Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3243/19 od 27.02.2020. godine, stavom prvim izreke, žalba je delimično usvojena i prvostepena presuda u pobijanom delu odluke po tužbi i troškovima postupka (stav jedan i pet izreke), preinačena tako što je utvrđeno da je ugovor o zajmu zaključen 10.05.2012. godine između tužilaca, kao zajmoprimaca i tuženog, kao zajmodavca overen pred Osnovnim sudom 10.05.2012. godine pod Ov1. .../... u odnosu na iznos od 1.240 evra u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu NBS na dan isplate ništav i da u odnosu na navedeni iznos ne proizvodi pravno dejstvo počev od 10.05.2012. godine, kao dana zaključenja ugovora, da je tuženi dužan da prizna i trpi posledice ništavosti pravnog posla u odnosu na iznos od 1.240 evra u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu NBS na dan isplate, da je založna izjava data od strane tužilaca overena 10.05.2012. godine kod Osnovnog suda u Novom Sadu pod poslovnim brojem .../... u odnosu na iznos od 1.240 evra u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu NBS na dan isplate ništava i da u odnosu na navedeni iznos ne proizvodi pravno dejstvo počev od 10.05.2012. godine, da je tuženi dužan da prizna i trpi posledice ništavosti pravnog posla u odnosu na iznos od 1.240 evra u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu NBS na dan isplate i obavezani su tužioci da tuženom na ime troškova postupka po tužbi isplate 287.250,00 dinara, a tužilja – protivtužena AA na ime troškova postupka po protivtužbi isplati 82.514,00 dinara, na sve troškove postupka sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, u preostalom pobijanom, a nepreinačenom delu (stav jedan, dva i tri izreke), žalba tužilaca je odbijena i prvostepena presuda potvrđena. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima na ime troškova žalbenog postupka isplati 12.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u stavu drugom izreke u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom i trećem izreke na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužilaca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke se poznaju od ranije, s obzirom da je tuženi i pre zaključenja spornog ugovora o zajmu tužilji AA davao novac na ime zajma. Pre zaključenja spornog ugovora o zajmu, tužilja AA i tuženi su i 27.10.2010. godine zaključili ugovor o zajmu, a tužioci su radi obezbeđenja potraživanja tuženog istog dana dali založnu izjavu da se na njihovoj nepokretnosti zasnuje hipoteka. Na osnovu ugovora o zajmu i založne izjave nadležna služba za katastar nepokretnosti je rešenjem od 05.04.2012. godine dozvolila upis založnog prava na nepokretnosti tužilaca, a rešenjem od 08.04.2013. godine dozvolila brisanje založnog prava, jer je tuženi dao izjavu kojom dozvoljava brisanje hipoteke, uz konstataciju da je zajam vraćen u celosti. Pre zaključenja spornog ugovora o zajmu, nakon što se tužilja AA obratila tuženom sa zahtevom da joj pozajmi novac, tuženi je, s obzirom da mu tužilja AA nije vratila iznos od 13.760 evra po ranije zaključenom ugovoru o zajmu, izračunao kamatu na taj iznos za period od decembra 2010. godine do maja 2012. godine i utvrdio da mu tužilja sa kamatom duguje ukupno 15.000 evra, i da bi ukoliko dođe do zajma od još 30.000 evra ukupan iznos zajma iznosio 45.000 evra. Tužilja AA je, nakon što joj je tuženi predočio navedeno, pristala da zaključe nov ugovor o zajmu i sačine novu založnu izjavu. Kako se tužilji AA žurilo da dobije novac, a tuženi je morao da otputuje u inostranstvo, tuženi je dao punomoćje ĐĐ (koji je i doveo u vezu tužilju AA i tuženog), koje je overeno od strane suda 03.05.2012. godine, kojim ga je ovlastio da u njegovo ime sa tužiocima zaključi i overi ugovor o zajmu i ostavio mu iznos od 30.000 evra, koji je trebalo da preda tužiocima nakon potpisivanja i overe založne izjave. Nakon toga je između tuženog, kao zajmodavca i tužilaca, kao zajmoprimaca 10.05.2012. godine zaključen ugovor o zajmu, koji je overen od strane suda istog dana. U članu 1. navedeno je da tuženi daje tužiocima na ime pozajmice svakom od tužilaca ponaosob iznos od po 11.250 evra, ukupno 45.000 evra sa rokom vraćanja od jedne godine, do 10.05.2013. godine. U članu 2. je navedeno da će zajam u ukupnom iznosu od 45.000 evra tužioci vratiti, tako što će svako od njih iznos od po 11.250 evra u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu NBS na dan isplate dati na ruke tuženom, kao i da se nakon dospelosti za vraćanje pozajmljenog iznosa (10.05.2013. godine) na dugovani iznos zaračunava zakonska zatezna kamata. U članu 3. je navedeno da tužioci potpisivanjem ugovora potvrđuju da su navedeni iznos pozajmice primili svako od njih, odnosno da je tužilja AA primila na ruke u njihovo ime i za njihov račun celokupan iznos naveden u ugovoru. U članu 4. je navedeno da tužioci neopozivo izjavljuju da će kao sredstvo obezbeđenja za slučaj nemogućnosti vraćanja primljenog zajma predati tuženom sudski overenu izjavu o konstituisanju založnog prava na nepokretnosti, koja je bila i predmet prethodne založne izjave. Tužioci su radi obezbeđenja potraživanja tuženog dali založnu izjavu da se na njihovoj nepokretnosti zasnuje hipoteka. Na osnovu spornog ugovora o zajmu i založne izjave od 10.05.2012. godine nadležna služba za katastar nepokretnosti je rešenjem od 09.01.2013. godine dozvolila upis založnog prava na nepokretnosti tužilaca.

Tuženi je po pozivu tužilje AA u aprilu 2013. godine bio u kancelariji direktora OTP banke, kojom prilikom ga je direktor banke pitao da li bi potpisao izjavu radi brisanja hipoteke ukoliko tužilja dobije kredit i kojom prilikom je tužilja od tuženog tražila da joj na ime zajma preda iznos od 3.000 evra, radi plaćanja troškova obrade kredita, na šta je tuženi pristao, u nadi da će mu tužilja vratiti pozajmljeni novčani iznos. Tuženi je potpisao izjavu, kao hipotekarni poverilac po rešenju od 09.01.2013. godine, koja je overena od strane suda 11.04.2013. godine, da u slučaju da tužilja AA vrati zajam u ukupnom iznosu od 45.000 evra, odnosno po 11.250 evra za svakog suvlasnika od po ¼ idealnog dela nepokretnosti, istog dana po prijemu novca da će potpisati, overiti i predati tužilji AA brisovnu dozvolu za skidanje hipoteke. Na izjavi je konstatovano da se ista izdaje u cilju prikazivanja OTP banci, radi obezbeđenja kredita tužilje AA. Istog dana tužilja AA je potpisala izjavu kojom je potvrdila da je na ruke primila iznos od 3.000 evra, na ime zajma, sa rokom vraćanja od najduže mesec dana. U izjavi je konstatovano da će primljeni iznos vratiti zajedno sa celokupnim zajmom, koji je obezbeđen hipotekom. Posle izvesnog vremena tužilja AA se javila tuženom, s obzirom da joj nije odobren kredit iz razloga što ima neplaćen porez, i od tuženog tražila da joj na ime zajma preda iznos od 412.000,00 dinara, na šta je tuženi pristao u nadi da će konačno izdejstvovati kredit i vratiti pozajmljeni iznos novca. S tim u vezi tuženi je 07.06.2013. godine EE predao na ruke iznos od 412.000,00 dinara, o čemu je sačinjena priznanica, koju su potpisali EE i tužilja AA.

Kako tužioci nisu izmirili svoje dugovanje prema tuženom, tuženi je 02.04.2014. godine putem svog punomoćnika tužiocima dostavio opomenu o prodaji nepokretnosti. Rešenjem Republičkog geodetskog zavoda, Službe za katastar nepokretnosti Novi Sad 2 od 28.01.2015. godine dozvoljen je upis u LN br. ... KO ..., zabeležbe hipotekarne prodaje nepokretnosti tužilaca, i istim rešenjem je konstatovano da tuženi ima pravo da u svoje ime proda nepokretnost u skladu sa Zakonom o hipoteci.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio, kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, primenom člana 12, 15, 17. i 557. Zakona o obligacionim odnosima i člana 2, 8. i 14. Zakona o hipoteci.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužilaca prvostepenu presudu u delu u kome je odlučeno o njihovom zahtevu delimično potvrdio, delimično preinačio, smatrajući da sporni ugovor o zajmu u delu koji se odnosi na iznos od 43.760 evra nije ništav pravni posao, sa obrazloženjem da taj iznos novca predstavlja glavni dug koji nije vraćen po osnovu ugovora o zajmu od 27.12.2010. godine (13.760 evra) i iznos od 30.000 evra, koji je tuženi predao tužiocima. Ovo kod postojanja pisanog dokaza – ugovora o zajmu od 10.05.2012. godine koji je potpisan od strane tužilaca i na kome su potpisi overeni od strane suda istog dana i da tužioci u smislu člana 231. ZPP, na kojima je bio teret dokazivanja, nisu dokazali svoje tvrdnje da nisu primili navedeni iznos novca na ime zajma. Ovo sve primenom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. S tim u vezi je utvrdio da nije ništava ni založna izjava u delu koji se odnosi na iznos od 43.760 evra.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je odlučio drugostepeni sud kada je odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio prvostepenu presudu u delu u kome je odbijen, kao neosnovan zahtev tužilaca da se utvdi da je nišav ugovor o zajmu za iznos od 43.760 evra i založna izjava, pravilnom primenom materijalnog prava.

Članom 557. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je zajmodavac dužan da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenjivih stvari, a zajmodavac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta.

Kada se ima u vidu utvrđeno činjenično stanje, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je došlo do zaključenja ugovora o zajmu između tužilaca, kao zajmoprimaca i tuženog kao zajmodavca, s obzirom da im je tuženi na ime zajma predao ukupno 43.760 evra. Tužioci u ugovorenom roku nisu vratili predati iznos novca. Stoga je pravilan zaključak drugostepenog sud da je sporni ugovor o zajmu u odnosu na iznos od 43.760 evra punovažan pravni posao, da nije u suprotnosti sa prinudnim propisima, dobrim običajima i moralom i da je motiv za zaključenje spornog ugovora o zajmu u skladu sa članom 557. Zakona o obligacionim odnosima. Činjenica da u vreme zaključenja spornog ugovora o zajmu nije predat celokupan iznos novca od strane tuženog tužiocima, s obzirom da je deo novca predat pre zaključenja spornog ugovora, nije od posebnog značaja na okolnost da se može smatrati da je takav ugovor ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo, a ovo iz razloga što je utvrđeno da je iznos od 13.760 evra od strane tuženog, kao zajmodavca predat ranije tužilji AA, kao zajmoprimcu, da ista u ugovorenom roku taj iznos novca nije vratila tuženom i da su se tužioci obavezali da će i taj iznos novca vratiti tuženom.

S obzirom da je utvrđeno da sporni ugovor o zajmu nije ništav u delu koji se odnosi na iznos od 43.760 evra, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da i založna izjava nije ništava u navedenom delu, pravilnom primenom člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, sa kojih razloga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode iz revizije kojima se osporava zakonitost nižestepene odluke ali nalazi da se navodima u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje iz kojih razloga se saglasno članu 407. stav 2. ZPP revizija ne može izjaviti.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužilje AA u delu u kome je odlučeno o protivtužbenom zahtev tuženog u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Članom 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Protivtužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 03.11.2015. godine u kojoj je, kao vrednost predmeta spora naveden iznos od 3.000 evra i 412.000,00 dinara.

Kako u ovom slučaju vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja protivtužbe, to revizija tužilje AA nije dozvoljena u smislu člana 4. stav 3. ZPP, sa kojih razloga je na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić