu od oko 60.000,00 dinara mesečno. Za zakupninu stana izdvaja 50 evra mesečno i 10.000,00 dinara za režijske troškove, a ima i obustavu zarade od 10.000,00 dinara mesečno za kupovinu uglja u periodu od osam meseci godišnje. Tuženi je penzioner koji je, po privremenom rešenju Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 15.03.2024. godine, ostvario pravo na starosnu penziju u iznosu od 123.899,41 dinar. Stanuje u kući koja je njegovo vlasništvo sa suprugom koja je zaposlena i nema zakonsku obavezu izdržavanja dece koja su punoletna. Poseduje 2,5 hektara zemlje i šume, obrađuje zemlju, ima baštu, gaji povrće, kokoške i svinje. Mesečne potrebe za izdržavanje maloletne VV iznose oko 35.000,00 dinara, a minimalna suma izdržavanja koju kao naknadu za hranjenike, odnosno lica na porodičnom smeštaju utvrđuje ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu u vreme presuđenja iznosi 45.604,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tuženog obavezali da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta mesečnim iznosom od 20% od starosne penzije koju ostvaruje preko Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, što u vreme presuđenja iznosi oko 25.000,00 dinara, nalazeći da on ostvaruje dvostruko veću zaradu od tužilje i da ima manje izdatke na ime troškova stanovanja, te da je to odgovarajući iznos učešća tuženog u izdržavanju maloletne VV, dok će preostalih 10.000,00 dinara, koji iznos je mesečno potreban za njeno izdržavanje, da obezbedi majka, u smislu odredbe člana 160. i 162. stav 3. Porodičnog zakona.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 68. Porodičnog zakona, propisana je sadržina roditeljskog prava, tako što roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu (stav 1.), a staranje o detetu obuhvata čuvanje, podizanje, vaspitanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje, te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta (stav 2.). Na osnovu odredbe člana 154. stav 1. istog zakona, maloletno dete ima pravo na izdržavanje od roditelja. Visina izdržavanja određuje se prema potrebama deteta, kao poverioca izdržavanja i mogućnosti dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja, kako to propisuje odredba člana 160. Porodičnog zakona. Mogućnosti roditelja, kao dužnika izdržavanja, zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegovih ličnih potreba, ali i obaveze izdržavanja drugih lica i drugih okolnosti od značaja za izdržavanje na osnovu odredbe člana 160. stav 3. Porodičnog zakona. Ako je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja, na osnovu odredbe člana 162. stav 3. Porodičnog zakona.

Imajući u vidu utvrđene potrebe maloletnog deteta, kao i imovinske prilike njegovih roditelja, Vrhovni sud nalazi da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tuženi dužan da na ime izdržavanja maloletnog deteta plaća mesečno 20% od starosne penzije koju ostvaruje preko Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, pošto se tim iznosom izdržavanja obezbeđuje dovoljan nivo standarda maloletnom detetu približno jednak standardu tuženog, kao dužnika izdržavanja. Po oceni Vrhovnog suda, maloletnom detetu je priznatim iznosom izdržavanja obezbeđena suma neophodna za zadovoljenje njegovih egzistencijalnih i drugih životnih potreba, dok je tuženi u mogućnosti da priznatim iznosom doprinosi izdržavanju maloletnog deteta bez štete po sopstvenu egzistenciju.

Navodima revizije tuženog o tome da on detetu kupuje odeću i obuću i obezbeđuje hranu kada je dete kod njega, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude. Detetu je potrebna izvesnost u pogledu obezbeđenih novčanih sredstava za njegovo izdržavanje, nezavisno od poklona koje eventualno dobija, mimo zakonom utvrđene obaveze izdržavanja. To što priznatim iznosom tuženi doprinosi izdržavanju maloletnog deteta većim udelom od udela detetove majke, takođe nije od uticaja na odlučivanje, imajući u vidu da su njegove materijalne mogućnosti značajno veće, a rashodi niži, u odnosu na materijalne mogućnosti majke kojoj je dete povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava, što podrazumeva svakodnevnu brigu o detetu. Zbog toga tuženi neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković